Dok su pristalice i prijatelji Čedomira Jovanovića likovali zbog njegovog superiornog nastupa, protivnička strana nije saslušala zaključke odbora, tvrdeći da su se i njeni navodi pokazali kao tačni

      Sedmosatna rasprava na zajedničkoj sednici dva skupštinska odbora - za bezbednost i pravosuđe i svedočenje potpredsednika srpske vlade više su ličili na narodnu izreku “deda drumom - baba šumom”, nego na konstruktivni dijalog dva politička protivnika - Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije.
       Iako su članovi odbora prihvatili izjavu potpredsednika vlade da nije posećivao Dušana Spasojevića u zatvoru i da nije povezan sa organizovanim kriminalom, već da je bio “prva meta organizovanog kriminala”, malo je verovatno da će takvi zaključci staviti tačku na ovu aferu. Videlo se to i po kraju rasprave. Dok su pristalice i prijatelji Čedomira Jovanovića likovali zbog njegovog superiornog nastupa, protivnička strana nije saslušala zaključke odbora, tvrdeći da su se i njeni navodi pokazali kao tačni.
       Mirno i staloženo, uz prirođenu političku veštinu, oslobođen čuvanja državne, vojne i službene tajne, Jovanović je tokom svog višesatnog svedočenja opovrgao veze sa Miloradom Lukovićem Legijom i Dušanom Spasojevićem Šiptarom i za te veze optužio Demokratsku stranku Srbije, maltene sve do ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića. Od osumnjičenog ili optuženog pretvorio se u tužioca, prebacujući političku loptu u dvorište DSS-a.
       Odgovarajući na mnogobrojna pitanja, uglavnom poslanika DSS-a, Jovanović je više puta ponovio da je bio prinuđen da preuzme odgovornost u nekim događajima, kao što je hapšenje Miloševića i njegovo isporučenje Hagu, slučaj Gavrilović, protest JSO u Kuli pa sve do najnovijih događaja u vezi sa ubistvom premijera. “U svim ovim događajima sam bio jedan od najkonkretnijih aktera”, rekao je Jovanović.
       U stilu političkog ekspozea o prirodi podela između Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, Jovanović je ukazao na Hag, kao Rubikon na kojem su se razišle DOS i DSS, i nit koja će povezati sve naredne afere i slučajeve.
       Ma koliko naizgled delovalo ubedljivo, svedočenje Jovanovića o njegovim susretima sa Legijom i Lukovićem ostavlja nerazjašnjenim pitanje zašto je baš on bio “mirođija u svakoj čorbi”, odnosno ko mu je omogućio i u ime kojih državnih interesa je postao institucija koja je zamenila legalne državne organe. Ispostavilo se da je on bio mnogo više od šefa poslaničke grupe DOS, da je kao “mali od kužine” (i sam je rekao da ga je “malim” nazvao Dušan Spasojević, objašnjavajući transkript telefonskog razgovora na relaciji Šilerova-Kula, koji se pojavio u štampi) vaninstitucionalno rešavao najteže državne probleme.
       Nedoumice stvara i sam razvoj ove afere. Šuškanja i okolišne najave Čedinih veza i kontakata sa Spasojevićem vlada je presekla 20. maja tvrdnjom da niko iz nje nije imao bilo kakvih kontakata. Nešto kasnije to je potvrdio i bivši upravnik Centralnog zatvora Dragiša Blanuša, negirajući stražare CZ-a Slavomira Banđura i Novaka Terzića, tvrdeći da je Jovanović u Bačvanskoj imao kontakte samo sa Miloševićem posle njegovog hapšenja. Blanuša nije pomenuo nikakve svoje posredničke usluge o kojima je Jovanović govorio u Skupštini.
       Javnost bi sada trebalo da ubedi izjava Jovanovićevog kolege i šefa DOS-a Bojana Pajtića:
       “U trenutku kada je potpredsednik vlade oslobođen čuvanja državne i službene tajne došli smo u priliku da u potpunosti saznamo šta se dešavalo i na koji su način predstavnici vlade štitili državni interes.”
       Tako je javnost saznala da je novoj vlasti od početka bilo jasno sa kim ima posla i da je 5. oktobra, po Jovanovićevim rečima, Luković “potražio nas, a ne mi njega”, sve po nalogu Radomira Markovića, Miloševićevog šefa DB-a u cilju moguće likvidacije lidera DOS-a.
       Ostaje nejasno zašto je takav čovek kasnije postao važan faktor pregovaranja, za kojim je Jovanović jurio po Beogradu sve do Šilerove ulice. Da se drugačije postupilo verovatno ne bi bilo ni 12. marta 2003. godine, kada je ubijen premijer.
