Osuđen od Đinđića da navek bude u fokusu, okružen makroistorijom, brzinom, “epohalizmom” i epikom, specijalnim zadacima i posebnim službama, završiće zaboravljen od svih, surovo vraćen na marginu sa koje je krenuo. Po njemu, ništa neće biti kršteno

      Ovaj momak, koji odbija da odraste dok ne iscrpi ostale mogućnosti, nadživeće sopstvenu biografiju. Kao Čeda, umreće uskoro. Biće sahranjen nekoliko decenija docnije - kao Jovanović. Tako tipično za Bambija sa testosteronom. Toliko karakteristično za sudbine jučerašnjih ikona. Danas, satrven faktima, nekontrolisanom ambicijom i biološkom starošću, samo još Čeda veruje da je mlad, da ga još vole i da je još nevin!
       Vlasnik lične tragedije, moćan po sebi, razmažen od drugih, jučerašnji princ buntovne ulice, kažnjen poniženjem da na šalteru parlamentarnih odbora polaže ispit nevinosti, traži sertifikat da stvari nisu onakve kakve jesu. Da ne poznaje ljude koje zna i da nije bio tamo gde je viđen. Čeda, nekadašnja raskošna anarhija mogućnosti i talenta, mutirao je naniže u genetskom lancu. Testament njegovog mentora i status naslednika siročetu još pružaju samo dronjke od pravnog imuniteta. Način na koji je njegov mentor streljan, moguća tačka snajperskog nišana na nekom od “udovica” - ne predstavljaju “skafandere” koji štite od presuda javnosti. Posle Đinđića, nijedna drama nije politička, nijedna smrt nije nacionalna.
       Čedin igrokaz predstavlja niz priznanja međusobno povezanih čvrstim ubeđenjem da baš tako izgleda reformska politika. Dosadnim glasom, kao da i on misli na nešto drugo dok govori, jezikom klišea, isprekidanim ritmom idealnim za Hag - čeka prevodioca da njemu samom prevede sopstvene reči, Čeda je optužio samoga sebe. Da li si poznavao Šiptara? Jesam! Da li si išao u Šilerovu? Jesam! Da li si išao u CZ? Jesam! Da li su tvoje posete zapisane u zvaničnim knjigama? Nisu! Jesi li vodio ženu i dete Legiji u zatvor? Jesam! Da li si u zatvoru razgovarao sa Radetom Markovićem? Jesam! Kad izbije pobuna “crvenih beretki” sedaš li u džip i po gradu tražiš Legiju? Da! Ko te je ovlastio i gde je ta odluka? Niko! Jesi li se dopisivao sa Šiptarom? Jesam! Ko te ovlastio da istražuješ otmice? Niko! Da li je tvoj lični pratilac, inače član ‘beretki’, optužen za učešće u ubistvu premijera? Jeste! Ko te je poslao da smiruješ čuvare zatvora koji su, kako kažeš, “uznemireni podelama u DOS-u”? Niko! Zašto baš ti pregovaraš sa Miloševićem? Javio sam se dobrovoljno! Kako ti, kao šef parlamentarne grupe blisko sarađuješ sa upravnikom najvećeg zatvora? To zahteva politička situacija, odgovornost prema državi, građanima i evroatlantskim integracijama! Zaključak -”E, onda stvarno nisi kriv!”
       Baš lepo. Dirljivo čak. Znajući da je, u normalnim zemljama, samo jedan potvrdan odgovor na bilo koje od pitanja, dovoljan za razaranje političke karijere, žiranti Čedine nevinosti bili su ministri policije i pravosuđa. Uz Bebu, Janjuševića i Vesića, time je povučena jasna linija fronta budućeg sukoba unutar DOS-a i Demokratske stranke. Čeda, naime, ima više prijatelja izvan stranke; demokrate nikad nisu oprostile preskakanje stepenica u partijskoj karijeri.
       Vidljiva je tačka posle koje Čeda, dobrovoljna žrtva jednog političkog metoda, postaje bitan spiritus radikalizacije političke igre, ljubitelj prečica kroz zakone, čekić ekstremne politike, razarač institucija, i osoba koja, bez napora, oličava dva nespojiva sveta. Javnu i tajnu Srbiju, lice i naličje, međusobno užljebljenih u nemoguću kombinaciju zakona i zločina, žrtve i zlikovaca, pravde i korupcije, viših ciljeva i novca, privatne politike i njenog javnog opravdavanja. Tako je pređen Rubikon. Za dečaka, nema više povratka. Na svom kraju, ni izdaleka nije onako dobar kao na svom početku. Zato što nije smeo, ili što nije hteo. To zna đavo.
      
       Nosilac pokojnikovog prokletstva, “milo dijete” drugačije Srbije - ostao je pastorak prošlosti, talac bivših istrebljivača, označena žrtva obrednih, vaspitnih ili osvetničkih rituala. Osuđen od Đinđića da navek bude u fokusu, okružen makroistorijom, brzinom, “epohalizmom” i epikom, specijalnim zadacima i posebnim službama, završiće zaboravljen od svih, surovo vraćen na marginu sa koje je krenuo. Po njemu, ništa neće biti kršteno. Dorijan Grej, popunjeno. Krcun, iscrpljeno. Narcis, viđeno. Brut, konzumirano. Majkl Džekson, neadekvatno. Petar Pan, prevaziđeno.
       Ovaj Hari Poter srpske politike, izabrao je trojicu predatora za svoje idole. U politici, Đinđića. U životu, Legiju. U biznisu, Dragoljuba iz Surčina. Zajedničko ovoj trojici jeste pripadnost žanru antihirurga. Najpre operišu, potom daju anesteziju. Svejedno, Čeda je voleo njihove vrline koliko se divio njihovim manama. Prvoj dvojici bio je drag. Uslovno. Samo je Dragoljub iskreno voleo Čedu, timario ga i servisirao kao skupoceno trkačko grlo. Kad je pokojnik stavio Čedu na “led”, Surčinac je očitao javnu lekciju Đinđiću. Jedino onaj u kovčegu i nosilac kovčega znaju - zašto je jedan sve mogao da kaže a drugi toliko da otrpi. Onda je, tako pričaju, jedan Čedin idol ubio drugog Čedinog idola. Dečak je plakao kao da oplakuje i sebe. Zato loše govori; još može da plače!
       Nepripremljen za život bez mentora, sa prošlošću koja za njega nikad neće prestati, okružen neprijateljima, zatrpan pristiglim računima, usred flerta sa snajperom, zbunjen što je za Srbe i medije od “Čede” postao “Jovanović”, zaplašen što jedna politika menja kožu tražeći njegovu, nesrećan što parole ne prave potomstvo, suviše slab za dinastičku borbu koja sledi, previše “vruć” za strance i potencijalne saveznike - kraj njegove karijere, a ne smrt Đinđića, označiće pravi trenutak sunovraćivanja politike kojoj je Čeda bio žrtva, ne dočekavši titulu kontrolora. Tragedija dečaka jeste što će se izmiriti sa Srbima kad njemu to neće značiti ništa. Politički mrtvaci nemaju sećanja. Srbima će tada biti svejedno da li ga je u propast odvukla ambicija, ideologija, častohleplje ili samo želja novobeogradskog dobrog dečaka da za sve što čini dobije priznanje idola u čije ime je sve to radio. Za života, nije ga sačekao!      
      
       ALEKSANDAR TIJANIĆ