Počelo je rasparčavanje Elektroprivrede Srbije, iako još nije po američkom modelu, a da li je u interesu ove države, videćemo

      Iz zvučnika pred ulazom u zgradu beogradske Elektrodistribucije u Masarikovoj ulici tutnjala je u utorak ujutru proskribovana pesma “Govedina” grupe “Beogradski sindikat”, kao neka nova “Bandijera rosa”. Protest sindikata radnika EPS-a, njihov generalni štrajk, vlasti su pokušale da okončaju pretnjama otkazima i proturanjem informacija kako to, zapravo, ne štrajkuju zaposleni već samo “oni iz sindikata”. Sindikat EPS-a inače, okuplja preko 90 posto radnika nacionalne elektroenergetske kompanije. “Dobro je, ima nas”, bio je zadovoljan Milan Koča Kovačević, predsednik Sindikata radnika EPS-a. “Moramo da izdržimo. Ako nas sada slome, gotovi smo”, rekao je više za sebe, pre nego što će uzeti mikrofon u ruke i svojim kolegama objasniti kako je štrajk jedini način za ostvarenje radničkih zahteva.
       Radnici EPS-a u štrajk 16. juna nisu stupili zbog niskih zarada, ili neredovnih plata, ili bilo čega što bi se, kako kažu, ticalo samo njih, pa sindikalista Kovačević očekuje razumevanje sugrađana kada kaže da je “bolje da Srbija zbog štrajka jedan dan bude u mraku, nego da se ostvare namere ministarstva (rudarstva i energetike) i prekidač se prebaci u tuđe ruke”.
       “Ovo je uvod u rasturanje Elektroprivrede Srbije i njeno prodavanje strancima, deo po deo”, kaže Kovačević.
       Neposredan povod štrajku dala je Vlada Srbije 15. maja, kada je usvojila Odluku o izmeštanju rudnika podzemne eksploatacije iz EPS-a; ukupno devet rudnika, oko 5 400 zaposlenih. “Zahvaljujući ovoj odluci, struja će poskupeti manje nego što se od nas tražilo”, obrazlaže za NIN motive (sporne?) odluke Kori Udovički, ministarke rudarstva i energetike. “Tih 5 400 radnika koštalo bi nas ove godine oko dve milijarde dinara. Ovako, ‘skinuli’ smo ih sa EPS-a i prebacili na budžet”, kaže, ministarka ističući da “rudnici sigurno neće biti zatvoreni, kao što se priča, već samo konsolidovani”. Eventualna prodaja doći će tek potom. Ipak, Udovički potvrđuje bojazni da će otpuštanja biti, oko 1 300 ljudi (od 5 400) samo do kraja ove godine, “ali nijedan rudar među njima”.
       Milan Kovačević tvrdi:
       “Odlukom o izdvajanju podzemne eksploatacije Vlada Srbije prekršila je važeći Zakon o Elektroprivredi Srbije, koji jasno kaže da su ovi rudnici sastavni deo EPS-a.” Odgovor ministarke Udovički: “Nije tačno da je odluka protivzakonita. Nijedan od nadležnih organa i odbora nikada nije rekao da u ovoj odluci postoji bilo šta sporno.”
       Kako god, konačnu reč daće Ustavni sud Srbije, kome su sindikalci već podneli prigovor.
       Posle izdvajanja rudnika podzemne eksploatacije iz EPS-a, uslediće odstranjivanje iz kompanije još 22 preduzeća, koja danas funkcionišu u njenom sastavu, a bave se sporednim delatnostima. “Ubacio ih je Milošević ‘92”, imala je potrebu da istakne Kori Udovički.
       Sve ukupno, sa zaposlenima u podzemnoj eksploataciji i radnicima s Kosova, van Elektroprivrede Srbije treba da se nađe 22 700 ljudi. Dakle, EPS će biti smanjen za jednu trećinu. Ministarka Udovički kaže: “To se radi svugde u svetu. Sporedne se delatnosti izdvajaju i prodaju na tržištu, kako bi se poslovodstvo fokusiralo na ono što je bitno.”
       Da li je to baš tako jednostavno?
       Prigovor je sindikata da nije logično izdvajati iz EPS-a preduzeća koja će, po prirodi stvari, ponovo morati da sarađuju s njim, što će stvoriti nepotrebne dodatne troškove. Takođe, primetili su, na spisku za izdvajanje našla su se preduzeća za koja su konsultanti (koje je vlada angažovala) ocenili da su i likvidna, i da ostvaruju profit, tako da se na njih teško može gledati kao na kamen o vratu poslovodstva. Kamen koji ga svojom dubiozom ometa u fokusiranju na suštinu priče.
       U Sindikatu radnika EPS-a, napominju, dodatni je problem u tome što još nije definisan socijalni program za viškove radnika u kompaniji, tako da se sasvim realnom čini opasnost da onih 22 700 radnika, razbijenih po malim preduzećima, tokom konsolidacije praktično budu prepušteni sami sebi. To bi njihovo eventualno otpuštanje svakako učinilo daleko lakšim zadatkom nego što je sada.
       “Ako bi se ovo sprovelo, ne postoji garancija tim radnicima da neće biti otpušteni”, kaže Milan Kovačević.
       S druge strane, ministarka Kori Udovički žali se da su, upravo zbog nepotpisanog člana 87 Kolektivnog ugovora, nadležnima vezane ruke, odnosno da višak radnika zbog toga ne može da bude otpušten. “Ova situacija, u stvari, odgovara sindikatu”, napominje. Ipak, rešena je da “stvar istera do kraja”.
       A kraj je, zapravo, ono što sindikalce najviše i plaši i što, čak i prema priznanju Kori Udovički, izaziva nesporazume i u poslovodstvu EPS-a. Reč je o budućnosti nacionalne elektro-energetske kompanije a time, nije preterano reći, i budućnosti zemlje Srbije.
       Upitana, naime, na osnovu čega se, uopšte, odlučilo da se pristupi baš ovakvom načinu sređivanja Elektroprivrede Srbije, ministarka energetike Kori Udovički pozvala se na “interni dokument ministarstva u kome su sagledane dve-tri faze u restrukturiranju EPS-a”. Prva faza jeste ova koja je u toku, odvajanje sporednih delatnosti, u sledećoj će “biti reorganizovana osnovna delatnost - proizvodnja, prenos i distribucija struje.”
       Taj “interni dokument ministarstva”, nije prošao stručnu, javnu raspravu gde bi se odmerili argumenti i za i protiv. Ipak, postao je polazna osnova za poteze koji “jesu uvod u privatizaciju, ali nije nužno da će nje zaista i biti”, kako reče ministarka. Sam je način opredeljivanja utoliko sporniji što nije doneta nacionalna strategija razvoja elektroprivrede u Srbiji, najavljivana još u prvoj polovini prošle godine. Otud dilema sindikalaca: “u čijem se interesu sve ovo radi?” Eto, napominje Milan Kovačević, “sama ministarka kazala je kako je dovedena ovde da dovrši ovaj posao. Šta to znači?”
       Ko je odlučio da se u reformu Elektroprivrede Srbije krene baš tako što će se ona razbiti na delove? To je postalo nešto jasnije kada smo ministarki Udovički stavili do znanja da NIN poseduje dokument pod nazivom Program restrukturiranja elektroprivrede u Srbiji, koji je urađen “za potrebe United States Energdž Association (USEA)”. Preporuke o tome šta činiti sa EPS-om sadržane u ovoj studiji upadljivo su slične onima iz “internog dokumenta ministarstva”(!?) čije nam je osnovne odredbe Kori Udovički prepričala. “Da, ovaj dokument je sličan, iz njega smo izvukli mnogo toga”, potvrdila je i srpska ministarka energetike.
       NIN je o ovome pisao još pre više od godinu dana, 4. aprila 2002. godine, u tekstu “Američki diktat?”. Ukratko, još tada je najavljivao ondašnji ministar energetike Goran Novaković, program restrukturiranja EPS-a po američkom diktatu. Još tada se predviđalo da se EPS razbije u tri kompanije - za proizvodnju struje, prenos i distribuciju - koje bi “u prvom naletu bile vlasništvo države, a onda bi se polako privatizovale”. U državnom vlasništvu ostao bi, po ovom planu, samo prenos struje, što su stručnjaci koje smo konsultovali slikovito opisali kao “prodaju srca i vena, a zadržavanje arterija”. Ministar Novaković je tada, međutim, kazao i da će rasprava o mogućim modelima tek biti povedena što se, kako vidimo, nije dogodilo.
       Usput, podsetimo i da Goran Novaković tada nije isključio mogućnost da preporuke urađene za potrebe USEA, možda nisu sačinjene kako bi zadovoljile interese baš ove, naše zemlje.
