NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Strah

Na scenu stupa novi strah, strah od krivičnih prijava i sudskih tužbi. To čudo uzima maha. Nekada su na sud išli profesionalni parničari, kokošari; sad se tuže vodeći političari. Opaliću te “putem tužbe”, postaje novo političko pravilo. Pa to nema smisla. Nazvaće nas, u svetu, Republika Tužibaba Srbija

      U Srbiji nema proizvodnje, neće ove godine biti ni suvih šljiva, ali u Srbiji ima straha. Nije to lako priznati, još je teže napisati, najteže je dokazati, ali kad građani paze šta će, telefonom, nešto nekome kazati (uz obavezno “nećemo o tome telefonom”), onda je gotovo nevažno što zvanična verzija vlasti glasi da prisluškivanja nema. Kad građani krenu da u nešto veruju (bilo to istina ili ne), onda je reč o jednom psihološkom uverenju koje širi strah od vlasti i tu nekakva zvanična verzija ili naučna istina ne pomažu. Strah se ne leči zvaničnim verzijama, nego demokratskim vladanjem vlasti.
       Mi smo, nažalost, u poslednja dva meseca (posle ukidanja vanrednog stanja!), doživeli i preživeli silna treniranja strogoće. Vlast se bila osilila i na opoziciju, i na novinare i na građane. Na svaku kritiku odgovoreno je osiono, pretnja je redovno visila u vazduhu, pretnja prema neistomišljenicima postala je praksa. Oni iz vrha vlasti umeli su da zaprete i nekim potpredsednicima vlade, guverneru banke, bivšem predsedniku države. Pre nekoliko dana poslanik Slobodan Orlić nije došao na sednicu parlamenta (nisu bitni razlozi, poslanik može i namerno da ne dođe i time iskaže svoju suverenost ili neslaganje sa izvršnom vlasti), a doživeo je da ga ministar Boža Đelić javno prozove i kaže, misleći na Orlića - Sram ga bilo!
       Neshvatljivo za demokratiju. Ministru je bilo važno izglasavanje nekog zakona i to je prirodno. Ali, ne može ministar da kaže poslaniku - sram te bilo, zato što je poslanik - narodni poslanik, predstavnik građana u parlamentu. Može građanin, koji je jedini suveren nosilac vlasti i koji svoje pravo dobrovoljno, na izborima, prenosi na poslanika, svom poslaniku da kaže - sram da te bude; može to i poslanik da kaže ministru, jer vladu biraju poslanici, ali nikako ne ide obrnuto. To se “može” samo u zemlji u kojoj vlast sebe vidi kao demijurga, a to je već orvelovski opasno, i sve to govori da je demokratija krenula u Srbiju, sa severa, sankama koje vuku irvasi, a kad će dedamrazovski poklon stići među Srbe, ne znamo. Prognoze su pesimističke: za deset godina, a možda i posle.
       Mi smo danas zaista svedoci jednog, za današnje vreme nezamislivog paradoksa. Naši političari govore da ćemo za četiri godine biti primljeni u Evropsku uniju. Zaboravljaju da to nije neko dobrotvorno društvo, nego, pre svega, interesna ekonomska zajednica, u kojoj mesta nema za bedne i siromašne. Pa još kad se u zemlji bednih i siromašnih ukida pravo na (različito) mišljenje, što je jedno od osnovnih ljudskih prava, onda takve izjave deluju smešno. Ili tužno.
       Šta ćemo sa onom latinskom - mislim, dakle postojim? Šta ćemo sa Dekartom, kome je i to bilo malo, pa je sumnju proglasio još većom čovekovom vrlinom i latinsko cogito, ergo sum obogatio svojim - sumnjam, dakle postojim? Šta ćemo, konačno, sa Volterom, koji je jednom svom protivniku rekao da se sa njim ni u čemu ne slaže, ali da će učiniti sve da se njegovo mišljenje javno objavi?
       Nećemo, verovatno, ništa. Mi čekamo cara, da nam ga irvasi donesu u paketiću, za Božić, kao demokratski poklon.
       Mnogo je ljudi hapšeno bez razloga. Koliko je ljudskog dostojanstva uništeno, koliko duša povređeno i koliko patnje stvoreno u mnogim porodicama, što se ničim ne može pravdati, a kamoli platiti. Radikalizam nikada nikome nije dobra doneo i to je naša demokratska vlast morala da ima na umu. Radikalizam, pomešan sa osvetom, a uperen protiv političkih protivnika, i svih novinara i građani koji razmišljaju o ovoj vlasti i sumnjaju u ovu vlast, vratiće se, radikalno, ovoj vlasti, kad više ne bude vlast. A to znači da mi nikada nećemo živeti mirno, nego u strahu.
      
       Na scenu stupa novi strah, strah od krivičnih prijava i sudskih tužbi. To čudo uzima maha. Nekada su na sud išli profesionalni parničari, kokošari; sad se tuže vodeći političari. Opaliću te “putem tužbe”, postaje novo političko pravilo. Pa to nema smisla. Nazvaće nas, u svetu, Republika Tužibaba Srbija. Pasuje ovde jedna anegdota. Dobio, nekada, građanin nekog sela velike pare na lutriji a zavidljivci, koji su ispijali vruće pivo ispred zadružnog doma, pitaju parajliju Radisava šta će sa tolikim parama. “Sve ću ve tužim!” - odbrusio im je Radisav.
       Nemamo ništa protiv suda i suđenja. Samo nije dobro da to ostane, u demokratiji kao talog, kao deo našeg starog mentaliteta. To ćeranje, do uništenja. A postoji i strah od onoga - kadija te tuži, kadija ti sudi.
       Da li smo mi ozbiljan narod i da li su naši političari ozbiljni političari? Dobro, nismo Englezi, tek smo Srbi, pa ni naši političari ne mogu da budu isti kao engleski (tamo se za političara velike škole izučavaju i velika praksa sprovodi), ali sigurno nismo glup narod. Setimo se kako je Ero nadmudrivao Turke. I ugledni britanski “Fajnenšel tajms” u nemačkom izdanju piše da na Balkanu nisu nezreli ljudi, nego države.
      
       PETAR IGNJA


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu