Od Srbije će tražiti kolektivno iseljenje, pa kako im bude, gore ne može. A i Srbiju bije veoma loš glas

      Kuća Stolića nalazi se, kažu, na najboljem mestu u Obiliću. Na samom ulazu u selo, tačno pored puta. Dvorište je veliko, kuća malo uvučena, pored nje garaža i pomoćne prostorije. Uz staze uredno negovano cveće.
       Kada je u noći između 4. i 5. juna troje Stolića pretučeno na smrt, a kuća zapaljena, policiju je, videvši vatru, pozvao komšija Albanac. Zato nije izgorela. Ukradena kola nađena su spaljena nedaleko od mesta zločina. Kuća je ostala cela, unutra su vidljivi tragovi požara, gar, podignit izgoreo parket, polupana stakla, nagoreli šaloni.
       Prištinska policija napomenuće da je neobično što niko od komšija ništa nije čuo. Ubice su očigledno dosta vremena potrošile na zločin, vreme je lepo, prozori se drže otvoreni, a još je neobičnije što su komšije Srbi.
       “Niko ovde ne drži otvorene prozore”, reći će Srbi u Obiliću. “Ostali smo jedna srpska kuća, tri albanske i kako da zanoćiš? Čim padne mrak zaključamo sve i molimo se da osvanemo. Kad legnemo prekrstimo se: ’Bože, daj da osvanemo’, kad osvanemo, ’Hvala bože što smo osvanuli.’ Vi u Srbiji u 10 sati izlazite, to je vama izlazak, a mi u osam mora da se zamandalimo.”
       Prva kuća do Stolića srpska je, ali napuštena, druga kuća takođe, u dvorištu treće pase krava, ali čovek koji je čuva ne zna čija je kuća, ne može da se seti, ali njegova nije. Najzad će samo promrmljati: “Mora krava da jede, ne košta trava”. I ta kuća je napuštena, a dvorište, je, istina, zaraslo u travu.
       Prva naseljena komšijska kuća albanska je i udaljena taman toliko da se mogao videti požar. Odatle je pozvana policija. Srbi, komšije, ništa nisu čuli, a tim su ljući što im je to pitanje već postavljala policija i što su dvojica Srba privođena: “Hoće da kažu da Srbi ubijaju Srbe, kažu to je mafija iz Beograda. Privodili su dvojicu deset puta u stanicu na ispitivanje, a deset puta proći kroz Obilić to nije lako. A mi ništa nismo čuli, ne znam kako... U 4 sata doš‘o komšija i mi svi ustali, a tamo vatrogasna kola, nisu nam dali da uđemo... A posle da vam ne kažem šta pričaju oni koji su ih oblačili...”
       Još pre nego što se stigne do Prištine čuće se različite glasine o tome ko je i zašto ubio Stoliće. “Sigurno su prodali kuću”, reći će Srbi koji se razumeju u sve, “ pa onda ovi znali da imaju pare, pa došli da ih opljačkaju, to je, nema šta drugo da bude.”
       U selu će, ogorčeno, tvrditi da nije bilo ni govora o prodaji, da je upravo suprotno. Stoliće je za Obilić vezivala tragedija, pre više od deset godina sin im je stradao. “Ona nije htela da ide, jer joj je grob sina tu. On je veče pre toga bio tu, pričali smo, nije spominjao prodaju. Al’ opet svako nešto pokušava. A što su ih ubili, pogledajte im kuću, pogledajte mesto, najbolje mesto, nisu hteli da prodaju i eto...”
       Mihael Štajner ponudio je 50 000 evra nagrade za informaciju koja bi mogla da rasvetli ovo ubistvo. Za sada od toga nije bilo koristi.
       U Obiliću je pre rata živelo oko 4 500 Srba, ostalo ih je oko 400. Većina je otišla odmah posle rata, ostalo je tada oko 50 kuća. Sada ih je dvadesetak. Svi bi rado prodali to što imaju i svima je nuđeno, ali cene su, kažu, mizerne - 10 000 maraka za 12 ari placa i kuću. Gde s tim da se ode?
       “Bombe svima redom. Ko je hteo da proda, ako ne odgovara cena - bomba; ako nećeš da prodaš opet - bomba... Ljubica i Paja Matić što nisu hteli da prodaju, isprebijani, zapaljeno im, proterani... Bojkovići isto tako, Milan i Draga isto tako...”, kaže Olgica Subotić.
       Telefona nema, jer je, kažu, Kfor ulazeći u selo pokidao žice koje su bile previše nisko i nisu popravljene. Ostalo je samo nekoliko telefona u Obiliću, a računi su, tvrde, ogromni. Pretplata osam evra, a ako telefoniraš račun stigne i do 100, jer “što oni pričaju mi plaćamo.” Ko je imao sreće da mu rodbina kupi mobilni taj ima telefon.
