Kad me zapadni novinari pitaju o balkanskom sindromu klanja, moram da ih podsetim da Balkan nije izmislio ni Hitlera ni holokaust, ni atomsku bombu, da o Ruandi i ne govorimo

      Dva igrana filma “Pre kiše” i “Prašina” bili su dovoljna da Milča Mančevskog svrstaju u red najozbiljnijih filmskih autora današnjice. Film “Pre kiše” je neopravdano više doživljavan kao suptilna analiza međuetničke netrpeljivosti, nego kao vrhunsko umetničko delo. Mančevski danas predaje u Njujorku režiju na postdiplomskim studijama. Razgovarao je sa novinarom NIN-a u Skoplju, gde uživa u kreativnom neradu.
      
       Kako vidite ulogu velikog umetnika u maloj zemlji?
       - Kad je umetnost u pitanju, nema malih i velikih zemalja, malih i velikih dela. Bergman dolazi iz veoma male zemlje kao i Bob Marli, ali ima puno praktičnih problema kad je umetnik iz male zemlje. Recimo, problem nedostatka kriterijuma, nedostatka konkurencije, problem nedostatka para, problem viška familijarnosti.
      
       Kad stvarate neki film, pretpostavljam da imate te prepreke koje, recimo, jedan francuski ili američki režiser nema?
       - U čitavoj mojoj karijeri, sa izuzetkom nekoliko godina, tamo sredinom osamdesetih, ja u stvari nisam kretao odavde. Dolazio sam ovde sa gotovim projektom. I “Pre kiše” i “Prašina” su organizaciono i finansijski spremljeni u Evropi i Americi, a ne na Balkanu. Priča ili tema su se delimično odnosile na Makedoniju i na Balkan, ali suština je bila da imam priče o ljudima, ma gde se oni nalazili. Moja odluka i kreativna i ne samo kreativna bila je da se ti filmovi odnose i na ovu zemlju. Međutim, oni nisu o ovoj zemlji. Isti ti filmovi, ili bar veoma slični filmovi, mogli bi da se naprave sa pričom koja bi se mogla smestiti u Izrael ili u Severnu Irsku. Verujem da, ako delo ne može da funkcioniše van zemlje u kojoj je napravljeno, onda to verovatno nije dobra umetnost. To je onda “National Geographic” ili CNN. To su onda informacije. A umetničko delo se odnosi na ljude, koji su svuda isti.
      
       Film “Pre kiše” je ipak bolje shvaćen u Makedoniji i na Balkanu, jer su se nakon tog filma desile te etničke tenzije, iz filma prelile se u stvarnost. Da li vam je žao što niko od lidera nije ništa shvatio iz tog filma?
       - Ne verujem da ona može da te zgreje malo oko srca i to je to. Možda može malo da ti pomogne, ako si dobar čovek, da budeš malo bolji. Ali vi možete Hitleru izložiti jako puno umetnosti, on se neće promeniti. Za mene je interesantno što je film “Pre kiše” mnogo ljudi koji sasvim različito razmišljaju, shvatilo na svoj način. I on je i koncipiran kao otvoreno delo. Verujem da svako delo u suštini treba da bude otvoreno. Što se tiče poruke, tu nije bilo direktnih političkih poruka ni u kom slučaju. Ako ga je neko ipak shvatio kao opomenu, to je samo jedan lep dodatan bonus.
      
       Osećate li da je ono što se dogodilo na neki način nadogradilo taj film, dalo mu neku novu dimenziju, neko novo čitanje?
       - Ljudi ga možda drugačije doživljavaju nakon preklanjskog rata u Makedoniji, ali u suštini ne verujem. Film nije bio dokumentarac, ni kvazidokumentarac, ni o Makedoniji, ni o Jugoslaviji, niti o onome što je nekad bilo SFRJ. To su bile tri ljubavne priče. Sve tri priče mogu da se smeste skoro bilo kuda na zemaljskoj kugli. One se ionako koriste prastarim arhetipovima
       - Romeo i Julija, Hamlet, Odisej. Ja sam jedno vreme, na samom početku mislio da film bude smešten u nekoj od bivših sovjetskih republika, kako ne bi bilo pomisli da se to na dokumentaristički način odnosi na zemlje iz bivše Jugoslavije. A u jednom trenutku sam hteo da se u filmu nigde ne pominje ime Makedonije. Na kraju sam se rešio da to bude veoma suptilno distanciranje od stvarnosti, time što će film biti jako stilizovan, kao što retko koji dokumentarac može da se stilizuje. Naravno, bilo je ljudi koji kažu: A, tako se to dešava po Makedoniji! Imao sam problema kad su me u SAD nakon moje uvodne opaske da ovo nije dokumentarac, gledaoci pitali: Da li ste vi ipak imali nekog u porodici ko je nastradao u ovakvom obračunu? Mislim da ono što se ovde dešavalo u poslednjih deset-petnaest godina, u stvari, baš nije puno slično onome o čemu priča film “Pre kiše”. Kad bih radio dokumentarac ili film baziran na dokumentima o ratu u Makedoniji ili o ovim novim balkanskim ratovima, to bi bilo znatno drugačije. U takvom filmu bih se bavio huškačima, jer se ovaj film njima nije puno bavio, on se nije bavio Miloševićima i Tuđmanima. Taj bi dokumentarac bio puno interesantniji od bilo kakvog igranog filma, uključujući tu i “Pre kiše”.
      
       Vi govorite o arhetipovima kao osnovi za vaš film. Da li vas obeshrabruje što čovečanstvo u nekom tehnološkom smislu strahovito napreduje, a ta neka ljudska netrpeljivost, mržnja i etnički sukobi ostaju nepromenjeni hiljadama godina? Konflikti se rešavaju kao u antičkim tragedijama, samo bez nekih jakih moralnih razloga?
       - Znate, neko je rekao - ako se čovek ne pomiri sa vremenom, sa meteorološkim vremenom, sa ljudskim karakterom i ljudskom zlobom, taj je najebao. Jako je tužno ako se nadaš da će neko ko je u suštini zao, biti dobar samo zato što ima mobilni telefon. Pa jeste tužno, ali to je to. U suštini, možda se u svakodnevnom životu malo teže ljudi laćaju oružja nego pre hiljadu godina. Recimo, možda je to ta jedina razlika.
      
       Ali zato je oružje savremenije.
       - Pa jeste, sad je dovoljno da jedan pritisne dugme. To me podseća na dijalog koji često vodim sa zapadnim novinarima kad oni pitaju o balkanskom sindromu klanja, a ja moram da ih podsetim da Balkan nije izmislio ni Hitlera ni holokaust, ni atomsku bombu, da o Ruandi i ne govorimo.
      
       Da se vratimo tom problemu nekog suženog, isparčanog kulturnog prostora nad kojim obično lamentiraju umetnici na Balkanu. Delite li njihovu skučenost ili klaustrofobičnost?
       - I da i ne. Kad radim, ja u suštini nemam taj problem. Međutim, taj problem često imaju ljudi koji to primaju, baš zato što oni kreću sa predrasudom: Aha, evo ga Makedonac, znam šta on ima da mi kaže. I to može da bude i dobro i loše. Samo su u Japanu strukturu “Prašine” upoređivali sa Marselom Prustom. Čini se da su novinari tamo bili manje opterećeni geografijom kad su gledali moje filmove, mada su u novinama pored recenzija filmova štampali i mape Balkana da bi čitaocima pokazali gde se nalazi ta Makedonija. Vidite, ljudima je valjda trebalo objašnjenje o tome šta se kod nas dešava, pa bi se ponekad latili i igranog filma da im objasni ono što im CNN nije objašnjavao kako treba. “Prašina” se pojavila usred rata u Makedoniji i bilo je kritičara koji su tvrdili da sam ja tim filmom hteo da komentarišem tekući rat. Pa, ja sam taj film spremao šest godina, snimljen je pre rata u Makedoniji, kako neko može da pomisli da ćete tek tako da sklepate neki politički komentar za nekoliko nedelja?
      
       Vi ste, ipak, objavljivali tekstove o ratu u Makdoniji.
       - Napisao sam tekst za “Njujork tajms”, koji oni nisu objavili, ali ga je londonski “Gardijan” skinuo sa Interneta, odsekao kraj, promenio naslov i nekoliko stvari i objavio pod naslovom “NATO nam je dalo ovo etničko čišćenje”. Posle je tekst izašao i u “Frankfurter algemajne cajtungu”, u belgijskom “Standardu” i u ruskoj “Pravdi”. Tamo sam govorio o ratu u Makedoniji, a ne o Kosovu ili o Miloševiću i tvrdio sam da, pored makedonskog političkog establišmenta i pored onih koji su uzeli puške u ruke da ubijaju, da i NATO snosi neku moralnu odgovornost za rat u Makedoniji. U najmanju ruku, nisu čuvali granice svog protektorata, pa su neki od onih koje su naoružavali i trenirali, prelazili da ubijaju po Makedoniji. Neki su kritičari pomešali babe i žabe, pa su smatrali da je film ilustracija mojih političkih komentara, što je budalaština. Oni su projektovali svoj rasizam na mene i moj film. Ja verujem u onu rečenicu Kurta Vonegata da onaj koji meša svoju umetnost i svoju politiku - proizvodi sranje. Jedan francuski režiser ne prolazi kroz filter percepcije egzotike koja je ponekad rasistička. Inače, što se samog rada na filmu tiče - ja sam odavde otišao 1979. godine. Znači, to je skoro 25 godina. Dakle, ja sam čitav svoj profesionali vek proveo u Americi i u Zapadnoj Evropi. Ono o čemu govorim često se i ne odnosi na Makedoniju. Tako da taj prostor u mom stvaralaštvu nije sužen. Kad, recimo, postavim ljubavnu priču - ona je ljubavna priča, a lokacija je London ili Mariovo. Meni su Skorseze ili Forman ili Tod Solonc matrica isto koliko i Makavejev ili Saša Petrović ili Cenevski. Da li me čitaju, da li me stavljaju u kalup Balkanca, to je već drugo pitanje i time ne smem da se opterećujem.
      
       Šta vi mislite? Ipak vas stavljaju.
       - Zavisi od čoveka. Neko apsolutno, neko uopšte ne. Ali to je kič čitanje, to je kliše čitanja. To je rasizam u suštini. Kad ja tebe gledam kao Kineza prvo, a onda kao čoveka ili kao autora, to je rasizam.
      
       Gde ste vi u podeli između evropskog filma, koji često ima pretenziju da bude umetnički jer ima olakšavajuću okolnost u vidu budžetskih dotacija, i američkog filma, koji se još češće oslanja na izveštaje sa blagajni kao osnovni argument.
       - Sasvim je moguće da postoji neki predivan, izvrstan, inventivan scenario u nekoj fioci, u nekom studiju u nekom “Vorner-bradersu” koji se ne snima samo zato što oni računaju da on neće da vrati pare. I obrnuto, verovatno u nekoj Francuskoj postoji neki film koji je veoma interesantan, ali oni misle da je možda previše blizak Holivudu, da je previše dinamičan, da nije dovoljno dosadan. Ja ne verujem u takvu podelu. Mislim da može da postoji i ne samo da može nego i postoji izvrstan, inventivan, iznenađujući, a opet komercijalan film. I obrnuto, može da bude umetnički film a da bude zabavan, privlačan, dimaničan, i privlačan za široku publiku. I ima tu puno primera, ali se oni tretiraju kao izuzeci. Recimo, “Pulp fiction”. Onda, Holivud iz sedamdesetih - to su bili ne samo izvrsni filmovi koje su ozbiljni ljudi i kritika voleli, koji su deo filmske istorije, već su to bili i najgledaniji filmovi svih vremena. Puno tih filmova se danas verovatno ne bi snimilo uopšte, ne bi prošlo kroz sistem holivudskih filmskih studija. Negde bi zaglavili, neko bi ih prerađivao dok ne iscedi i poslednju kap inventivnosti. “Kum” se verovatno ne bi danas snimio, niti “Meš”, niti “Let iznad kukavičijeg gnezda” niti hrpa tih filmova. Kad bi se i snimili, bili bi homogenizovani do smrti. I prava je podela valjda između autorskih filmova i vulgarno-komercijalnih filmova. Ja mislim da svaki film treba da vrati uložene pare. Ali, ako pare diktiraju svaki korak pri pravljenju filma, onda je to već propast. Zato što ponekad treba da postoji suspenzija straha, da se napravi nekoliko kreativnih ili poslovnih koraka, da se kaže: Hajde, valjda će ovo da funkcioniše na blagajni, pa čak iako ne proverimo svaku repliku, svaki zaplet, svaki korak. Danas se svaki - bukvalno svaki - holivudski film testira pred publikom još pre nego što je završen kako treba.
      
       Kako vas doživljava Makedonija, kao stranca koji se povremeno vraća korenima, kao ovdašnjeg čoveka koji se odmetnuo u beli svet?
       - Moj je utisak kao domaćeg, koji malo više putuje. Što se mene tiče, ja sam kod kuće i u Njujorku i Skoplju.
      
       Može li da se kaže da postoji makedonska kinematografija ili kako ona može da bude profilisana ako se snima jedan ili dva filma godišnje?
       - Ne znam, najvažnije je kakav je jedan konkretan film. Kad sam se pre mnogo godina vratio sa studija, u nekom intervjuu sam rekao da je za mene u Makedoniji snimljen samo 1,5 dobar film. I to su mi izvadili na nos. Pa nisam čak ni sve video što je ovde rađeno, a od onoga što je nekada bila Jugoslavija, skoro ništa nisam video u poslednjih 15 godina. Ali od onoga što sam gledao, recimo negde do 1985. godine, meni tu ima nekih najboljih filmova uopšte u svetskoj kinematografiji. Mislim i na Pavlovića i na Makavejeva i na Sašu Petrovića i na Gorana Markovića, na film “Breza” i “Ko to tamo peva”. To su ozbiljni filmovi.
      
       Kada stvarate da li osećate osporavanje na koje nailazi Makedonija, da, recimo, Grci kažu: ovo nije makedonski film?
       - Kad stvaram, ne. Ali kad je već napravljeno, pojavi se puno praktičnih problema. Recimo, kad sam došao u Veneciju da predstavim film “Pre kiše” 1994, pozvali su me iz Uprave Festivala i kažu: Imamo problem. Grčka ambasada je uložila notu zato što u katalogu piše da je film na makedonskom, a oni kažu da takav jezik ne postoji. Ja sam im rekao: Pa zar vam ličim na lik iz crtanih filmova - da ne postojim? Oni su se nasmejali i rekli: Dobro.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