Ne propada kultura zbog bede i besparice, već beda i besparica nastaju tamo gde je upropašćena kultura

      Pre podosta godina bio sam na jednoj baš gala večeri u onom hotelu u Njujorku što gleda na Centralni park. Između okruglih stolova livrejisani kelneri izvode kerefeke, hodaju u ritmu nekog marša, ruke sa poslužavnicima visoko podignute. Vidimo stižu sve neke pečene guske, patke, a ima i zečeva. Probamo, i onda kao nešto nismo zadovoljni. Neko kaže da je bljutavo, neko kaže da je patka od plastike, neko zaključi da Amerikanci ne znaju da kuvaju. Stigne i vino. Kelner napuni svakome čašu i ode s bocom dalje. Svi se složimo da je vino odlično. Inače, za mojim stolom Predrag Matvejević, David Albahari i njegova žena, Danilo Kiš, Česlav Miloš i Klod Simon. Poče i razgovor o razlikama kulturnog života na Zapadu i Istoku, tada još iza gvozdene zavese, a kad ono, pogledamo, čaše prazne. Česlav Miloš priča o raznovrsnosti boja, zvukova i reči na Zapadu, o slobodi da se bude ekstravagantan, da se isproba svaka kreativnost, i dok priča povremeno pokušava da dozove vino. Ali ne vredi. Ima puno kelnera, stalno su u akciji, ali ima još više stolova. Pokušavamo i mi ostali. Diskretno mašemo i šaljemo razne signale, ali vino nas zaobilazi. Onda ustane Kiš i drekne na sav glas: “Mi smo alkoholičari.” Nobelovci počnu spontano da aplaudiraju i istog trena stvoriše se tri kelnera, sipaše vino i čak ostaviše i boce. Za stolom je to posle nazvano subverzijom unutar zatvorenog kelnerskog kulturnog modela.
       Nedavno sam snimio film. Eto na šta je sve čovek spreman kada nema ni para ni slobodnog vremena. Dobro, film je sasvim kratak, osam minuta i neka sekunda, ali ipak pravi film, sve vrlo profi. Dakle, bilo je to ovako. Skupimo se nas nekoliko, jedan odličan student kamere sa beogradske akademije, jedna mlada glumica i voditeljka na jednoj lokalnoj televiziji, jedan poznati beogradski di-džej sa neobičnim umetničkim imenom, i jedan mladi beogradski pisac sa priličnim kratkometražnim filmskim iskustvom. Njegov petominutni film “Šta biste mu radili da ste nasamo sa njim”, snimljen 1999. godine, uspešno je obišao svet. Uradio je jednostavnu stvar. Uzeo je kameru i izašao na beogradske ulice postavljajući prolaznicima pitanje koje će kasnije postati naslov filma. Svi listom zaključe da se pitanje odnosi na tadašnjeg šefa države, i tako nastane film sačinjen od neverovatnih odgovora i komentara.
       Ovog puta smo radili nešto drugačije i komplikovanije. Prvo ja sednem i napišem scenario pod naslovom “Lenjin u pokretu”, natrpam svašta u njega, a sve sa namerom da pokažem kako život ume da bude velika prevara i laž. Kao da je to nešto novo. Snimamo dva dana od ujutru do uveče, posle nam VIN produkcija ustupi nešto dokumentarnog materijala sa suđenja u Hagu, dobijemo i pravog Lenjina kako viče na nekom skupu, jedan poznati beogradski bubnjar nam napravi muziku, a momak iz grupe Ajzbern poradi na tonu i nadsinhronizaciji. Mladi pisac sve to lepo izrežira i usput odigra i ulogu sveprisutnog pripadnika tajne policije. U takvoj situaciji ne možeš da ostaneš ravnodušan, pa i ja pristanem da desetak sekundi budem “šezdesetosmaš”. U tesnoj kožnoj jakni i sa nekim blesavim šeširom na glavi unesem se u lice glavnoj glumici i kažem: “Da sam muško ja bih otišao u rat.” I ona, šta će, sva srećna ode u filmu u taj besmisleni rat za koji svi već znamo kakav je bio. Vredi li nešto to što smo uradili? Ne znam, mada, iskreno rečeno, mislim da nije loše, ali nije reč o tome, to su već subjektivne stvari. Ono što sigurno znam, jeste da smo to uradili bez ikakvih para i da smo se pri tome silno zabavljali. To bih nazvao kulturnim modelom entuzijazma.
      
       Pre nekoliko dana upoznao sam jednog Holanđanina po imenu Ed. Industrijski psiholog, radio u poznatim velikim firmama, napisao neke knjige, bio i profesor na univerzitetu. Onda jednog dana zaključio da nije srećan, da to nije njegov život. Shvatio je da voli da kuva. I evo ga sada u “Ameriken baru” u Amsterdamu. Probao sam njegove žive haringe u specijalnom sosu i rakčiće sa kus-kusom. Kada mi je pričao kako se lako i veselo odlučio da promeni zanimanje, i kako je to bilo jednostavno izvesti u okviru kulturnog modela u kojem živi, pomislio sam kako mi sve to liči na ono Marksovo: pre podne si filozof, posle podne ribar, ili kako već beše. Dakle, kulturni model slobodne volje.
       I, evo, koliko juče, čujem da se priprema dugoročna strategija kulturnog razvoja Srbije. Super, samo pod uslovom da ne bude uzaludno dozivanje vina. Znam da je to jedna od najvažnijih ulaznica za Evropu, jer posle godina kulturne pustoši i skleroze svakome je jasno da bez raznovrsnosti kulturnog života i kulturnih modela nema ni normalnog političkog života, ni normalne ekonomije, pa ni para. Rekao bih to ovako: ne propada kultura zbog bede i besparice, već beda i besparica nastaju tamo gde je upropašćena kultura.
      
       DUŠAN VELIČKOVIĆ