       Tek, upravo smernice iz ovog programa, odnosno liberalni američko-britanski model gazdovanja strujom, čine suštinu Zakona o energetici koji bi uskoro trebalo da se nađe pred Skupštinom Srbije. Kako kaže ministarka Udovički, “kod nas je sada sve monopol. Zašto bi bilo tako?”. Suština zakona je da obezbedi ravnopravne uslove za sve, to jest, da se ono što može da bude konkurentno, učini konkurentnim”, objašnjava ona, i napominje da je ovo praksa, praktično, u čitavoj Evropi.
       Opet, istina je i da su studije pokazale kako od 1990. godine, od kada se u Sjedinjenim Državama otpočelo s liberalizacijom na tržištu struje, njena cena neprestano raste, uprkos uveravanjima da će konkurencija na tržištu imati suprotan efekat.
       Najzad, na inostrana iskustva, ali negativna, pozivaju se i sindikalci, navodeći brojke i procente s jednakom ubedljivošću kao i u nadležnom ministarstvu. “Jedino je rešenje da se održi celovito preduzeće, i to je suština našeg protesta”, nedvosmislen je Kovačević.
       Koji su od navođenih podataka, informacija i prepričavanih iskustava tačniji, teško je prosuditi, što je i razlog zbog koga je javna rasprava o nacionalnoj strategiji bila neophodna. Umesto toga, ministarstvo se u kreiranju buduće energetske slike Srbije oslonilo na onaj “interni dokument” baziran na programu sačinjenom za potrebe USEA, i time konačnu odluku ostavilo poslanicima srpske skupštine.
       Milan-Koča Kovačević nada se da vlada neće namaći većinu za usvajanje Zakona o energetici, i da će štrajkači izdržati. U utorak je ispred EDB-a, dok se slušala “Govedina”, bilo veselo i poletno, puno emocija. Ali muzika je onda utihnula, saobraćaj potekao i kao da u Masarikovoj ničega nije ni bilo.
      
       NIKOLA VRZIĆ
      

Kilovatske priče Istina je da se za mnogo toga u aferama i problemima EPS-a ne može koriti sadašnja vlast, ali se može zapitati koliko je zaista urađeno od 5. oktobra 2000? Masa lošeg nasleđa nosi svoje posledice. Primera radi, stanje tehnologije koja se koristi u podzemnoj eksploataciji je više nego užasno. Ovaj problem je trebalo da reše dva kilovata po mesečnom računu građana za struju koje je Kompanija dobila od države još pre nekih trinaestak godina, nešto pred ulazak u EPS. Dakle, ovaj prihod je trebalo da ide u investicije. Ne može se reći da ulaganja nije bilo, ali to očigledno nije dovoljno. Da li je u pitanju pogrešna procena potrebnog novca koji bi se dobio od ta dva kilovata, ili se može postaviti pitanje kuda je taj novac išao? Možda ne bi bilo loše kada bi gospođa ministar Udovički objasnila zašto se tačno sve ovo dešava: zbog olakšavanja privatizacije, zbog manipulisanja cenom struje (pa i voljom birača), zbog odbacivanja onog elementa koji je postao balast? Ili je možda reč ne samo o borbi za vlast već i o konkretnim zahtevima MMF-a koje mi moramo ispuniti kako bismo dobili povoljne kredite, “stand bdž” aranžmane, a među kojima ekonomska cena struje i enormno jak EPS jesu jedna od glavnih stavki?        Ako se uporedi učestalost porasta cena struje sa cenom tone uglja, vidi se da prva često ide nagore a da druga ima prilično duge periode zamrzavanja. Nema sumnje da bi vlada morala da kontroliše cenu tako važne sirovine kao i da je povremeno i mora zamrzavati. Međutim, ono što zabrinjava jeste tendencija u EU da se smanji broj kopova uglja. Zemlje Zapadne Evrope mogu sebi dozvoliti luksuz da zatvore neke jame pa da posle (hipotetički) ulože mnogo novca u njihovu obnovu. Da li mi imamo sredstva za te poduhvate?        U trenutku dok se ovaj tekst priprema, u “Kolubari” traju pregovori o stupanju u treću fazu štrajka. Određeni pododbori nemaju pravo prisustva pregovorima. Pristanak ili odbijanje sindikalaca “Kolubare” značiće odgovor na dva pitanja: koliko su nam stvarno jaki sindikati i spremni za tranziciju, ali i da li će se sve prelomiti preko leđa onih koji su duboko, duboko dole?               MILENA MILETIĆ