Kad uzmete grad Beograd i sve zdravstvene ustanove kao parametar, u Kliničkom centru radi svega 15 odsto lekara na celoj teritoriji, a oni pokrivaju 35 odsto od ukupnog posla na nivou grada

      Kao najveći zdravstveni centar na Balkanu, Klinički centar Srbije je na samom vrhu piramide u domaćem zdravstvenom sistemu. Zato i ne čudi podatak da kroz holove 24 instituta ove ustanove, smeštenih u 50 zgrada, godišnje prođe više od milion ljudi, koji zatraže medicinsku pomoć. Njih dočekuje 7 024 stalno zaposlenih zdravstvenih radnika, među kojima se nalazi 1 300 lekara-specijalista.
       “Okupljamo najbolje stručnjake u Srbiji”, kaže profesor dr Vojko Đukić, direktor Kliničkog centra, iako ne spori da i druge ustanove imaju dobre kadrove. I dodaje:
       “Mi smo visokospecijalizovana zdravstvena ustanova, koja se bavi najtežim i najkomplikovanijim slučajevima, i koja zbrinjava pacijente koji se leče u ustanovama širom Srbije i Crne Gore, Republike Srpske i delom Makedonije.”
      
       Kolike su prosečne plate tih stručnjaka?
       - U sistemu zdravstva Republike Srbije ima oko 250 ustanova, a Klinički centar je na 137. mestu po visini plata. Preciznije, prosečna plata doktora specijaliste je 18 961, a medicinske sestre 10 510 dinara.
      
       Dodatni bonusi, nagrade...
       - Većina lekara je uključena u noćna dežurstva. Jedan broj lekara su nastavnici i saradnici Medicinskog fakulteta i od njega dobijaju dodatni deo.
      
       Kakva je motivisanost lekara-specijalista da rade za 300 evra?
       - Sigurno da plata nije dovoljna da bi se od nje moglo dobro živeti, ali bar stiže na vreme. To je jedna opšta klima koju smo zaveli kada je novo rukovodstvo preuzelo svoje obaveze. Ipak, nadamo se da će biti bolje.
      
       U zemlji u kojoj lekari-specijalisti imaju tako niske plate, prirodno je upitati: da li su korumpirani?
       - Generalno gledano, većina zaposlenih su odgovorni i profesionalni ljudi, što ne isključuje da pojedinci to ne rade. Oko toga je već bilo dosta priče. Naravno, bilo je i prijava pacijenata, a bilo je i lekara koji su se, nakon prijava, javili policiji. To je jedna pojava koja je ukorenjena u celom društvu, pa tako nije zaobišla ni zdravstvo. Međutim, događa se i da se pacijenti neopravdano žale.
      
       Na šta se pacijenti najčešće žale?
       - Primera radi, najčešće žalbe su na to što je pacijentu zakazana neka intervencija za 2-3 dana, a on insistira da se ona odmah obavi. Znate, ako imate u vidu obim posla Kliničkog centra, shvatićete da je taj zahtev ne samo neopravdan, nego i neizvodljiv.
      
       Koliko dugo pacijenti moraju da čekaju na pregled skenerom ili magnetnom rezonancom?
       - Na preglede te vrste se više ne čeka zato što pacijente prvo primamo na bolničko lečenje. Potom se započinju svi neophodni pregledi, pa i pregledi skenerom i magnetnom rezonancom. To je jedan značajan pomak u organizaciji samog Kliničkog centra.
      
       Dakle, samo hospitalizovani pacijenti “imaju pravo na skener”?
       - Kliničkom centru Srbije potrebno je minimum pet skenera, a mi imamo na raspolaganju samo dva. Zato smo morali da se reorganizujemo, inače ne bismo mogli da funkcionišemo.
      
       Ranije je bilo dosta pritužbi na bolničku ishranu. Kakva je situacija sada?
       - Ishrana se poboljšala i to značajno. U toku ove godine napravili smo dodatni pomak, uz nove ugovore, smanjenje cena. Smatramo da je situacija zadovoljavajuća. Svaki pacijent dobija tri obroka, koja uključuju raznovrsne dijete za različite vrste oboljenja, počev od onih pacijenata koje pripremamo za operaciju, do onih koji su u postoperativnom tretmanu. Postoji oko deset vrsta dijeta.
      