       Muškarci ne bi da kažu svoje ime. “Napiši da se zovemo poslednji jadnici, tako se zovemo.” Većina ih je radila u elektrani, koja je u međuvremenu renovirana, ali u njoj rade Albanci. Iz Beograda stiže 45 evra mesečno. “Kad smo bili otišli na posao došli Englezi, Unmik i Kfor, slikali nas za propusnice i ništa... Četiri godine nit’ nas zovu, nit’ nude, nit’ ništa. A Srbija nas zaboravila. Još da nam ukinu tu socijalu što nam šalju i gotovo.”
       Opštinsku vlast vrše Albanci i Srbi, mada će se o srpskom predstavniku čuti da nema nikakvu vlast, a ima nova kola...
       “Niko nas nije obišao dok se ovo nije desilo, ne znamo ni naše predstavnike koji su i šta su. Tek sad smo saznali preko novinara, koji su došli sad na ovu muku, ko su i šta su ti naši predstavnici. Ne mož’ da ga nađemo, idemo u opštinu sa rizikom: ‘Gde je?’ ‘Nije tu, nije tu, nije tu.’ Radi na pet-šest mesta, ne mož’ da postigne on Srbe da obiđe. Ovde se velika manipulacija radi sa narodom i više nema ovde života.”
       Srpsku školu u Obiliću pohađa 40 učenika. Autobus ih dovozi, a iz zgrade ne izlaze. Ni na odmor, ni na časove fizičkog.
       Verica Mladenović ima troje dece, 4, 7 i 10 godina. U školu idu u pratnji policije, mada bi majka bila sigurnija kada bi ih pratio Unmik. Ovu godinu deca će završiti, a za sledeću će, kaže, videti. “Oni zahtevaju multietničku školu, ali mi nemamo decu za bacanje... Dokle da se gine više... Kažu bezbedno je u Obiliću, a sada evo bezbedno, govorili nema žrtava u Obiliću, a sada tri glave ...”
       Kfor i Unmik uživaju veoma malo poverenja, a KPS još manje. Napomenuće da iz njihove ulice nema pripadnika multietničke policije. Policajci im, tvrde, otvoreno kažu da rade za pare i da bi sačuvali sopstvenu glavu.
       “Mog unuka napala sedmorica, kako se odbranio to ni sami ne znamo”, kaže Planinka Stević. “Onda oni njega zatvorili, a njih ništa. Ovi iz Kfora rekli “E, pa mi smo došli njih da štitimo.”
       Svi bi rado otišli, kada bi imali gde. Tražiće od Srbije, kažu, kolektivno iseljenje, pa kako im bude, gore ne može. A Srbiju bije veoma loš glas.
       “Prvo je kriva Srbija, pa Kfor i Unmik. Srbija nas je ostavila na cedilu, ne znaju da postojimo. Neka dođu da vide kako je, a ne da dobijaju lažne izveštaje kako je bezbedan multietnički Obilić. Kažem svakom ko pita kako živimo, dođi da živiš sa nama mesec dana pa da vidiš, ne može to da se kaže. Bio neki Norvežanin policajac, kažem ja njemu evo ti moja kuća ja da idem u tvoju, evo ti moja kuća ja da i ne idem u tvoju, samo ovde da živiš malo, on kaže ‘Neću, vi ste ovde lud narod.’”
       “Džaba oni renoviraju kuću za Koordinacioni centar, džaba kad mi nemamo sigurnost, četiri godine držimo stražu i čuvamo kuće, gubimo živce svi i onda ’oćemo da pomremo od skretanja, od živaca.”
       A živce ubijaju strah, beznadežnost, bes, ali i nedostatak posla, bilo kakvog. “Nemojte vi da skupljate te pikavce, bacite ih tu, da bar imamo nešto da radimo kad odete, da ih skupimo.” I razgovor je tu na kraju, na razgovor su uostalom teško i pristali, šta će im to sada, sada, kažu, svi dolaze kad se desilo što se desilo, a oni ne veruju više nikom, “nije da ne verujemo više novinarima, Srbiji, Unmiku, ne verujemo ni ocu, ni majci.”
       “Do jeseni najviše i odlazim odavde, bilo gde, u svet. U Srbiju ne idem... Idem bilo gde, ima da pružim ruku i da prosim i da se prehranim... I u Sarajevo ću da idem da prosim, tamo svi pričaju istim jezikom, prepucavaju se kažu, bošnjački, hrvatski, ali to je između njih, a ovde se poznajemo, govorimo drugačije... Neću u Srbiju, ići ću u Vojvodinu, tamo me zovu dođoš, a kod vas u Srbiji - Šiptar!”
       Poslednja vest iz Obilića glasi da je zapaljena kuća porodice Pecić, poslednje srpske kuće u ulici. Pecići su napustili Obilić dan pre nego što su ubijeni Stolići.
      
       IVANA JANKOVIĆ