(ili: ako je na Vimbldonu, posle velikog renoviranja teniskog svetilišta, nestao teren br. 12 znači li to da, u velikom balkanskom spremanju, može da nestane i Kosovo sa srpskim svetinjama?)

      Kao što Uskrs uvek padne, nekako, u nedelju, tako i Vidovdan pada uvek u prvu nedelju Vimbldona. Tako i ove 2003. godine. Vidovdan, a na centralnom terenu Vimbldona teška borba, prsa u prsa. Agasi se namerio na Junisa el Ajinauija, tridesetogodišnjeg Marokanca. O Agasiju znate sve, ali priznajte, odmah, da o Marokancu ne znate ništa sem što ste u subotu videli da igra prelep tenis. Zato ću prvo o marokanskom vitezu Ajinauiju, o tom ovogodišnjem vidovdanskom gubitniku.
       A ovako počinje ta priča. Pre 16 godina, ode moje dete, moj Vuk na svetsko tenisko juniorsko prvenstvo u Majami (SAD). A reprezentacija SFRJ jaka ko zemlja. Marko Srdanović iz Splita, Andrej Tonejc iz Zagreba i - moje dete iz Beograda. U prvom kolu zbrišu Maroko. Moje dete pobedi Junisa el Ajinauija, ali izgubi set. U sinovljevom teniskom dnevniku koga listam, ovih dana, piše: “Blam! Živi blam! Izgubio sam set od Ajinauija. Sada će po svim turnirima da priča kako je uzeo set Vuku Jovanoviću.”
       Prođe još godinu dana, 1989. godina. Milano, turnir “Avenire”. Turnir teniskih nada. Moje dete dere na centralnom terenu Šveđanina Tomasa Enkvista, a vižljasti Ajinaui sedi pored mene, i uzdahne: “Eh, kada bih igrao kao Vaš sin!” Kažem mu: “Junise, ti si odličan igrač, ti igraš divan tenis. Treba samo da više veruješ u sebe i bićeš veliki igrač. Igraćeš na Vimbldonu, veruj mi!”
       Tako prorokujem mladom Marokancu i, eno ga, prošle subote, na Vidovdan, zamalo da otkači Agasija na centralnom terenu Vimbldona. Nego, linijske sudije su u trećem setu, u tajbreku, “uštinule” Ajinauija i ode meč Agasiju. Jer, nepristojno je da Ajinaui ponizi Agasija na Vimbldonu kao što je bilo nepristojno da knez Lazar, onako, ponizi tursku velesilu. I tako, ode već izvojevana pobeda, ode vidovdanska sreća.
       E, sad, gde je tu moje dete? Gde je tu naša srpska priča o Vimbldonu i Vidovdanu?
       Sećam se Vimbldona 1991. godine. Sećam se, kao danas, kada je gospodin Xon Mils, direktor Vimbldona, na Vidovdan, mom detetu DOŽIVOTNO zabranio da igra na Vimbldonu!!!
       Zašto? Zato što je “namerno upropastio travu na terenu br. 12” a zatim i “fizički nasrnuo na glavnog sudiju”.
       Da, tačno je: gađao ga je reketom u muda.
       A onda je jedan bobi policajac spustio ruku na moje dete, pa sam ja “spustio” ruku na njega te je drugi bobi otišao po pojačanje i, tako, nastade veliko sranje. Zaista, zaista vam kažem; strašno je i gledati kada podivljaju Srbi za Vidovdan, a na Vimbldonu.
       Sproveli su nas, kao kriminalce u kancelariju direktora Vimbldona. A Xon Mils šeta oko nas, kao besan ćuran, i crven u licu urla: “Zašto ste nam to priredili na terenu br. 12!?” Moje dete odgovara ko iz topa: “Zato što ste mi dosudili 12 futfolova na drugi servis!” Tu će ćuran da malo spusti oktavu: “A zašto misliš da ti je to urađeno?” A dete praši i dalje: “Zato što sam igrao sa vašim igračem Xonom Mekleganom!” Tu se ćuran štrecne: “Hoćeš da kažeš da se na Vimbldonu krade!?” A dete ni pet, ni šest: “Da, krade se, i te kako!” Ovde se Xon Mils xipi ko da ga je neko podbo reketom u dupe. I drekne: “Onda više nikad nemoj da dođeš na Vimbldon!”
