Treba nam sistem u kome čovek tačno zna šta ga očekuje. Ako mora da plati, onda da tačno zna koliko mora da plati, kome plaća, zašto plaća, da ima slobodu izbora, da se razbiju monopoli

      Po dolasku na ministarsku funkciju, juna prošle godine, Tomicu Milosavljevića nije dočekala svetla slika zdravstva: prema statistikama, godišnje se po stanovniku izdajalo 60 dolara, 1000 ljudi je delilo pet kreveta, a albanski lekari bili su jedino korumpiraniji od naših. Godinu dana kasnije slika je nešto drugačija - sada se po stanovniku izdvaja oko 100 dolara, na 1000 ljudi deli 6,2 postelje, na iskorenjivanju korupcije se radi. No, jedna druga stvar još više obećava. U Srbiji ima 60 ultrazvučnih aparata više, 64 nova rendgen aparata, pet aparata više za zračenje malignih oboljenja.
       - Ultrazvučni aparati su iz kineske donacije, a dobili smo ih uz pomoć Evropske agencije za rekonstrukciju. Aparati za zračenje su kupljeni iz budžeta za 2002. i njihova vrednost je velika - oko 7.500 000 evra. Imamo i četiri skenera više, a do kraja godine bi trebalo da imamo još osam, navodi Tomica Milosavljević.
      
       Jedna od prvih stvari koje je kao ministar uradio, kaže, bilo je formiranje ekspertske grupe za pojedine probleme, za “požare u sistemu”. A to je, pre svih, akutni koronarni sindrom - infarkt miokarda, a glavni problem u 40 koronarnih jedinica bio je nedostatak opreme i aparata.
       - Danas, jedanaest meseci posle mog dolaska, kupljeno je 80 odsto opreme za koronarne jedinice, tako da sada više nema nijedne koja nije dobila nešto od opreme. Takođe, iz kineskog donatorskog paketa a uz pomoć Evropske agencije za rekonstrukciju ove jedinice bi trebalo da dobiju kompjutere. Time bi počelo i pravljenje baze podataka o akutnim infarktima u zemlji što do sada nismo imali. To je začetak pravljenja programa prevencije bolesti srca i krvnih sudova. Javnim nabavkama smo u velikim centrima obezbedili dovoljno pejsmejkera za celu godinu, pa neće biti liste čekanja. Sve u svemu, kad sumiramo poslednjih jedanaest meseci, dosta toga je krenulo nabolje.
      
       Kakvi su dalji planovi kada je nabavka opreme u pitanju?
       - Budžetski plan za ovu godinu je pravljen vrlo pažljivo, prema prioritetima. U junu raspisujemo tender za preko 120 vozila hitne pomoći. U planu je kupovina više od 100 mašina za hemodijalizu, dve angiografske sale, što je jako važno s obzirom na to da je poslednja kupljena pre petnaestak godina. Trebalo bi da nabavimo i dva velika rendgena - jedan je namenjen bolnici “Dragiša Mišović”, a drugi Dečjoj klinici. Do kraja godine može se očekivati i oprema za ortopedske sale.
      
       Mnoge bolnice u Srbiji su u veoma lošem stanju. Ima li nade da se zgrade urede u dogledno vreme?
       - U planu je obnova zgrade Instituta za neonatologiju. U ovom institutu godišnje se leči 1 000 beba, a 500 zahteva intenzivnu terapiju. Oni će dobiti sve što im treba od opreme a zgrada će biti potpuno preuređena. Preuredićemo i Centar za narkomaniju i bolesti zavisnosti. Ulažemo puno i u domove zdravlja i u hitne pomoći širom zemlje.
       Pre dve nedelje je Svetska banka odobrila projekat vredan 20 miliona dolara. Radi se o rekonstrukciji bolnica u Vranju, Kraljevu, Valjevu i Zrenjaninu. To znači da će se analizirati situacija, mogućnost ulaganja u kapacitete, da će se menjati menadžment, način razmišljanja. Projekat će teći do 2007.
       Trenutno se pripremamo za restrukturiranje još 24 bolnice. Uz pomoć Evropske agencije za rekonstrukciju radimo studiju o njihovoj funkcionalnosti.
      
