NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Čudim se zašto beže

Smatra se ko je pobegao da je okrvavio ruke...

      Opština Novo Brdo sa svojih deset sela i osam zaselaka jedna je od najmanjih na Kosovu. Od oko 4 500 stanovnika, struktura pola-pola, oko 1000 je izbeglih i raseljenih. Vratilo se četrdesetak porodica, 230 ljudi.
       Predsednica opštine je žena, Srpkinja. “Muškarci su se uplašili, nisu smeli da se prihvate, pa se prihvatila žena i dobro je”, kaže potpredsednik Džemail Novobrdari.
       U Skupšitini opštine deset je predstavnika Srba i sedam Albanaca. Albanske partije bojkotovale su rad, jer su bile nezadovoljne rezultatima izbora. Kažu da su oštećeni, jer su glasali i Srbi koji su otišli u Srbiju. “Pa, što ste ih oterali?”, dobaciće Srbi. Pošto su izbori priznati, na kraju su se u rad Skupštine uključili i Albanci.
       Potpredsednik Džemail Novobrdari i izvršni sekretar Sreten Ivanović sada zajedno rade.
       Nijedan Albanac koji je radio u prvom mandatu Skupštine nije otpušten, a ideja je da se postigne balans pola-pola u organima lokalne samouprave. Za sada većina zaposlenih su Albanci.
       Prošle godine organizovan je povratak, ali su se uglavnom vratila staračka domaćinstva, ljudi preko 60 - 70 godina. Ivanović će reći da međunarodna zajednica nije posebno zainteresovana da pomogne povratak i da ne daje prednost onima koji su raseljeni. “Troje je došlo u ponedeljak, ali nikakvu pomoć od humanitarnih organizacija nisu dobili. Sedeli su pet sati u kancelariji dok smo namolili ljude iz UNHCR-a da ih posete. Trenutno su u školi u selu Bostane. Ionako veoma mali broj ljudi želi da se vrati, a kada dođu i vide kako je, onda odustanu, opet odu i ispričaju šta je i kako je ovde i onda ni drugi neće da dolaze. Možda međunarodne organizacije nisu zainteresovane jer misle ‘Ima Srba u Novom Brdu, pa ako se neko vrati, vrati...’”
       “A i siromašna smo opština”, kaže Novobrdari.
       “E, tu se slažemo s Albancima - siromašni smo”, dodaje Ivanović.
       Njih dvojica, inače, među sobom odlično sarađuju, bez problema, radi se, trudi se. A drugi Albanci i Srbi - korektno, izdrživo... Ima povremenih čarki, kao što je krađa stoke ili baš nedavno pucnji na zgradu Skupštine opštine, na kancelariju izvršnog sekretara.
       Tražili su i jedni i drugi, više puta, da policijska stanica bude tu stacionirana, ali još nije. Policija vrši kontrole noću i danju, ali nije to dovoljno ni za građane, ni za opštinare. Jer, ipak, bilo je krađa, paljevina, sada ovo pucanje, a opet kad se uporedi sa drugim opštinama, treba biti zadovoljan.
       “Mi smo ovde i pre rata živeli zajedno, pa mislim da imamo snage da i dalje živimo”, kaže Novobrdari. “Dosta je iseljenih i jednih i drugih, ali je veći deo Srba otišao u Srbiju, a za razliku od njih Albanci su otišli u gradove Kosova, Prištinu, Gnjilane...”
       Novo Brdo je nerazvijena opština. Pre rata najveći broj ljudi radio je u rudniku olova i cinka u sastavu “Trepče”, ali danas niko ne radi. Pre rata je bilo i malih fabrika, zemljoradničkih zadruga, ali je sve posustalo. Posla nema, a obnavljanje kuća koje je obećano Srbima, ne može da se izvrši bez pomoći, koja u Novo Brdo sporo stiže.
       Na teritoriji opštine ima pet osnovnih škola. Posebno na albanskom i srpskom, dok je jedna zajednička - Srbi pre podne, Albanci po podne.
       U mestu pre rata nije bilo ubistava, a posle rata kidnapovano je troje Srba i dvoje Albanaca. Ubijeno petoro Srba i troje Albanaca.
       “Da budem iskren, ne idemo jedni kod drugih”, kaže Rahman Maholi, koji je pre godinu dana došao iz Prištine u očevu kuću. “Pre rata se išlo na kafu, ali sada ima više pitanja ‘zašto ovo i zašto ono’. Ima tih uspomena, neko se naljutio manje, neko više. A na poslu se dobro slažemo, radimo u opštini i nemamo problema, nema uspomena na poslu.” Maholi živi sa ženom i dvoje dece od 85 evra, kolika mu je plata. Počeo je da obrađuje baštu, koliko da se opstane, ali su mu pokvarili kada su pravili kanalizaciju, koja kaže, nije dobro urađena.
       Za vreme rata nije bio tu i ne zna šta se dešavalo, ali neki su otišli. “Ovde ima jedna stara žena Srpkinja, sin joj po noći dojde, a ujutru bega. Ne znam šta je radio, kažu da nije ništa, ali imao je uniformu i vikao je da će da tera u Albaniju. Sad ne sme po danu da se pokazuje.”
       U obližnjoj srpskoj kući zatičemo policajca. Došao je da obavesti dvadesetjednogodišnju Jasminu da je položila testove za policijsku službu i da treba da se javi u Prištinu. Jasmina se vratila juna 2002. godine. “Otišli smo oktobra ‘99. godine, ja zbog škole, a roditelji su ostali ovde ali nisu imali primanja, nikakvu pomoć i morali su da odu zbog hrane, to je...”
       Neprijatnosti nije bilo, osim što su joj pretukli brata, ali “dobro je prošao. Sada radi. Nadam se da ću i ja da dobijem posao. Pokušavala sam da se zaposlim u opštini nekoliko puta, ali nema ništa. Mada su mi obećali i zbog toga sam se i vratila ali sada ti koji su obećali, izgleda da su zaboravili...”
       “Dobro je”, kaže njena majka. “Vratili smo se u kuću, bila je čitava, opljačkana, ali čitava. Tako, teško je, teško prolazimo sa životom. Ja ne radim, muž nešto malo u opštini, kao portir, ali ni to nije sigurno.”
       Kišni je dan u Novom Brdu i retki su prolaznici. Nisu svi ni raspoloženi da govore. Jedan stariji Albanac jeste. Šezdeset osam mu je godina. Rođen je ovde i nikada nije odlazio.
       “Ovi Srbi što ovde žive, dobro žive, oni koji nisu ovde, oni znaju sebe, znaju šta su radili, oni mladi... Ovi stari što su ovde za vreme rata bili, što smo zajedno radili u rudniku, oni su nama pomogli, spasili, a mi smo, bogami, patili... Za vreme rata sve vreme smo zatvoreni bili u kućama... Sada je mržnja između mladih i starih... Nijednog mladog nismo imali, ni Albanca ni Srbina, sa strane su došli i, hvala bogu, nikoga nisu ubili. I čudim se što su pobegli. Smatra se ko je pobegao da je okrvavio ruke...
       Ovde ima jedna stara Srpkinja, sedi sama. Sin joj pobegao u Vranje, ne obilazi majku. Pitaju se ljudi ‘šta učini ovaj?’ Ja hoću da primim svakog, samo neki nemaju obraz da se vrate, mladi što su nama ovde hteli ... A ja ne pitam mlade, stari treba da se pitaju. Omladina, oni ne znaju ništa, oni su kao ova kiša, tako, vetar ih nosi.”
      