       U planu je smanjenje broja bolničkih ležajeva. Da li to znači da ćete ubuduće zbrinjavati manje pacijenata?
       - Ne, pogrešno ste shvatili. Ceo Klinički centar raspolaže sa 3 629 bolničkih kreveta, s tim da smo započeli proces smanjivanja tog broja. Plan je da broj postelja smanjimo na 2 000. Šta to, u stvari, znači? Smanjivanjem broja kreveta obezbeđuje se bolji kvalitet lečenja na taj način što će se pacijenti kraće zadržavati u bolnici, jer će dijagnostika biti neuporedivo brža. Za ispitivanja zbog kojih su se pacijenti kod nas zadržavali i nedelju dana, biće potrebno samo 24 sata. Time će se jedan broj bolesnika zbrinjavati ambulantno, a to, zapravo, znači da se ukupan broj lečenih bolesnika povećava, a ukupan broj postelja smanjuje.
      
       To važi i za Urgentni centar?
       - Da, ti planovi važe za ceo Klinički centar. Što se tiče Urgentnog centra, on ima specifičan položaj, samim tim što je praktično jedina ustanova te vrste, ne samo u Beogradu, već u Srbiji. Njegov značaj jeste u tome što je u svakom trenutku otvoren za sve bolesnike. Postoji jedan opšti oslonac naroda da je siguran u Urgentni centar, naročito kada govorimo o hitnim stanjima i najozbiljnijim bolestima što druge ustanove, zbog objektivnih i kadrovskih okolnosti, ne mogu da postignu. Postoji i opšti trend da pacijenti direktno dolaze u Urgentni centar.
      
       Ispada da ste najveći dom zdravlja u Srbiji.
       - Otprilike. Poslednjih desetak godina, zbog opštih problema i nemaštine, druge zdravstvene ustanove u Srbiji nisu mogle da izađu u susret pacijentima, što zbog nedostatka lekova, potrošnog materijala, dijagnostičke opreme.
       Naravno, i Klinički centar Srbije je bio u istoj situaciji, ali pošto smo mi poslednja instanca u celokupnom zdravstvenom sistemu Srbije, bili smo prinuđeni da postepeno primamo i one pacijente koji se u normalnim okolnostima mogu lečiti na drugom mestu. Tako smo došli u situaciju da smo istovremeno i ustanova zadužena za zbrinjavanje najtežih slučajeva, i najveći dom zdravlja. Dakle, mi lečimo i one ljude koji bi mogli kvalitetno i uspešno da budu lečeni u domovima zdravlja.
      
       Prošle godine Urgentni centar je posetio čovek koji se ogrebao na ružu. Pomoć mu je ukazana. Ipak, koliko takvi banalni slučajevi otežavaju rad osoblju koji su obučeni za najozbiljnije intervencije?
       - Možemo sa ponosom da kažemo da ne vraćamo pacijente. Svako ko uđe na vrata Urgentnog centra i kaže da mu nije dobro, nema tog lekara koji će ga vratiti. To podrazumeva da on mora biti pažljivo pregledan, od kompletnih laboratorijskih pregleda, preko EKG-a, do rendgenskih pregleda. Ipak, to je veliko opterećenje za nas, na kraju krajeva i neracionalno za državu. Neracionalno je da pacijenta koji ima kijavicu leči jedan profesor koji je specijalizovan za najteže slučajeve. Što se tiče rada i napora, mislim da zaposleni u Kliničkom centru rade najviše u celom sistemu zdravstva ove zemlje. Evo jednog parametra. Kad uzmete grad Beograd i sve zdravstvene ustanove, u Kliničkom centru radi svega 15 odsto lekara na celoj teritoriji, a oni pokrivaju 35 odsto od ukupnog posla na nivou grada.
      
       Kada će se Klinički centar rasteretiti?
       - Uskoro, nadamo se. Kada domovi zdravlja i bolnice širom Srbije budu organizaciono osposobljene i dobro snabdevene opremom i potrošnim materijalom. Međutim, čini mi se da tu postoji još jedna stvar, a to je stvar poverenja. U prirodi je svakog čoveka da se leči kod najboljeg doktora. Postoji želja tih ljudi širom Srbije da dođu u Klinički centar. Njima treba objasniti da se mogu kvalitetno izlečiti i u domovima zdravlja ili drugim bolnicama. Tamo isto rade kvalitetni stručnjaci.
      
       Dakle, do danas se ništa nije uradilo da se Klinički centar Srbije malo rastereti, a da domovi zdravlja počnu konačno da rade. Ko bi taj problem trebalo da reši; da li resorno ministarstvo ili je u pitanju loša koordinacija i saradnja između nižih i viših instanci unutar samih zdravstvenih ustanova?
       - Klinički centar taj problem ne može sam da reši, ali zajedničkim snagama svih zdravstvenih centara i uz pomoć Ministarstva zdravlja moguće je pronaći rešenje.
      
       To nije jedini problem sa kojim se suočavate.Dolaskom na mesto direktora Kliničkog centra zatekli ste loše stanje, od velikih dugova, preko zastarele opreme, do nedostatka osnovne medicinske opreme. Da li ste do danas izmirili sva dugovanja?
       - Mi smo nasledili skoro milijardu dinara dugova. To je jedno ogromno breme.
       Zapravo, ono što smo nasledili,
       jesu loši uslovi za rad i dobri kadrovi. Problem je bio u tome što je trebalo održati sistem da funkcioniše i unaprediti ga, a ujedno i vraćati stare dugove. Sa delom dugova smo se izborili. Ali to je opterećenje koje postoji i danas. Nama je u poslednjih mesec dana skinuto sa računa nekoliko desetina miliona dinara, na osnovu dugova iz 1996. godine. Ti nasleđeni dugovi su najveći problem Kliničkog centra u ovom trenutku.
      
       Koliko dugujete?
       - Mi smo od prvobitnog duga uspeli da otplatimo između 300 i 400 miliona dinara, ali u međuvremenu nastavili smo da funkcionišemo, a time i da stvaramo nove dugove.
      
       Kada govorimo o teškom položaju u kojem se nalazi Klinički centar, da li je neki institut posebno ugrožen?
       - Neću da govorim o najugroženijim institutima, jer obavljamo unutrašnju preraspodelu posla. Opterećenje svih naših instituta je veliko, ali sistem funkcioniše, često i bolje nego što se može zamisliti. Primera radi, na operaciju srca u zapadno-evropskim zemljama čeka se između šest meseci i godinu dana, a pacijenti na istu tu operaciju u Kliničkom centru ne čekaju duže od mesec-dva. Ili, Institut za hematologiju je referentna institucija za lečenje bolesnika sa malignim bolestima krvi. Tu se leči skoro 90 odsto svih bolesnika. Sami znate kroz kakve Tantalove muke smo prolazili protekle decenije. Zato ne možemo tako brzo da se vratimo u normalu, već moramo napredovati korak po korak.
      
       Uslovi za rad sada su bolji?
       - Uslovi za rad su poboljšani, ali i uslovi za boravak i lečenje pacijenata su bolji. Ipak, još je to daleko od onoga što bismo mi želeli.
      
       Kakva je budućnost Kliničkog centra? Imate li neke konkretne planove?
       - Jedna od želja rukovodstva Kliničkog centra je izgradnja energetskog postrojenja i završetak nove zgrade.
      