       U julu prošle godine je aktivirana institucija zaštite prava pacijenata, što je sasvim nova praksa. Da li je ona od tada korišćena?
       - Prošlogodišnja šestomesečna analiza i ovogodišnja tromesečna pokazale su dobre rezultate, a ta institucija je korišćena više puta. I, naravno iskustva koja smo tom analizom stekli koristili smo prilikom pisanja nacrta zakona.
      
       Kao prioritet Ministarstva zdravlja isticano je vraćanje poverenja u institucije. Koliko se u tome uspelo?
       - Mislim da je i sada taj prioritet jedan od vodećih. Ne bi bilo baš objektivno da ja ocenjujem koliko smo u tome uspeli, ostavio bih to građanima. Ipak, ispitivanje javnog mnjenja je pokazalo da ima pomaka. Ljudi ocenjuju da je stanje u zdravstvu bolje nego što je bilo, ali da se promene dešavaju sporije nego što bi oni hteli. Ispitivanje, sprovedeno u pet velikih bolnica, govori da je procenat zadovoljnih više od 80 odsto. Ali, kada ispitujete građane uopšte, ne samo one koji su se našli u nekoj od bolnica, onda je to poverenje jedva negde oko 20 odsto, što nije dobro.
      
       Kakav sistem zdravstva Srbiji treba, a kakav građani mogu da očekuju?
       - Treba nam sistem u kome čovek tačno zna šta ga očekuje. Ako mora da plati, onda da tačno zna koliko mora da plati, kome plaća, zašto plaća, da ima slobodu izbora, da se razbiju monopoli. To je ono što nam je ideal. Ali, želje i mogućnosti moraju da budu u skladu. Možemo da želimo jako mnogo i možemo sve to da zapišemo na papiru, ali ako se zaista ne budemo trudili da sve to ostvarimo, upadamo u klopku da, u stvari, sami sebe negiramo. Mislim da je glavna stvar da obezbedimo sistem koji će biti prepoznatljiv, da čovek zna šta u njemu može da očekuje i ko šta može da pruži u tom sistemu. Kako ćemo to da obezbedimo? Prvo, definisanjem vizije tog sistema, što je posao koji smo završili krajem avgusta prošle godine. Zatim, određivanjem strategije. Ona je, kao radni materijal objavljena, a plan reforme zdravstvenog sistema projektovan je do 2015. godine.
      
       Zašto do 2015. godine?
       - Zato što pratimo tokove Svetske zdravstvene organizacije, a svi njeni planovi, kada je evropski region u pitanju, odnose se na bolje zdravstvo za sve u trećem milenijumu. Inače, radna verzija naše strategije je promovisana na raznim stručnim skupovima, odštampana je u nekoliko hiljada primeraka, poslata na razne adrese. U toku je rasprava u kojoj očekujemo odgovore, odnosno doprinose, pre svega u definisanju delova te strategije. Iz nje proizlazi budući korak, a to je: ako hoćemo da imamo jasno odvojenu primarnu, sekundarnu i tercijarnu zdravstvenu zaštitu, ako hoćemo medicinu zasnovanu na dokazima, ako hoćemo unapređenje kvaliteta, sređivanje odnosa između korisnika usluga i onih koji je pružaju, onda moramo da promenimo pravila, a ona se menjaju zakonima. Posao u proteklih 11 meseci ja zapravo shvatam kao veliki konsultativni okvir za pravu varijantu zakona.
      
       Prvi rezultat je predlog zakona o lekovima?
       - Jeste, to je potpuno nov zakon u farmaceutskoj oblasti. Usaglašavan je mesecima unazad i konačno usvojen na sednici Vlade Srbije kao predlog. Dobio je i podršku od Skupštinskog odbora za zdravstvo i porodicu. Očekujem njegovo usvajanje. Što pre, to bolje.
       Šta taj zakon podrazumeva?
       - Prvo, formiraće se agencija za lekove sa velikim ovlašćenjima. U okviru nje formiraće se referentna laboratorija za kontrolu lekova, sedište kontrolnih službi, tržište lekova. Danas kada ispitujete lekove, to možete učiniti na četiri mesta u zemlji. Po novom zakonu to će biti jedno. Znači, to je jedna regulativa koja je potpuno saglasna savremenom okruženju. Ima puno razloga zašto je to važno. Do sada se dešavalo da čovek u apoteci kupi lek na kome piše antibiotik, a da u stvari u kutiji bude vitamin C. Dešavalo se i da u vozu naiđete na pakete lekova, a da se ne zna odakle su ni za koga su. Ovim zakonom se zavodi red na drugačiji, kvalitetniji način.
      
       Najavljeno je i da će biti zabranjeno reklamirati lekove.
       - Agencija će određivati koji lekovi se neće reklamirati, odnosno šta može da se reklamira. Šta može? Može da se reklamira ono što se na Zapadu zove OTC preparat, to jest ono što se kupuje. Lek za glavobolju tako može da se reklamira. Ono što se dobija na recept ne može. I vi u novinama na Zapadu možete da vidite reklame, ali to nisu lekovi koje pacijenti dobijaju na recept. Naša industrija već počinje da prati taj trend i bez obzira što još uvek nema zabrana, oni se ponašaju u skladu sa ovim pravilom.
      
       Novost je i zakon o komorama. Prema predlogu uvode se komore lekara, komore stomatologa i komore farmaceuta.
       - Verovatno i komora lekara u medicinskoj biohemiji, što je već jedan amandman na predlog zakona. Komora bi trebalo da bude jedinstvena, u njoj bi se izdavale dozvole za rad, vršio upis u registar svih lekara,
       upis u registar svih zdravstvenih ustanova. Ona bi trebalo da učestvuje u zdravstvenom nadzoru, da oformi etički odbor, sud časti prvog i drugog stepena. Dakle, s jedne strane, ona bi trebalo da štiti struku time što se svaki profesionalac osigurava, jer komora zastupa njegove interese. S druge strane, ona predstavlja veliki oslonac i za građane, jer izdaje dozvole za rad. Te dozvole se obnavljaju jednom u sedam godina, ili popularnije, one se licenciraju.
      
       Šta je neophodno da bi se dobila licenca?
       - Da bi se dozvola obnovila mora da se dokaže kontinuitet medicinske edukacije u tih sedam godina. Ko donosi kriterijum? Pa, sama komora, jer je autonomna, ali i njen stručni odbor koji bude određen za tu oblast.
      
       Najavljeno je da će u komori lekara biti i privatni i državni lekari. Kako će se uskladiti njihovi interesi?
       Prvobitno smo mislili da bi njihovi interesi mogli da se iskazuju kroz dva veća. Međutim, sve više ima argumenata da ona ostane jedinstvena, bez veća, a da se oforme odbori za pojedine interesne grupe. Takođe, trudićemo se da se ispoštuje princip decentralizacije, jer lekari u Vojvodini insistiraju da imaju svoju komoru. To nije sporno, ali je sporno da se dozvole izdaju na deset raznih mesta. Mislim da bi republička komora trebalo da bude glavna i da se ustanovi hijerarhija u odnosu na vojvođansku ili u odnosu na neke druge regionalne. Ako se analizira uporedno, komora ne mora ni da postoji. Tamo gde su udruženja jaka, komore obično ne postoje. Takav je slučaj u skandinavskim zemljama, u Velikoj Britaniji, SAD koje imaju ili nacionalne savete za zdravstvo ili posebna udruženja. U našoj zemlji je do Drugog svetskog rata postojala tradicija i komora i udruženja. Zato mislim da je i simbolički važno da u procesu reformisanja sistema - a nalazimo se na početku jedne duge priče - komora dobije jednu tako važnu ulogu. Ona će biti partner državi, osiguranju i građanima.
      
       Izmeniće se i zakon o osiguranju. U kojoj meri?
       - Tim zakonom će se regulisati nekoliko ključnih stvari. Nemamo snage da napravimo veliki, celovit zakon o osiguranju, jer nam trebaju reformska iskustva. U svakom slučaju, ovo postojeće osiguranje moramo da ojačamo. Po zakonu, državno osiguranje je obavezno. On predviđa i mogućnost dobrovoljnog dopunskog osiguranja, ali ono nikada nije aktivirano, jer nije bio definisan osnovni paket usluga. Nije se prepoznavalo šta je to što država garantuje da bi se obezbedilo dopunsko. Ono što mi sada radimo, jeste prepoznavanje osnovnog paketa usluga, da bi se ostavio prostor za dopunsko - privatno ili državno - osiguranje. Definišu se preciznije neke grupe osiguranika. Na primer, ljudi koji rade po ugovoru o delu ili preko studentskih zadruga a imaju 26 godina do sada nisu imali obavezno osiguranje, a sada ga imaju. Ako ste poljoprivrednik, a zaposleni ste, onda ne možete da se osigurate kao poljoprivrednik, nego po osnovu zaposlenja. Uvodimo da se za dobrovoljno davanje krvi dobija slobodni dan, najviše četiri u toku godine. Trudnice i porodilje će imati 12 meseci obaveznog “pokrivanja”, do sada je bilo moguće i 36 meseci, što je sasvim nerealno.
      
       Da li će estetske operacije biti pokrivene osiguranjem?
       - Estetske operacije nisu pokrivene, ali jesu kod povreda i operacija dojke. Predlog je i da se vantelesna oplodnja pokrije osiguranjem, barem prva dva pokušaja. Ali, samo za žene koje imaju primarni sterilitet, a ne za one koje su imale namerne prekide trudnoće. Voleo bih da možemo da pokrijemo sve, zbog podizanja nataliteta, ali to je nerealno.
      
       Trenutno je 75 odsto ljudi oslobođeno plaćanja participacije. Da li će se taj procenat menjati?
       - On ne bi trebalo da bude veći od 50 odsto. Jer, sadašnji sistem plaćanja participacije je takav da podjednako opterećuje ljude koji imaju velika i mala primanja. Kriterijum za plaćanje ponekad su godine starosti, pa nekog oslobodite, bez obzira na to što možda ima dva puta veću penziju od nečije plate. To ćemo menjati i ima nekoliko modela koji se analiziraju. Ne mogu sada da govorim konkretno jer nismo odabrali pravi model, ali razmišljamo o dve varijante. Po svoj prilici, skupe dijagnostičke procedure morale bi da budu sa određenim učešćem, kao i ugradnja protetskog materijala. Naravno, to bi trebalo da bude primereno nivou plate. S druge strane, kada se uvede participacija novog tipa, otvara se prostor za dopunsko osiguranje. To znači, ako uplatite jednu sumu u dopunski fond, a to će biti trećina jedne plate, onda ćete biti oslobođeni plaćanja participacije čitave godine.
       Dopunsko osiguranje koje oslobađa participacije je model koji postoji i u zemljama u okruženju. U Sloveniji, na primer, da biste se oslobodili plaćanja participacije morate da odvojite jednu i po platu, a mi mislimo da to uradimo sa trećinom jedne.
      
       Šta predviđa Predlog zakona o zdravstvenoj zaštiti?
       - Prvo, prilagođavanje zakona Zakonu o lokalnoj samoupravi, koji kaže da je opština osnivač primarne zaštite. Odvajamo primarnu, sekundarnu i tercijarnu zaštitu precizno i nazivamo stvari pravim imenom. Na primer, Kliničko bolnički centar koji je do sada bio neprepoznatljiva kategorija, postaje gradska bolnica sekundarnog nivoa sa mogućnošću da sklopi ugovor za tercijarni nivo zaštite za određene poslove. Drugo, nizom članova definisaće se zaštita prava pacijenata na način koji je u skladu s Evropskom poveljom za zaštitu prava pacijenata iz novembra 2002. i uputstvima Svetske zdravstvene organizacije iz 2003. Treće, ako je do sada dopunski rad bio dozvoljen 50 odsto, mi ga smanjujemo na trećinu radnog vremena. Ali, otvaramo prostor lekaru, jer može da radi i u svojoj ustanovi, to jest može da otvori privatnu ordinaciju. Naravno, ukoliko dobije dozvolu komore i uz njenu kontrolu. Ukoliko napravi prekršaj, plaća 200 000 dinara ili mu se oduzima licenca za rad.
      
       Kako taj mehanizam može da utiče na sistem zdravstva? I, kakve su posledice po građane?
       - Ovaj sistem omogućava da se deo prihoda, koje lekar ostvari, vrati ustanovi. Kada se analizira koliko ljudi plaćaju u zdravstvenim ustanovama, vidi se da privatnoj praksi najviše plaćaju najbogatiji. Koristeći državnu praksu, podjednako plaćaju i bogati i siromašni. Pri tome mislim na formalno plaćanje participacijom, ali i na neformalno: kupovinu materijala koji nedostaje, korupciju. Upravo taj prostor zahteva da se siva zona, koja je prema nekim procenama, 30 odsto od ukupne količine novca u zdravstvu, vrati ponovo u sistem javnog zdravstva i da to koristi onome ko nema dovoljno novca. Kada se analizira, izbija na videlo jedan paradoks. Jer, siromašniji građani zapravo manje koriste državnu zdravstvenu službu, a kada ih pitate zašto, odgovor je - skupo je! Celu tu situaciju vidim kao jedan park sa utvrđenim stazama i ljudima koji uporno gaze preko travnjaka. Ono što mi radimo je betoniranje tog ugaženog travnjaka, jer je to, očigledno put koji je narod spontano pronašao. Tako i u sistemu hoćemo da napravimo jednu prečicu koju ćemo regulisati. Pa, ako neko opet “gazi travnjak” , onda je kazna 200 000 dinara ili oduzimanje dozvole za rad. To je prestanak licemerja ali i početak lečenja korupcije.
      
       Koliko je zaista korupcija među zdravstvenim radnicima uzela maha?
       - Korupcija je ozbiljan problem. Ako pitate doktore, reći će da je mnogo manji nego što ministar priča, ako pitate građane, verovatno će reći da je ima mnogo više nego što bi smelo da je ima. Siguran sam da je ima mnogo više nego što bi smelo. Ne mogu da se složim da je toliko dramatično i strašno, ali jeste problem. Učestvovao sam u jednom kontroverznom spotu u kojem kažem: “Nemojte da ćutite i plaćate, zajedničkom akcijom iskorenimo korupciju u zdravstvu. Nije teško biti fin.” Posle toga sam imao telefonske pozive svojih prijatelja - neki su me pozdravljali, neki napadali, jer sam, navodno, kaljao lik lekara. Ja smatram da nisam i da to nije kaljanje. Mislim i da je samim tim već postignuta svrha. Skrenuta je pažnja.
       Ipak, ne treba zaboraviti da zdravstveni radnici završavaju teške i dugotrajne škole. Kad se upisuju na fakultet, sigurno ne žele da postanu vlasnici lanca samoposluga ili privatnih fabrika, voznog parka od 50 automobila. Ovaj posao je veliko odricanje, pre svega žrtvovanje, podrazumeva lečenje, utehu i ima dimenziju koja je i virtuelna, koju drugi ne moraju da vide. Prema tome, taj koji završi studije, treba da ima zaista ogromna iskušenja, pa da se odluči da radi nešto što je potpuno suprotno, kao što se, nažalost, dešava - da otvori fabriku i da proizvodi drogu.
      
       Prema zakonu o zdravstvenoj zaštiti, građane će na nivou primarne zaštite lečiti izabrani, porodični lekar. Naznačeno je i da će ga birati jednom godišnje. Koje standarde on mora da zadovolji?
       - Prvi standard bi bio broj pacijenata koji odabrani lekar - doktor opšte medicine sa sestrom ili specijalistom u timu - treba da ima u toku godinu dana. U početku će sigurno biti razlike - neko će imati 500 pacijenata, neko 1 300. Možda će standard otprilike da bude oko 1 300 do 1 500, što zavisi od konkretne situacije. Postojaće načini određivanja standarda koji će se prepoznavati u paketu usluga. Ustanoviće se precizno šta taj doktor treba da radi, a to je preventiva, lečenje, rehabilitacija.
      
       Šta specifično radi?
       - Na primer, lekar je obavezan da pacijenta koji ima više od 50 godina, a pušač je, upozori na rizik od raka pluća, da mu savetuje da prestane da puši, da dva puta godišnje organizuje kurs odvikavanja od pušenja, da upiše u karton da ga je upozorio na rizik. Ili, lekar će morati da svaku ženu koja ima više od 40 godina obavesti o riziku od raka dojke i da je redovno pregleda. To su samo neki primeri njegovih obaveza, a od njihovog ispunjenja bukvalno će mu zavisiti plata. S druge, zavisiće mu od toga i izbor pacijenata, jer će pacijent biti obavešten. Tu je bitna još jedna druga stvar. Na primer, za šećernu bolest Vodič dobre prakse propisuje šta lekar mora da uradi ako ga poseti osoba koja ima više od 40 godina i sa velikom telesnom težinom. Lekar mora težiti da unapred pronađe bolest. Da se ne desi da kada otkrijete šećernu bolest, u dve trećine slučajeva imate osobu sa retinopatijom, promenama na očnom dnu. A kad u Holandiji otkrijete šećernu bolest, onda je procenat retinopatije 15 odsto. I to zato što se otkriva ranije, jer se proaktivno o tome razmišlja. Rešenje problema je u preventivi, ne u pravljenju separatnih dispanzera.
      
       Kako će se izabrani lekar kontrolisati?
       - Ako čovek ima, na primer, 62 godine i nađe mu se tumor debelog creva, onda Fond ima pravo da proveri da li mu je pet godina unazad rađeno sve ono što bi trebalo. Lekar je u obavezi, kao što sam rekao, da u kartonu evidentira sve što je predočio pacijentu, rizike od bolesti, kao i to da ga je slao na analize. Dakle, lekar mora da ima dokaze. Ako, znači, pacijent ima rak debelog creva, a lekar nema dokaz da ga je upozorio na rizik, on će biti kažnjen.
      
       A kako će biti stimulisan?
       - Jedan od načina je sledeći: izračunaće se količina novca koja ide po pacijentu godišnje na lekove. Lekar će znati - ako napiše recepte u vrednosti manjoj od proseka, biće stimulisan od Fonda. Dakle, ako uštedi, dobiće procenat nazad. Ali će, takođe, znati da ako bude nešto uskratio građanima, onda ga ovi neće odabrati sledeće godine. On će morati stalno da vaga između toga šta daje pacijentu da bude zadovoljan i šta daje Fondu da Fond bude zadovoljan i to neće biti lak zadatak, ali će biti zahvalno jer će ljudi moći da prepoznaju da su stvarno stubovi sistema.
      
       Preduslov za to je da rešimo pitanje dugova?
       - Radimo na tome mnogo ovih godinu dana i uradili smo prvu dokumentovanu analizu o dugovima sa strukturom svih zdravstvenih ustanova, zaključno sa 31. decembrom 2002. Analiza je pokazala da smo mnogo dužni.
      
