Odakle đavolji izaslanici u našem tramvaju?

      U Piperovom “Leksikonu slavnih životinja” nisu pomenuti samo junaci mitova, bajki i crtanih filmova, već i likovi koji su zaštitni znak prestižnih proizvoda, slavne maskote svetskog tržišta, tako da pored Diznijevih junaka, Hanibalovih slonova, Apulejevog magarca, jednoroga, Kafkine bube Gregora Samse, postoji i ono ljupko kuče, beli engleski foksterijer, glave zaronjene u trubu gramofona, maskota kompanije “His Master’s Voice”. Tako saznajemo da se zvao Niper, i da je imao naviku da svake večeri, kad njegov vlasnik, poznati crtač i ilustrator knjiga, Mark Baraud, uključi gramofon, priđe sasvim uz trubu gramofona i satima njuši muziku. Omiljena Niperova melodija bila je “Posle bala” u izvođenju Dana Donovana. Međutim, maskotom ga nije učinio njegov vlasnik, već jedan drugi crtač, nakon smrti Marka Barauda. Kadgod bi čuo melodiju “Posle bala”, Niper je zavijanjem oponašao Markov glas.
       Ipak, postoji veliki propust u Piperovom leksikonu, jer među stotinama slavnih životinja nigde nema mačka Begemota, junaka Bulgakovljevog romana “Maestro i Margarita”. Nečuveno. Mačak koji ne samo što govori i hoda na dve noge, već koristi escajg, a u moskovskom tramvaju čak želi da kao svi putnici kupe kartu, istina, umesto sitniša nudeći krupnu novčanicu. Naravno, đavolji izaslanik Begemot, koristio je lažne novčanice. I ne samo da su bile lažne, već bi se posle nekog vremena pretvarale u obične bele papire u novčanicima lakovernih.
       “Ni kondukterku ni putnike nije začudila suština stvari: njih je čudilo to što mačak hoće da uđe u tramvaj, a nije ih čudilo to što mačak hoće da plati kartu.” Tako beleži Bulgakov na početku romana u času kad đavo pod imenom Voland, u pratnji svoje bulumente, u kojoj je i mačak Begemot, dolazi u Moskvu u suton jednog majskog dana.
       Naravno, onog časa kad mačka pustimo u tramvaj, više ništa ne može da nas začudi, pa tako ni činjenica da galantno ponudi kondukteru krupnu novčanicu. U tom smislu, Moskovljani iz Bulgakovljevog romana i nisu toliko naivni. Ni u Beogradu nije drugačije. Međutim, zaplet je stvoren davno, početak čitave stvari je izmakao, i zaboravljen je pre nego što je uočen. Naivno pitanje: odakle uopšte đavolji izaslanici u našem tramvaju? Ako to pitanje izostane kada mu je vreme, posle je sve samo logičan sled okolnosti. Glavni problem je što čuđenje putnika na pojavu mačka u tramvaju traje veoma kratko. A onda, već na drugom koraku, sledi privikavanje, mirenje sa postojećom situacijom, pa samim tim zašto i mačak ne bi kupio kartu, ako je već ušao u tramvaj. Ukoliko se radi o starijem mačku, trebalo bi mu možda ustupiti mesto da sedne.
       Da se podsetimo, kod Bulgakova sve počinje tako što je izvesna Anuška slučajno prosula zejtin na mesto na kojem će se sat, dva kasnije okliznuti urednik jednog moskovskog književnog časopisa, Mihail Aleksandrovič Berlioz, i završiti pod točkovima tramvaja. Sticaj okolnosti, ili nešto drugo? Možda, ipak, izvesna kombinacija koju vešto koriste đavo i njegovi izaslanici. Ili je na delu kukavičluk, najstrašniji od svih poroka?
       Srpski Begemot ne samo što je kupio kartu velikodušno dajući napojnicu kondukteru, već je davno otkupio i tramvaj, i grad čijim se ulicama tramvaj kreće. On gradi pruge, određuje signalizaciju i smer kretanja tramvaja, širi mrežu. Uostalom, on postavlja i konduktera i vozača. Možemo slobodno reći da je Begemot postao većinski vlasnik našeg života. I ne samo našeg života. Begemotove fondacije stipendiraju mlade generacije, organizuju humanitarne akcije, sponzorišu projekte od opšteg društvenog značaja. Begemot je i tamo gde ga proganjaju, gde bi da ga raskrinkaju. Njegova moć ogleda se u činjenici da sam organizuje lov na sebe samog. Sumnje nema, u tom poduhvatu će uspeti. Na kraju će uhapsiti samog sebe i u novinama objaviti feljton o čitavoj akciji. Narod konačno može da odahne, đavo je iza brave. A Begemot nikad sigurniji, jer je u nama samima.
       Istina, Anuška nije samo na jednom mestu prosula zejtin, što našu priču čini dodatno komplikovanijom i uzbudljivijom. Možda nije u pitanju jedna, već ko zna koliko Anuški? Zato bi trebalo dobro pregledati trotoare. Tu i nastaje problem. Beograd je grad bez trotoara. To najbolje znaju invalidi i majke sa malom decom. Osuđeni su na pešačke zone i parkove. Problem je kako stići do tih zaštićenih mesta. Kao što je problem spustiti se do reka. I zato mislim da je velika šteta što su proterani ulični prodavci sa Bulevara. Tamo gde je gužva, ima i kretanja. Navodno su ulične tezge ruglo grada. Zar su automobili ukras? Pored tezgi se komotno može kretati ne jedna, već napar dve ili tri osobe. Sa automobilima je mnogo teže. Nekada su tako parkirani da farovima dodiruju fasade. Ipak, da li se čitav problem rešava urednim trotoarima? Trebalo bi dobro oslušnuti reči koje Voland, profesor crne magije, upućuje Leviju Mateju.
       “Ja ću ti reći u čemu se sastoji tvoja glupost - u tvojoj intonaciji”, kaže Voland. “Ti si izgovorio svoje reči tako, kao da ne priznaješ senke, kao ni zlo. Da li ćeš biti tako dobar da razmisliš: šta bi radilo tvoje dobro, kada zlo ne bi postojalo, i kako bi izgledala zemlja, kada bi sa nje nestale senke? Jer, senke nastaju od predmeta i ljudi. Evo senke od moga mača. Ali postoje senke i od drveća i živih bića. Da nećeš možda da oguliš Zemljinu kuglu, smakavši sa nje sve drveće i sve živo samo zbog tvoje fantazije da uživaš u golom svetu? Ti si - glup!”
       Nisu problem senke. Ali, problem je ukoliko ostanu samo senke, usamljeno zlo, sećanje na predmete i ljude. Jer, to jeste Volandov svet, to jesu posledice boravka mačka Begemota u tramvaju. Kukavičluk jeste najgori od svih poroka, kukavičluk da se nakon prvog koraka, učini i drugi, treći... I onda nam samo preostaje da kao Niper, uronimo glavu u gramofonsku trubu i zavijamo. A možemo i da mijaučemo, kao Begemot, u pokušaju da oponašamo vlastiti glas koji smo nekad imali. His Master’s Voice. Maskota nečega što smo bili.
      
       DRAGAN VELIKIĆ