S jedne strane, istraživanja pokazuju da 80 odsto ispitanika nema poverenje u zdravstvene radnike, a s druge strane, isti ti ispitanici “nemaju petlju da prozovu pojedince”

      Kada je prošlog septembra zaživela inicijativa da svaka bolnica dobije “narodnog advokata”, koji će brinuti o pravima pacijenata, ono što se najmanje očekivalo, jeste da će oni biti besposleni. Iako se u skoro svim bolnicama na oglasnim tablama nalaze obaveštenja da se pacijenti, ukoliko nisu zadovoljni tretmanom i lečenjem lekara i medicinskog osoblja, mogu obratiti narodnom advokatu, pacijenti tu (besplatnu) privilegiju retko koriste. Mali broj njih, koji ipak odluče da se požale, moraju da prođu određenu proceduru: prvo usmeno razgovaraju sa advokatom, pa ako problem ne može da se “prevaziđe”, pacijent popunjava formular, a advokat pravi zapisnik, koji se dalje prosleđuje direktoru te ustanove. Nakon toga, lekar ispravi nepravilnosti navedene u prigovoru - i, slučaj je rešen.
       Darinka Mitrović, zastupnik prava pacijenta u Ginekološko-akušerskoj klinici “Narodni front” kaže da je u početku očekivala da će je pacijenti zatrpati žalbama. “Međutim, ne samo da se to nije desilo, već pritužbi skoro da nema”, kaže gospođa Mitrović.
       Isti slučaj je i sa ostalim zdravstvenim ustanovama. Sve one se mogu pohvaliti da su na raspolaganju pacijentima i da su otvoreni za njihove kritike i sugestije. U Kliničkom centru u Novom Sadu ne poriču da je pritužbi na rad medicinskog osoblja bilo u manjem broju, “ali se one rešavaju u komunikaciji pacijenta sa upravnikom određene službe”, kaže dr Pavle Milošević, direktor ove ustanove. U Užicu, Nišu, Beogradu i drugim centrima potvrđeno nam je da pritužbe pristižu s vremena na vreme, a pacijenti se najčešće žale zbog čekanja na pregled i operaciju, koji mogu da potraju po nekoliko meseci.
       Međutim, do sada nije zabeležen slučaj da je neki bolesnik optužio bilo kog doktora za primanje mita. “Pacijenti znaju da je davanje, isto kao i primanje mita, krivično delo, pa nisu spremni da prihvate odgovornost”, kaže pacijentov advokat Darinka Mitrović i dodaje da, i pored toga što se u Srbiji o korumpiranosti medicinskog osoblja stalno govori, ona do sada nije imala nijednu prijavu za uzimanje novca.
       Da li je moguće da nijedan doktor ili sestra ne primaju mito? Ili, da li se svi zdravstveni radnici strogo pridržavaju lekarske etike?
       Kada se ova pitanja postave direktorima zdravstvenih ustanova, njihov najčešći odgovor jeste da većina medicinskih radnika odgovorno i profesionalno obavlja svoj posao. Ali, ne poriču da ima izuzetaka.
       S druge strane, kada se ista ova pitanja upute pacijentima, oni spremno, “kao iz rukava” govore o korupciji u zdravstvu, bahatosti i nemaru zaposlenih. Ali, na dalja pitanja (da li su vama tražili mito?, znate li imena tih lekara?) najčešće odgovaraju: “Meni niko nije tražio mito, ali mojoj prijateljici jeste...”; ili, “Znam, ali neću da kažem...”. I obavezno naglašavaju da žele da ostanu anonimni. Ali, zašto?
       “Mislim da se pacijenti nerado obraćaju za pomoć, kako se ne bi zamerili lekarima i u strahu da tretman ne bude još gori”, nedavno je izjavio Miodrag Trifunović iz Kancelarije za zaštitu prava pacijenata Kliničko-bolničkog centra Beograd. Ili, možda, ne znaju da u Srbiji postoji Povelja o pravima pacijenata (videti antrfile), koja izričito naglašava da “pacijent ne sme da bude objekat, nego subjekat medicine.” Tome treba dodati da, i kada uoči propuste lekara, pred bolesnikom je težak zadatak da ih dokaže.
       Može se zaključiti: pacijenti se, ili plaše da podnesu prijavu, ili ne poznaju svoja prava, ili ih zamara cela procedura za podnošenje prijave. Tako ceo odnos na relaciji pacijent - doktor postaje paradoksalan. S jedne strane, istraživanja pokazuju da skoro 80 odsto ispitanika nema poverenja u zdravstvene radnike, a s druge strane, isti ti ispitanici “nemaju petlju da prozovu” pojedince.
      

Gužve i dalje        - Lekari opšte prakse imaju isuviše pacijenata. Ja nisam imala zdravstvenih problema pa ne mogu da govorim o tome kakvi su problemi kod ozbiljnih intervencija, ali kad god odem kod lekara opšte prakse, tamo zateknem gužvu.               DRAGANA TODORIĆ

      

Šest meseci do skenera - Ja sam maligni bolesnik. Mnoge lekove moram da kupujem. Kada mi je trebao skener, čekala sam šest meseci. Nisam mogla da platim pregled na skeneru jer to košta 6 000 dinara. Pretrage su isto veoma skupe i neki pregledi moraju da se obavljaju u privatnim laboratorijama. Za sve preglede koje sam uradila proteklih šest meseci, morala bih, da nisam čekala da dođem na red, da platim oko 18 000 dinara. Najveći problem u zdravstvu je u tome što se mnogo čeka, a ima i dosta administriranja. Kod privatnika se ne čeka ali tamo svaki pregled mnogo košta.               MARIJA GLIŠIĆ, PENZIONER