       Koliko?
       - Pa, nekoliko milijardi dinara spoljnog duga. Unutrašnjih dugova, takođe, ima puno. Ministarstvu za lokalnu samoupravu poslali smo predlog pomoći kako bismo dugove smanjili. Predložili smo da u lokalnoj samoupravi naplata komunalnih usluga za bolnice ne bude kao da su industrijska postrojenja, da vodu bolnica ne plaća kao da je fabrika, nego da dobije tarifu kao da je domaćinstvo. S druge strane, razgovaramo s ljudima iz energetike, koji tvrde da smo im dužni više od 200 miliona dinara za struju. Jesmo, ali to je stari dug od pre 2000. a oni nama duguju za neplaćene doprinose u zdravstvu, i to više od milijardu i po. Znači, nije fer. Od 2000. plaćamo redovno struju svakog meseca, a problem je to što ono što platimo, prema zakonu o knjigovodstvu, knjiži se kao vraćanje najstarijeg duga. Tako da stalno imamo ogroman dug.
      
       Prema kom modelu je pravljen ovaj nacrt zakona o zdravstvu?
       - Što se zakona o zdravstvu tiče postoji jedna oblast za koju važi niz direktiva Evropske unije, a to je oblast tržišta lekova. Zakon o lekovima mora da bude potpuno harmonizovan i da prati visoke standarde. On pretpostavlja dobru proizvođačku praksu. Agenciju za lekove, strogu kontrolu dozvola, licence određenog trajanja, jednu referentnu laboratoriju. U drugim oblastima ne postoje univerzalna rešenja, nema mustre. Postoji samo definicija javnog zdravlja, a to je preventiva i izbegavanje rizičnog ponašanja. Sve drugo se bazira na specifičnim iskustvima pojedinih zemalja.       
      

Ko je najbolji - U Beogradu smo već formirali Centar za kontinuiranu medicinsku edukaciju na Medicinskom fakultetu, u trouglu Fakultet, Klinički centar i Ministarstvo. U planu je razvijanje tih centara i u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu. Postoji i Srpsko lekarsko društvo koje ima stručne sekcije. Ljudi će edukacijom prikupljati poene, što znači da će i ustanove u kojima oni rade, biti na glasu. I ne samo to. Svaka bolnica će morati da ima godišnji izveštaj o tome šta radi, koliko radi, koliki je mortalitet... Tek kada se ustanove pravila, možete da imate kontrolu kvaliteta.        Po kojim kriterijumima će se vršiti ta kontrola?        - Po kriterijumima nacionalne Agencije za akreditaciju bolnica i Lekarske komore, koji treba da pokažu da “ova bolnica ima najbolje rezultate u lečenju te i te bolesti”. I, onda, kada ljudi budu primorani na lečenje, moći će da biraju. Ali, ne po principu ko je imao više para da objavi bolju reklamu u novinama, jer se reklamiranje zabranjuje propisima. To je ono što mora da dovede do boljeg kvaliteta.

      

Hrana je bolja - Dobro i rade s obzirom na to koliko materijala imaju i koliko su malo plaćeni. Neki dan sam vadila krv, čekala sam mesec dana da mi zakažu, verovatno zato što nemaju dovoljno materijala. Nisam primetila neke promene nabolje u našem zdravstvu. Zaposleni u zdravstvu se i dalje trude ali nemaju sa čime da rade. Nešto je ipak bolje - hrana u bolnicama. Pre neki dan sam bila u Prvoj hirurškoj gde sam i pre ležala. Hrana je stvarno bila dobra: supa, krompir pire, parče mesa, šargarepa kao prilog, ni kod kuće ne jedem bolje.               STANA BAKRAČEVIĆ

      

Problemi dežurnih - Ja sam stomatološka sestra i radim kod “Mažestika”. Znam da se pacijenti žale, ali ni nama nije uvek lako. Mi smo služba koja radi 24 časa dnevno i imali smo velike probleme sa beskućnicima koji su dolazili kod nas i spavali po spratovima i onemogućavali nam da normalno radimo. Sada smo dobili čuvara koji reguliše takve situacije tako da će i nama i pacijentima biti lakše.               BILJANA ĐINĐIĆ, STOMATOLOŠKA SESTRA

      

Lekovi su preskupi        - Nisam primetio da se nešto promenilo u našem zdravstvu u poslednjih godinu-dve. Lekova i dalje nema dovoljno pa moram da obilazim apoteke po celom gradu da bih ih našao. Ja imam probleme sa bubrezima i srcem i neke od lekova moram da kupujem. Neki lekovi su preskupi. Moj kolega je dobio infarkt. Ima platu od 6 000 dinara a lekovi koji su mu potrebni, a ne nalaze se na pozitivnoj listi, koštaju 3 700 dinara. Da li je moguće da neko preživi do kraja meseca sa 2 000 dinara?               MILAN VIDOVIĆ, GRAĐEVINSKI RADNIK

      

Slabo se plaća - Nemam većih primedbi na stanje u našem zdravstvu. Imam probleme sa laktom i baš danas završavam terapiju a pre dve godine sam išao u Selters i stekao sam utisak da se lekari trude da svoj posao obave što bolje a da smo mi pacijenti često nerazumni. Mislim da su zdravstveni radnici loše plaćeni s obzirom da su to školovani ljudi i to je stvar koju bi trebalo promeniti.               ĐORĐE PANJKOVIĆ, ELEKTRIČAR

      

Zašto uvoz?        - Muž mi je dobio šlog i smešten je u bolnici “Sveti Sava”. Morala sam da kupim tri leka, a svaki je koštao po 700 dinara. Cena lekova je veliki problem jer su penzije male. Nije mi jasno zašto se neki lekovi ne proizvode kod nas već postoje samo slovenački. Koliko se ja sećam mi smo nekada izvozili lekove u ceo svet, a sada uvozimo neke koje zasigurno možemo da proizvedemo i kod nas. Ljudi koji su zaposleni u zdravstvu se veoma trude ali aparature su dotrajale i oni ne mogu da rade ništa drugo sem da se kupaju u svom znoju dok pokušavaju da sa njima pomognu pacijentu.               VERA ĐERĐ, PENZIONER

      

Ko da preživi Jedina privilegija ovog posla kojim se bavim, jeste da, eto mogu da budem prihvaćena u domu zdravlja onako kako bi to svi trebalo da budu, a nažalost, nisu. Nisam imala loših iskustava kad sam ja u pitanju i bilo bi nekorektno da kažem nešto suprotno.        Ipak, imala sam jedno vrlo teško iskustvo sa ženom koja je čuvala moju majku. Kada je moja majka umrla, ona je ostala sa mnom. Srce joj je oslabilo. Voda joj se toliko popela da je u Urgentnom centru doživela kliničku smrt. Aparat za reanimaciju nisu imali. Dve mlade doktorke uspele su ručno da je povrate. Božijom voljom. Obilazila sam je tamo. Ona je u Koronarnoj jedinici ležala gola nekoliko dana. Kada sam to videla, pitala sam zašto je gola. Rekoše da nemaju pidžamu. Pitala sam zašto je bar čaršavom ne ogrnu. Rekoše: “Ni to nemamo.” Jedan mladi lekar mi je rekao: “Vidite, ja treba da budem sudija ko će da preživi, a ko neće. Jer, samo postoji jedan aparat za reanimaciju.” Mi jesmo siromašni, ali postoje prioriteti. Dnevno dođu bar četiri čoveka kojima je taj aparat neophodan. Po kom kriterijumu će taj lekar presuditi kome da spase život, a kome neće? Ili da skine nekog sa tog aparata, pa da spasi nekog ko dođe? To je tragedija.        Takođe, čula sam da je jedan mladić doživeo infarkt i u toj Koronarnoj jedinici ležao petnaest dana u farmerkama jer pidžamu nisu imali. Čujem i da se neke donacije izgube na putu od Beograda do Leskovca, ili ne znam gde. Mi imamo stručnjake svetskog renomea, ali su uslovi u kojima oni rade srednjovekovni.               RUŽICA SOKIĆ, GLUMICA