       Kada se to može očekivati?
       - To je veoma komplikovano pitanje. Klinički centar ima 19 kotlarnica koje proizvode toplotnu energiju za potrebe ove ustanove, a za svoj rad koriste ugalj, mazut i lož-ulje. Najrealnije rešenje je zamena svih postrojenja jednom toplanom na gas. To bi bilo isplativije, jer mi sada energente kupujemo na tržištu, a time bi se sprečila i velika zagađenost koju sadašnja postrojenja proizvode. Takođe, ceo sistem je ruiniran i star. Na putu smo da taj problem razrešimo. Zahvaljujući Ministarstvu zdravlja i Ministarstvu za rudarstvo i energetiku, Svetska banka nam je odobrila oko šest miliona evra za rekonstrukciju energetskog sistema.
      
       U planu je i dovršetak nove zgrade Kliničkog centra?
       - Nadamo se da će se taj plan realizovati. Ali prvo moramo da sačekamo da se, do kraja godine, završi studija o položaju svih zdravstvenih ustanova, pa na osnovu te studije i na osnovu drugih parametara, videćemo kakav je položaj Kliničkog centra u sistemu našeg zdravstva.
       Nama je nova zgrada potrebna, s obzirom na to da je u sadašnjem stanju ceo sistem Kliničkog centra rasparčan. Recimo, Urgentni centar je sada odvojen od drugih klinika, a u novoj zgradi bi bio u prizemlju, gde će inače biti smeštena celokupna dijagnostika. Trenutno smo prinuđeni da razvijamo laboratorijsku dijagnostiku i rendgensku dijagnostiku u različitim delovima zgrada.
      
       Može li se očekivati da će radovi početi u bliskoj budućnosti?
       - Rukovodstvo je napravilo jednu inicijativu i mislim da je strateški cilj države i građana da se ova zgrada završi. To je, čini mi se, najracionalnije rešenje. Mislim da je došlo vreme da se dovršetak nove zgrade prepozna kao veliki prioritet, da se ipak deo sredstava dobije od Ministarstva zdravlja i da se 2004. godine započne rad.
      
       Šta će biti sa starim zgradama?
       - Ako se završi nova zgrada, preostale zgrade se mogu prenameniti, u dogovoru sa resornim ministarstvom i vladom, za ono za šta zaključimo, opet na osnovu studije, da je najbolje. Naša ideja je da to budu klinički hoteli po najpovoljnijim cenama za bolesnike koji na ispitivanja dolaze iz unutrašnjosti, a nemaju gde da se smeste ili nemaju novca da sebi priušte hotel.
      
       Nacrt novog zakona o zdravstvu je dostupan stručnoj javnosti. Kakve su vaše primedbe i sugestije?
       - Predloženi zakoni su neophodni iz dva razloga: prvo, mi se sada nalazimo u situaciji da pacijenti samo formalno, ali ne i suštinski imaju prava, i drugo, imamo problem sa “prelivanjem” pacijenata iz primarnih zdravstvenih ustanova u sekundarne i tercijarne, o čemu smo već govorili. Dakle, potrebna je nova vrsta reorganizacije zdravstvenog sistema, da bi se znalo ko šta radi i gde radi. Predložena rešenja se mogu kritikovati. Ali u ovom trenutku se ne može napraviti idealno rešenje.
      
       I, kada očekujete “ozdravljenje” zdravstva?
       - Zdravstvo će ozdraviti postepeno. Stanje koje je nasleđeno bilo je katastrofalno, zato moramo pripremiti građane da se ne može odmah uskočiti u idealnu situaciju. Teško je popraviti sadašnje stanje, sve dok se ekonomija ne poboljša.
      

Opšti parametri obima rada Kliničkog centra Srbije za 2002. godinu (upoređenje sa 2000. godinom) * 7 024 zaposlenih - povećanje od 8,0%        * 3 629 bolničkih kreveta - smanjenje od 0,4%        * 844 460 ambulantnih pregleda - povećanje od 13%        * 156 934 hitnih pregleda - povećanje od 28%        * 85 495 prijema - povećanje od 5%        * 46 899 operacija - povećanje 15%

      

Čega se još odreći? Ja sam iz Podgorice i u Beogradu sam tek nekoliko dana ali mi se čini da je situacija i ovde i tamo slična i da nije ni nalik onoj kakvu treba da ima civilizovano društvo. Građani su prinuđeni da i poslednji dinar ili evro potroše kod privatnih lekara kako bi što brže i bez prevelikih maltretiranja rešili svoj problem. Kada je zdravlje u pitanju, ljudi će se odreći svega, ali problem je u tome što mnogi nemaju čega da se odreknu. Kako se meni čini, situacija u zdravstvu i u Srbiji i u Crnoj Gori je alarmantna.               VANJA POPOVIĆ

      

Potrebna nam je zdravstvena pravda Ima u Čehovljevom “Galebu” jedan dijalog: “U tim godinama, šta će vam lekovi? - Pa i u ovim godinama, čovek želi da živi.” I Čehov je bio doktor i lečio je po Sibiru ljude...        Poznavao sam dr Voju Stojanovića, profesora Vujadinovića, glavne ljude iz Druge hirurške, ali i mnoge druge lekare. Ali, kada sam ležao na toj bivšoj Drugoj hirurškoj klinici, u vreme bombardovanja, sreo sam generaciju lekara koju nisam poznavao. Bilo je to kritično vreme, ono najgore vreme bombardovanja. Ničeg nije bilo. Ni zavoja... definitivna sirotinja... Drago mi je što nisam imao privilegiju kao glumac. Ja to mnogo ne zarezujem. Išao sam u zajednički NjC i čekao u redu. Ali, ljudi su me grejali. Svi ti lekari, sestre, tehničari, uspeli su da prevaziđu ta vremena.        Sad je, čini mi se, malo bolje. I treba da se trudimo da bude bolje, jer jedna ozbiljna zemlja ne može da zapostavi zdravstvenu pravdu. Pedeset godina sam živeo u neko vreme koje nije bilo za pevanje, ali u to je vreme bilo lekova, uslova za lečenje... Sada je to nekako drugačije, a sve zbog te naše sirotinje. Mi imamo divne lekare, njihove velike profesore, i buduće dobre profesore. Imamo fantastične, školovane medicinske sestre. Treba ih podržati. Oduševljen sam njima. Ne kažem to samo ja, već i oni koji su tada ležali u posteljama do moje i danas su, hvala bogu, dobro.               LJUBA TADIĆ, GLUMAC

      

Nepotrebna kampanja Mislim da se naše zdravstvo mnogo više bavi perifernim stvarima prenebregavajući ključne. Nisam sigurna da razumem zašto se toliki novac troši za zdravstvene kampanje. Svi znamo da je pušenje štetno i ja sumnjam da će antipušačke kampanje nekoga odvratiti od toga. Novac koji se troši na to mogao bi mnogo bolje da se upotrebi za kupovinu lekova i medicinske opreme. Trenutno je u toku kampanja za dobrovoljno davanje krvi. Ja sam odavno dobrovoljni davalac krvi i na to se nisam odlučila zbog bilo kakve kampanje. Ipak, kad sam nedavno morala na operaciju rekli su mi da moram da obezbedim dve boce krvi. Moje tvrdnje da sam ja bila dobrovoljni davalac krvi nisu uvažene i rečeno mi je da ipak moram da obezbedim krv ukoliko želim da se operišem. Bilo bi pošteno da se u kampanji kojom se građani pozivaju da daju krv kaže da, ukoliko se nađu u nevolji, to što su dobrovoljno davali krv, neće mnogo značiti.               MILIJANA VASIĆ, SLUŽBENICA

      

Klinički centar Srbije je veliki medicinski centar sa dnevnim prosekom od: * 2 330 ambulantnih pacijenata (430 u hitnoj službi)        * 230 prijema (37,9 hitnih)        * 128 operisanih (17,7 hitnih)        * 17 porođaja        * 72 dijalize (10 hitnih)        * 215 poseta dnevnoj bolnici (83 na psihijatriji)        * 9 100 kliničkih pregleda        * 520 rendgen pregleda        * 400 EKG        * 380 ultrazvučnih pregleda        * 80 endoskopija        * 50 EEG        * 18 000 različitih biohemijskih analiza