Brojni su oni koji smatraju da je mesto za održavanje papine mise nesrećno izabrano, rimokatolički krugovi navode da je predloženo, uz još dve lokacije, od same vlade RS

      Odmah posle mise, mediji su javili da je papa u svojoj propovedi zatražio oproštaj za zločine počinjene od rimokatolika tih prostora prema drugima. Ključna rečenica, kako je prenosi hrvatska katolička agencija IKA, glasi: “Iz ovoga grada, koji je tijekom povijesti obilježen patnjom i krvlju, molim Svemogućega Gospodina da bude milosrdan za krivnje počinjene protiv čovjeka, njegova dostojanstva i njegove slobode, pa i sa strane nekih sinova Katoličke crkve. Neka se u svim pobudi želja za uzajamnim oprostom.” Ovo je od brojnih novinara protumačeno kao kajanje za nedela tokom Drugog svetskog rata počinjena od ustaškog režima, posebno je pominjan pokolj koji se dogodio u okolini samostana Petrićevac. Da je taj manastir preko svog sabrata fra Tomislava Filipovića imao udela u nedelu, nije sporno, to potvrđuju i franjevački dokumenti. On je kasnije isključen iz svoga reda.
       Izgovorene papine reči, gore citirane, ostavljaju neke u nedoumici, teološkoj, ali i političkoj.
       Trojica uglednih beogradskih teologa i sveštenoslužitelja, pripadnika triju konfesija, rimokatoličke takođe, ove papine reči smatraju nedovoljno jasnim i neprecizno formulisanim. Iako im vremenski period - “tijekom stoljeća” deluje neodređeno, ne zadržavaju se posebno na tome. Nije teološko sitničarenje ako se razmatra razlika između upotrebljene reči “krivnja” i poimanja greha, ili zločina. Jedan od sagovornika se pita da li se milosrđe Božije može tražiti za greh, čak za težak, smrtni, “vapijući u nebo”, kao što je bratoubistvo. Može se moliti za grešnika, pokajanog, a ne za greh. Jer, greh uz kajanje (culpabilitas) različit je od greha, kao prestupa protiv čoveka i Boga (peccatum). Bog u milosrđu može pojedincu dati blagodat pokajanja kojom se takav grešnik i pokajnik može spasti. Ali, ne treba tražiti milost za greh, jer bi to mogla biti nagrada za njega.
       Između pojma krivnje i greha ne postoji jednakost, mada ima velike bliskosti. Nema krivnje koja nije deo šireg pojma kao što je greh, taj izraz je obuhvatniji i bilo je poželjnije da je on upotrebljen.
       Sagovorniku papine reči deluju kao “pismo bez adrese”, ona je, kaže, izbegnuta. I rečca “pa” dovodi ga u nedoumicu. Smatra da ne preteruje u svojoj analizi, svaku reč treba pomno analizirati uz dobru volju. Pretpostavlja da je ova papina propoved pisana u Zagrebu a da je u Vatikanu odobrena. I crkveni mediji pominju da je ona u originalu na hrvatskom a ne na italijanskom ili latinskom.
       Ima analitičara koji smatraju da su reči o krivnji, upućene u Banjaluci, tek nagoveštaj jasnijeg i potpunijeg traženja oproštaja za grehe “sinova Katoličke crkve” koje bi papa Jovan Pavle bio spreman da izgovori u Beogradu i pred srpskim patrijarhom. Vatikan želi da do toga što pre dođe. Poseta Banjaluci je, po njima, “generalna proba” za dolazak u srpsku prestonicu. Ukoliko ona ima pozitivan odjek u srpskoj javnosti i Crkvi, put u Beograd bilo bi mnogo lakše organizovati. Za njega postoji otvoreni poziv srpskocrnogorske države kao i biskupske konferencije obeju republika. Papa je već posetio sve pravoslavne zemlje osim Srbije i Rusije. Ako poseti prvu, time otvara sebi vrata i za Moskvu. Ipak, ova pretpostavka nema čvrste osnove. Odnosi između rimske i najveće pravoslavne crkve, ruske, opterećeniji su nego što javnost zna. Njihovo poboljšanje nije na vidiku. Međusobno nepoverenje je poslednjih nedelja postalo još veće.
       Da li je rečeno malo, ili onoliko koliko se u ovim okolnostima moglo reći, ostaće različite procene. Korak u dobrom pravcu je ipak učinjen.
      
       ŽIVICA TUCIĆ