Vlada SCG je uputila zvanični zahtev za boravak u dvorištu NATO-a baš u trenutku kada joj i Evropa i Amerika što namiguju, što zavrću ruku

      Provereno srpski: kada je u četvrtak 19. juna Goran Svilanović, ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore zvanično rekao da državna zajednica hoće u Partnerstvo za mir, svi oni koji su do tog časa objašnjavali kako je to trebalo učiniti još 6. oktobra 2000. godine u ranim jutarnjim časovima i da se uludo gubilo vreme, sada su zapevali novu pesmu. Njen refren kaže da je pismo ambasadoru Engleske Čarlsu Krofordu, koordinatoru NATO-a za SCG, upućeno isuviše rano, ma kakvi rano, upućeno je u nevreme, još gore, ono je pravi pravcati samoubilački čin, jer - bićemo odbijeni, sto posto!
       To je, naravno, sasvim suprotno onome što se moglo čuti od zvaničnika, naročito otkad je Boris Tadić postao ministar odbrane SCG. Pre toga mediji su - umorni od najava da će SRJ biti primljena u Partnerstvo u roku od odmah - više sakrivali nego objavljivali vesti da su elitne jedinice Vojske Jugoslavije u novembru 2002. u Austriji učestvovale na vežbama NATO-a, a da je u decembru Parlamentarna skupština NATO-a odredila Beograd kao mesto dva skupa pod svojim pokroviteljstvom. Novim optimizmom novi ministar je Partnerstvo vratio na naslovne strane. Početkom maja, prema “Danasu”, Tadić je mislio da se u dvorištu NATO-a možemo naći do kraja godine. Nešto kasnije je rekao da nikada nije tvrdio da ćemo sigurno biti u Partnerstvu do kraja godine, ali da su velike šanse da se to dogodi. Pošto je uhapšen i Veselin Šljivančanin, poslednji član “vukovarske trojke”, ministar Tadić je rekao da više ne vidi prepreke, ali je priznao da ne može staviti ruku u vatru da će se DOS-ovo predizborno obećanje, koje podržava većina stanovnika, zbilja i ostvariti ove godine. Prvi civil na mestu ministra vojnog, priznao je da je i na predsedničkom prijemu Filipa Vujanovića na Cetinju razgovarao sa zapadnjacima, da je ogromna većina njih već rekla: “dobrodošli u Partnerstvo”, ali da ima i onih drugih. Tadićev konačni stav je: “Naš vrhunski spoljnopolitički i bezbednosni prioritet su evroatlantske integracije, a pre svega “Partnerstvo za mir”.
       Miroslav Filipović, poslanik u Skupštini SCG i šef njene delegacije u Parlamentarnoj skupštini NATO-a (SCG ima status posmatrača), rezignirano kaže NIN-u: “Na Zapadu ima još onih koji misle da mi reagujemo samo na pritiske. Takvi su naročito Britanci. Uostalom, znate i kakve smo sve pritiske imali za prijem u Savet Evrope. Ko zna da li bi nas i primili da se nije dogodila tragedija, ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića”.
       Lista uslova/ucena bila je manje-više ista: prekid finansiranja Vojske Republike Srpske, puna saradnja sa Hagom ( što će reći: izručiti Radovana Karadžića, Ratka Mladića, vukovarsku trojku), reforma Vojske Jugoslavije/SCG, odustajanje od tužbe protiv 19 zemalja NATO-a koje su izvršile agresiju na Jugoslaviju/SCG). Tim fundamentalnim ucenama/uslovima ponekad su dodavani neki drugi, kao na primer u zimu 2001. godine smena Nebojše Pavkovića, načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije.
       Politička elita imala je dvojak stav. Opozicija je mahom tvrdila da su ovi zahtevi ucene, da ih ne treba uvažiti, iako je preporučivala da se Jugoslavija mora naći u Partnerstvu, da to jeste njena budućnost. Tako je govorio i Vojislav Šešelj, onaj od koga se to najmanje očekivalo. “I srpski radikali su za ulazak u Partnerstvo”, rekao je u decembru prošle godine u emisiji “Nije srpski ćutati” BK Televizije.
       Aleksandar Vučić, generalni sekretar Srpske radikalne stranke, kaže NIN-u da ne treba ući u “Partnerstvo” ako moramo da se odreknemo tužbe protiv NATO-a za 78 dana bombardovanja. On veruje da je reforma vojske jednaka njenom uništenju i tvrdi da se ne šali kada kaže da je načelnik Generalštaba Branko Krga obrijao brkove po nalogu Zapada.
       Drugi deo političke elite je zahteve Zapada zvanično nazivao uslovima, tvrdeći da ako želimo u klub moramo da poštujemo propisana pravila. Nezvanično je gunđao zbog pritisaka, uveravao Zapad da ispunjenje nekih uslova znači i pad vlade, a ubijeni premijer Zoran Đinđić je na poslednjem viđenju sa Karlom del Ponte rekao da više nikoga neće isporučiti po komandnoj odgovornosti, nego samo ako postoje uverljivi dokazi da je učestvovao u zločinu.
       Miroslav Filipović, kao pripadnik vladajućeg dela političke elite sasvim svestan težine postavljenih uslova kaže NIN-u: “Ostala su još dva uslova: tužba protiv NATO-a i izručenje Ratka Mladića Haškom tribunalu. Mislim da smo uverili Zapad da Mladić nije u SCG i da se na njegovom izručenju neće toliko insistirati posle odlaska u Hag Jovice Stanišića, Franka Simatovića i Veselina Šljivančanina. Veći je problem tužba protiv NATO-a.”
       Na ministarskom savetu NATO-a početkom juna nabrojani su zahtevi za pridruživanje SCG Partnerstvu: borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, saradnja sa Hagom i reforma vojske. Da li to znači da NATO misli da je rešen problem tužbe SCG protiv 19 njegovih članica? Filipović kaže: “Naša je ideja da povučemo tužbu istovremeno kada Hrvatska i Bosna i Hercegovina budu povukle tužbe protiv SRJ za agresiju i genocid. NATO je ozbiljno pritisnuo Hrvatsku da odustane od tužbe, teže ide sa Bosnom.”
       Vladan Živulović, predsednik Atlantskog saveta SCG nudi rešenje za problem “Mladić”. On je 31. marta “Večernjim novostima” rekao da mu je prihvatljiva ideja da naše specijalne jedinice sa britanskim i španskim kolegama u formi vežbe pretražuju neki teren gde misle da se krije Ratko Mladić. “Tako bi se i sami uverili da ga ne krijemo, da nije na našoj teritoriji”, rekao je Živulović “Večernjim novostima”. (Britanski ambasador Čarls Kroford je rekao 5. juna na skupu u Beogradu da je bizarno da lideri SCG prvo tvrde da ne znaju gde je Mladić i da ga Vojska ne štiti, a da potom priznaju da se on ipak ovde negde krije uz pomoć svojih bivših kolega.)
       Dakle, vladajući deo političke elite koji je uvek govorio da neće podneti zahtev za prijem u Partnerstvo dok ne bude siguran da će on biti prihvaćen, sada je to učinio iako zna da sve prepreke još nisu otklonjene i da neke članice NATO-a misle da još nije došlo vreme da SCG potpiše Okvirni dokument Partnerstva (dva-tri meseca kasnije sledi potpisivanje Dokumenta o prezentaciji, a posle još pet-šest meseci Individualni protokol i ... zemlja je u Partnerstvu). Zašto ne bi Holandija rekla “Prvo Mladić - posle prijem?. Šta nas briga ako padne vaša vlada, pa naša je već pala zbog Mladića i Srebrenice. Ili, zašto ne bi iz Sarajeva rekli da bi povlačenje tužbe protiv SRJ/SCG izazvalo narodni ustanak?
       “Morali smo jednom to da zatražimo. Svi su nam govorili “Hoćete da otvorite vrata, a niste ni pokucali”. Dosta su nas ohrabrivali i na sastanku NATO-a u Madridu, a naročito su nas bodrili Amerikanci”, objašnjava Filipović zašto je tražen prijem u Partnerstvo kada sve prepreke još nisu uklonjene.
       A možda je Svilanović poslao pismo Krafordu i zato da bi se nešto ućarilo i od Evrope i od Amerike u trenutku kada obe i namiguju i zavrću ruke novoj državnoj zajednici. Doduše Evropa se nije istakla u ljubaznosti prema SCG na samitu u Porto Karasu nadomak Soluna, a ni američki ambasador u Beogradu Vilijem Montgomeri nije hteo da zaostane, pa je u “Dnevniku” Televizije Srbije rekao da nema vojne pomoći ako odlučimo da i za Amerikance važe isti međunarodni zakoni koji važe za ostatak sveta.
       Aleksandar Vučić radikalno zaključuje: “Treba jednom i mi da odbijemo neke zahteve. I ne treba da budemo najgluplji na svetu i da stanemo na stranu Amerike. Evropa mora da bude naš izbor.”
       Miroslav Filipović, užički samouvereno tvrdi: “U NATO-u se igra velika igra između Evrope i Amerike, mi tu igru u porodici ne možemo da izbegnemo, moramo da učestvujemo u njoj. A da ćemo da budemo prema nekome grbavi šta god da uradimo - hoćemo.”
       A šta ako se SCG preigra, ako joj bude odbijen zahtev za prijem u Partnerstvo. Onda će vladajuća politička elita učiti na primeru Hrvatske: nju su tri puta odbijali.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ
      

Rekli su Džordž Katsirdakis, visoki funkcioner NATO-a : “Bićete u Partnerstvu za nedelju dana samo se odreknite tužbe protiv NATO-a”, Beograd, 5. jun 2003.        Gorlond Vilijams, penzionisani pukovnik, saradnik vašingtonskog Instituta za mir: “Malo vas poznajemo. Biće potrebno tri-četiri godine za vaše pridruženje Partnerstvu”, Vašington, 7. jun 2003.        Ajra Štraus, koordinator Komiteta NATO-a za istočnu Evropu: “SCG može da bude most preko koga će u NATO-a ući Rusija”, savetovanje “Proširenje NATO: Rusija i Jugoslavija”, Beograd, 31. 10. 2002.