       Te 1991. godine, ni Boba Živojinović, ni Goran Ivanišević nisu prošli prvo kolo Vimbldona. I, zamislite, koje li slučajnosti; i oni su imali Engleze za protivnike, a i njima je dosuđeno po desetak futfolova na drugi servis. A kako je i moglo drugačije da bude te 1991. godine kada je odlučeno da se Srbi zbrišu ne samo sa Vimbldona, već i sa lica Zemlje ako je moguće.
       Sećam se, o bože, o Vide, o kako se sećam! Moje dete ne skidajući tenis opremu, sa sve reketima stajalo pod jakim tušem u svlačionici i plakalo, dugo plakalo. Čikica, domar, zadužen za vimbldonske svlačionice, mislim da se zvao Pol, tiho mi je priznao: “Verujte mi, zbog onoga što su učinili vašem detetu, sramota me što sam Englez.”
       Tako se, za Vidovdan 1991. godine, srušio vimbldonski hram o kome je godinama, onako ushićeno, pisao Miro Radojčić u “Politici”. On je i bio i gledao britansku bruku na terenu br.12. I, posle u baru za novinare, drmnuvši viski na eks, Miro je rekao: “Jebi ga, to su Englezi. Pomiri se s tim.”
       O sramoti, naravno srpskoj, izvestio je kratko, samo “Gardijan”.
       I prođu, tako, godine i godine. Dođe i dvehiljadita. Rolan Garos, Pariz. Moje dete, najmlađi evropski kouč sa A licencom iz Hajdelberga. I koga će da sretne na Rolan Garosu? Meklegana! I, on, kouč. Priđe mu moje dete i pita ga: “Sećaš li se našeg meča na Vimbldonu 1991. godine?” Ovaj prizna da se seća. “Znam, ispao sam govno.” Prizna to Englez. Znaju oni, nekad, da priznaju. Priznaće tako, jednog Vidovdana, i da je Kosovo naše. Priznaće kad bude kasno, kada Srba na Kosovu više ne bude, kada Kosovo bude tuđe, šiptarsko, američko.
       A onda odem, lane, na Vimbldon da gledam Mirjam Kazanovu koju trenira moje dete. Odem sa mojom Oljom da joj pokažem gde je, na Vidovdan 1991. godine ratovao njen sin protiv Britanske imperije, protiv novog svetskog poretka. I, vrtim se, vrtim se, po Vimbldonu, i ne mogu da nađem teren br. 12. Kao u ružnom, košmarnom snu: Centralni teren, pa teren br. 1, pa br. 2, br. 3, br. 4 i tako redom do br. 11. A posle terena br. 11 odmah teren br. 13!!? NEMA TERENA BR. 12!!!? Šta je, bre, ovo!? I, da vidiš, niko ne zna da mi objasni zašto nema terena br. 12!!? Kao, znate, “u onom velikom renoviranju Vimbldona, svi tereni su preorani, i, u novoj prenumeraciji, eto, desilo se”. A bilo je i onih “vimbldonologa” koji su pokušali da me ubede da teren br. 12 nikad nije ni postojao. Da nikad nije bilo velike vimbldonske bruke, na Vidovdan 1991. godine, kada je jednom Srpčetu oteta pobeda, onako, divljački, globalno. Tako će oteti i Kosovo. Preoraće ga, ako treba, prenumerisaće ga. Videćete, za jedan Vidovdan nestaće Kosovo kao teren br. 12 na Vimbldonu što je nestao.
       A ako mislite da preterujem, a vi gledajte ovaj Vimbldon. Gledajte šta će se desiti onom igraču što će se sresti sa njihovim Timom Henmanom, a koji je u prva tri kola igrao sa sve samim kvalifikantima i lakiluzerima. Gledajte Henmanove mečeve i videćete šta je vimbldonska pravda. A možda i nećete. Na centralnom terenu Vimbldona ne krade se, onako, divljački kao nekad na terenu br. 12. Tamo, pred kraljičinom ložom, krade se na visokom nivou, da i gubitniku, i svima nama, bude lepo.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