       Iz niza optužbi poslanika DSS-a Jovanović je jedino potvrdio da je u Centralni zatvor jednom prilikom doveo ženu i dete Milorada Lukovića Legije, kako bi ga posetili za vreme njegovog sedmodnevnog “tamnovanja”. Važno mu je bilo da istakne da se “ta činjenica zloupotrebljava navodima da sam ja u Centralni zatvor vodio ženu i dete Dušana Spasojevića”. Bio je to dovoljan šlagvort za Dejana Mihajlova (DSS) da Jovanovića upita: “Da li ste vi dadilja Legiji, pa mu vodite ženu i dete u zatvor? Da li je i za to potrebno specijalno ovlašćenje!? Da li čovek svakome daje ovlašćenje da mu vodi dete u neku posetu, posebno ako ga poznaje, kako vi tvrdite, tek od 5. oktobra?”
       U nizu takvih replika pokazalo se da se radi o razgovoru gluvih. Kada bi, recimo, Jovanović bio upitan o aferi Gavrilović i “asfaltiranju Srbije” Jovanović je govorio o Gavrilovićevim vezama sa kabinetom predsednika SRJ Vojislava Koštunice i njegovom planu rekonstrukcije DB-a po volji Jovice Stanišića. Možda je i najbizarniji Jovanovićev odgovor bio na pitanje zašto je, posle previranja u Kuli, za zamenika direktora Bezbednosno informativne agencije postavljen Milorad Bracanović, jedan od ključnih ljudi u prljavim operacijama “crvenih beretki”, rekavši da je to tražio novopostavljeni direktor BIA Andreja Savić. Javnost je još tada, mada nezvanično, saznala da je takav izbor zapravo bio rezultat kompromisa Vlade Srbije i “narogušenih vukova” iz Kule.
       Ono što se Jovanoviću ne može zameriti to je ubedljiva elokvencija, dobro pamćenje i vešto korišćenje dokumenata. Smireno i hladno (za sedam sati rasprave, zakopčan kravatom pod grlo, bez kapi znoja iako u sali nije bilo rashladnih uređaja) svoje izlaganje je plasirao katkad kao dobar advokat odbrane, katkad kao tužilac sa jakim adutima u ruci.
       To se nikako ne može reći za ministra policije Dušana Mihajlovića i ministra pravde Vladana Batića, čija izlaganja bi trebalo da pomognu Jovanoviću. Dva ministra su prali ruke od Šilerove kao da je o kugi reč.
       Ministar Mihajlović tvrdi da podaci izneti na konferenciji za štampu DSS-a nemaju nikakve suštinske veze u borbi sa organizovanim kriminalom, niti otkrivaju činjenice u vezi sa ubistvom premijera Đinđića, kao i da posete zatvoru ne potpadaju pod bilo koje krivično delo.
       Ministar Batić, pak, ni od koga nije čuo da je potpredsednik Vlade Srbije Čedomir Jovanović posećivao Dušana Spasojevića u Centralnom zatvoru ili imao kontakte sa predstavnicima organizovanog kriminala. Dodao je da čak ni Savet za nacionalnu bezbednost o takvim stvarima nije raspravljao. I jedan i drugi su tvrdili da za Dušana Spasojevića svojevremeno nisu ni čuli. U više navrata ponavljajući “tako mi bog pomogao” Batić je tvrdio da nikada u životu nije čuo ni video Dušana Spasojevića, Milorada Lukovića i ostale.
       Iako su mnogi očekivali da Jovanovićevo svedočenje bude i njegov politički kraj, to, bar za sada, nije na vidiku. Za Vladu Srbije i Demokratsku stranku u Skupštini je stavljena tačka na ovu “bizarnu aferu”, dok za Demokratsku stranku Srbije ona tek počinje. Za početak najavljeno je niz tužbi i sa jedne i sa druge strane.
       Nije isključeno da će svoj sud dati i inostrani faktor koji pomno prati našu političku scenu i reformsku tranziciju. Njih su već uznemirile prethodne afere. Prilikom nedavne posete naših parlamentaraca Evropskom parlamentu, visoki funkcioner ovog doma Doris Pak prvo što je pitala naše poslanike bilo je dokle je stigla istraga sa “šećernom aferom” i šta se radi na suzbijanju organizovanog kriminala. S obzirom na to da Čedomir Jovanović u srpskoj vladi ima kao potpredsednik zaduženje za međunarodne integracije i u toj funkciji kontaktira sa stranim zvaničnicima, malo je verovatno da se oni neće zainteresovati za dalji tok slučaja Jovanović.