       IVANA JANKOVIĆ
      
Srpskohrvatski inat

U ulici u kojoj je Unmik, možete da govorite srpski, možete, kad vas već pitaju, da kažete i da ste iz Beograda.
       Pored srpske crkve u Prištini, gde piše “Muli!” (Udri!), ostalo je nekoliko kuća i desetak Srba. Najmlađi ima 47 godina, ostali preko 60. Za razgovor nisu raspoloženi, “za kratko možeš da nastradaš, za jednu reč”.
       Izlaze retko, samo kad moraju. Stari Prištinci, kažu, razgovaraju sa njima, govore srpski, jave se kad ih sretnu, ali “ovi novi, oni ne”.
       Ne primaju više nikakvu pomoć, ni od koga, prošlo je vreme kada je Kfor bio baš tu i kada su dolazili na zvuk pištaljke ili truba koje su im podeljene. A Srbija se nije pokazala velikodušnom ni prema kome. Oni koji dobijaju penziju iz Srbije, žive od 45 evra, a oni koji su ostali bez posla, ne dobijaju ništa. Otkazi su stizali i iz Beograda, pismima koja, u stvari, nikada nisu stigla. “Svratio sam u ’Savremenu administraciju’ gde sam radio više od 20 godina. Bilo je to u novembru 2000. godine, a oni mi kažu ’Pa ti ovde više ne radiš, poslali smo ti pismo u maju da se javiš ovde, ti se nisi javio - otpušten si.’ Kažem ’Pismo nije stiglo, a i da je stiglo kako da dođem?!’ Kažu ’Ne znamo, otpušten si.’ Tužiću ih jednom, kad budem mogao. Napišite kako su me otpustili i da ću da ih tužim, ali nemojte ime, čim pričamo za novine, odmah imamo problema.”
       U ulici u kojoj je Unmik, možete da govorite srpski, možete, kad vas već pitaju, da kažete i da ste iz Beograda, mada će vas Srbi savetovati da to ipak ne činite.
       Oni koji rade za međunarodne organizacije, a dolaze iz zemalja u kojima se govori jezik koji se nekada zvao srpskohrvatski, tvrde da u restoranima naručuju na engleskom, ali da se na mobilni javljaju na svom maternjem i “baš me briga što me čudno gledaju”.
      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu