Kao što je NIN u prošlom broju nagovestio, međunarodni konzorcijum poverilaca, oštećen prodajom Sartida Amerikancima, krenuo je u novu ofanzivu da bi zaštitio svoje interese. Uz sebe ima, pokazalo se, moćnog indijskog saigrača koji je konačno izašao iz senke

      Poker oko smederevskog koncerna crne metalurgije se nastavlja. Ulozi su visoki, a dobit značajna.
       Jer, igrači su iz sveta ne samo evropske nego i globalne korporativne i finansijske moći: američki koncern US Stil, međunarodni konzorcijum sa austrijskim i nemačkim bankama na čelu, čelični baron Lakšmi N. Mital sa svojom korporacijom LNM grup. I Sartid, naravno. Tu je negde i Vlada Srbije, a tu su, takođe, i stečajni upravnik Branislav Ignjatović kao i beogradski Trgovinski sud u igri.
       Priča o najznačajnijoj privatizaciji u Srbiji mogla je i da ne izraste u aferu međunarodnih razmera da nije bilo nekih, po svemu sudeći, spornih odluka i postupaka domaćih igrača. Prodaja Sartida US Stilu za dampinšku cenu od 21,3 milion dolara neposrednom nagodbom sa stečajnim upravnikom i mimo tendera izazvala je nelagodnosti pre svega zbog lakoće kojom se prešlo preko činjenice što u tom povoljnom aranžmanu nije bilo rešeno pitanje Sartidovih dugova u iznosu od procenjene 1,7 milijarde dolara. Posebno nerazumevanje za dosta samovoljnu upotrebu postojećih (loših i starih) zakona i političku grubost od strane srpskih vlasti pokazao je konzorcijum Sartidovih inostranih poverilaca kome nije priznata potražnja od oko 100 miliona dolara ni od stečajnog upravnika, ni od Trgovinskog suda, ni od Vlade Srbije, i to uprkos obimnim dokazima.
       “Nije naš način da komuniciramo preko medija sa sagovornicima. Mi smo za direktan i konstruktivan dijalog”, kaže Andželo Ricoti, predstavnik Banke Austrija kreditanštalt koja predvodi konzorcijum, obrazlažući poziv domaćim i stranim novinarima na konferenciju za štampu u sredu ove nedelje. I dodaje: “Ali, ovo je naš odgovor na istrajnu nedostupnost predstavnika srpskih vlasti za zahteve poverilaca.” I zaista, dok je međunarodni konzorcijum Sartidovih poverilaca skoro dve godine pokušavao da ne diže preveliku prašinu u javnosti zbog neuvažavanja opštih pravila igre u postupku prodaje Sartida, njegova aktuelna javna ofanziva je jasan znak upozorenja srpskoj državi i privredi.
       “Mi smo imali poverenje u ovu zemlju dugo pre nego što su to drugi iskazali, i bilo smo vezani za nju.” Tako objašnjava Andželo Ricoti moralno pravo “starih prijatelja” na poštovanje kao i psihološke dimenzije privrednog sukoba. Karla Jakobi, predstavnik nemačke banke Vest LB, koja je kao prva strana banka otvorila svoje predstavništvo u Beogradu još 1990. godine, podržava Ricotija u oceni da “samo hitna akcija može da spreči štetu po ugled Srbije kao mesta za strana ulaganja”. Jakobi upozorava na širi efekat konflikta koji bi podrazumevao “kompletno povlačenje kompanija sa srpskog tržišta”. O kojim kompanijama je reč, predstavnici međunarodnog konzorcijuma poverilaca nisu hteli da obelodane.
       Jedan od prigovora konzorcijuma odnosi se na proceduru prodaje Sartida koja je više ličila na buvljački pazar nego na ozbiljan postupak privatizacije po evropskim standardima na koje Vlada Srbije uporno polaže pravo. Američko usvajanje smederevskog koncerna predstavljeno je ovdašnjoj javnosti kao “posao godine na ovim prostorima” (pokojni premijer Zoran Đinđić) i kao svršen čin. Prećutano je da je bilo bar jednog ozbiljnog konkurenta za US Stil, i to bar od maja prošle godine, koji je bio u stanju da nudi ne samo višestruko veću sumu za Sartid nego i preuzimanje dobrog dela dugova bankrotirane železare i druge obaveze.
       Zatajeni konkurent, koji se sada zajedno sa konzorcijumom prvi put pojavio u srpskoj javnosti, jak je igrač na globalnom tržištu čelika. Reč je o gigantu LNM grup u vlasništvu Indijca Lakšmija N. Mitala. Po merodavnim rang-listama, LNM grup se nalazi u samom vrhu svetskih čeličnih džinova, a pet do šest mesta ispred US Stila. Dok se US Stil oporavljao prošle godine pretežno zahvaljujući bumu američkih cena kao rezultat uvođenja mera restrikcija na uvoz od strane američke administracije, LNM grup je napredovao iz sopstvenih snaga. Filozofija i strategija ove kompanije zasnivaju se na upotrebi manjih tehnologija, efikasnom menadžmentu i geografskoj rasprostranjenosti. Tako je LNM grup u poslednjih 15 godina pokupovao propale železare širom sveta da bi ih, uglavnom, za ne više od godinu dana sanirao i doveo u zonu dobiti.
       “Mi smo kucali na sva vrata u Srbiji, pisali pisma interesa premijeru, obraćali se ministru za privredu i privatizaciju, stečajnom upravniku i još mnogim drugima”, žali se u razgovoru za NIN Sudhir Mahešvari, finansijski direktor za akvizicije LNM grup iz Londona, “dva puta smo primljeni na razgovore po petnaest minuta, a drugi sastanci su nam otkazani kratkoročno, kad smo već bili u Beogradu, i bez objašnjenja”.
       LNM grup traži kao i međunarodni konzorcijum poverilaca “obnavljanje postupka prodaje smederevskog Sartida kroz proceduru javnog tendera uz poštovanje transparentnosti”. Mahešvari je ubeđen da LNM grup ne samo da može na napravi bolju ponudu nego US Stil nego će i bolje poslovati.
       Iako su upozorenja međunarodnog bankarskog konzorcijuma da će svoj slučaj konačno predočiti Arbitražnom sudu u Beču, ukoliko ne dođe do nekog kompromisnog rešenja, odavno poznata, niko ne može da objasni - a neki bi možda mogli, a neće - demonstrativnu pasivnost Vlade Srbije.
       Gde nema razumnog objašnjenja, počinju da niču razna slobodna tumačenja i glasine kao one o podmićivanju koje kruže Beogradom. Amerikanci su, ipak, kupovinu Sartida procenili kao “profitabilnu ekspanziju srednjoevropskih operacija” (Institut Bredford riserč), pa im je možda bilo stalo do smederevskog koncerna više nego što se to na prvi pogled činilo. Ta priča bi onda mogla da bude delić mozaika koji u celini pokazuje novu orijentaciju Vlade Srbije - prema Americi.
       Poker oko nacionalnih ključnih industrija svakako obuhvata i veće dimenzije i teže igrače. Kada je u trci za kupovinu rumunske železare Sideks 2001. godine francuski premijer Lionel Žospen trebalo da se pojavi u Bukureštu kao promoter zainteresovane francuske kompanije “Isinor”, britanski premijer Toni Bler brzo je uputio pismo rumunskoj vladi u kome on čestita na dobrom izboru - britanske LNM grupe kao kupca Sideksa. To što LNM grup nije britanski nego globalni igrač, i to što je vlasnik te kompanije slučajno jednom prilikom dao donaciju od 125.000 funti Nju Lejberu, druga je priča.
       Kao tiho upozorenje da su, ipak, u pitanju i druge stvari, na konferenciji za štampu međunarodnog konzorcijuma inostranih poverilaca Sartida, održanoj u Beogradu, u publici se nalazio nemački ambasador Kurt Leonberger, izaslanik nemačke vlade.
      
       MIRA BEHAM