       A našoj zbunjenoj javnosti zasad ne ostaje ništa drugo do “akademske” rasprave o prirodi Jovanovićevih poseta i kontakata sa ljudima iz mračne zone. Nešto poput onoga u Sjedinjenim Američkim Državama na temu afere “Ovalnog kabineta” (Klinton je, uostalom, prozvan ne zbog činjenja, već zbog toga što je lagao). Tačnije, da li je ono što je Levinska radila Klintonu seksualni čin ili nije.
      
       SLOBODAN IKONIĆ
      

Ispod vela tajni Zatvor        U Centralnom zatvoru se u jednom trenutku nalazilo više značajnih ličnosti. Pored bivšeg predsednika Miloševića i bivšeg načelnika RDB-a Radeta Markovića, tu se nalazio i komandant JSO Milorad Luković, uhapšen 15. juna 2001, a bili su u zatvoru i osobe optužene za atentat na Ibarskoj magistrali i akteri ubistva Stambolića. Politički pritisci, karakteristični za ovo vreme destabilizovali su inače redovnu atmosferu u Centralnom zatvoru. Stražari su bili uzdrmani različitim ocenama koje su stizale iz redova opozicije, ali i samog sistema vlasti koje smo zajedno činili, sa jedne strane republička vlada, a sa druge institucija predsednika SRJ. U okolnostima u kojima je hapšenje Miloševića karakterisano i kao državni udar, bilo je potrebno posetiti Centralni zatvor, videti kako da se popravi atmosfera i u kojoj meri su pritvorenici ugroženi. To je takođe posao koji sam ja radio.               Milošević        Ja sam bio učesnik same ekstradicije Miloševića. Vodio sam višečasovne razgovore sa upravnikom Blanušom. Razgovarao sa Miloševićem i dopratio ga do helikoptera koji je čekao ispred Instituta za bezbednost. Uradio sam to zato što Miloševiću niko nije garantovao da neće biti izručen. Sama akcija bila je ugrožena zbog opstrukcije VJ i pretnje koja je postojala kod specijalnih jedinica. Izručili smo ga uz minimalno obezbeđenje, uz pratnju naših ličnih pratilaca, iako je postojala opasnost od kidnapovanja i remećenja cele operacije. Moj lični pratilac ga je i otpratio do aerodroma u Tuzli, gde ga je predao obezbeđenju Haškog tribunala.               “Stupica”        Nakon hapšenja Milorada Lukovića Legije 15. juna 2001. godine u klubu “Stupica”, došlo je do pobune pripadnika JSO-a u Kuli. Brzom akcijom tadašnjeg načelnika gradskog SUP-a Boška Buhe, komandanta Žandarmerije Radosavljevića i mene, Luković je zaustavio pokrete svoje jedinice koja je obaveštena da je on uhapšen na zahtev Tribunala i da će biti uskoro izručen. Iz materijala se vidi ko je davao ta obaveštenja i na kakav način se potrebna saradnja sa tom institucijom zloupotrebljavala.               Dosijei        Radomir Marković mi je rekao da ne vidi šta je nezakonito učinio što je dosijea tadašnjeg predsednika vlade Zorana Đinđića, moj dosije i dosijea Dušana Mihajlovića i još nekolicine lidera DOS-a dostavio Ljiljani Nedeljković, šefu kabineta Vojislava Koštunice. Na zatvorenom suđenju to je potvrđeno i to su okolnosti koje se ne mogu demantovati kao i podatak da je dosije o praćenju Slavka Ćuruvije dobila takođe Nedeljković. Bez te dokumentacije MUP Srbije tapkao je u mestu.               Otmica        Tokom mojih odlazaka u Centralni zatvor, upravnik zatvora Dragiša Blanuša preneo mi je ponudu (pritvorenog) Dušana Spasojevića, na Spasojevićevo lično insistiranje, da MUP-u pomogne u hvatanju lica koja su odgovorna za otmicu Miškovića. Želeo je, takođe, da nas upozna sa saznanjima o transferu dela novca od te otmice, koji je završio u obezbeđenju Radovana Karadžića, kao i o finansijskim osnovama Karadžićevog skrivanja.               Vojska        Iz izjave generala Ace Tomića, koju je dao u Upravi za bezbednost VJ neposredno pred hapšenje u policijskoj akciji “Sablja”, jasno se vidi da je u leto 2001. preko Borislava Mikelića ostvario kontakt sa Legijom. Tomić i Legija su se susreli i 19. novembra 2001. kad mu je general pružio garancije da se vojska neće mešati u pobunu “crvenih beretki”.               Posete Šilerovoj        Zbog interesa istrage neću navesti imena vaših funkcionera (DSS) koji su intenzivno posećivali Šilerovu i sastajali se sa Spasojevićem i Legijom. Poslednji takav susret bio je tokom marta ove godine.