Kad sam se 1988. godine vratio iz Beograda, nisam imao bilo kakve pretenzije da igram bilo kakvu ulogu u politici, jer sam smatrao da bi politikom trebalo da se bave neki mlađi ljudi. Ali čovek se uvek nađe u poziciji kada jednostavno ne može da odbije neki zahtev, molbu, jer ga ljudi ubede da on može još uvek da pomogne. U toj poziciji sam se našao kada su u Makedoniji održani prvi višestranački izbori. Za predsednika parlamenta izabran je Stojan Andov, ali nisu mogli da izaberu predsednika države. Andov, Petar Gošev, koji je bio na čelu tadašnje SKM-PDP (Partija demokratskih promena), i Ljubčo Georgijevski, kao predsednik partije koja je dobila najveći broj poslanika ali nedovoljno da sama obrazuje vladu, razgovarali su ko bi mogao da bude predsednik države. Došli su do zaključka da je najbolje da zamole tadašnjeg arhiepiskopa, sada pokojnog Mihajla i otišli su sva trojica kod njega. Kazali su mu zašto su došli. On je bio razuman čovek, znao je jezike, bio u inostranstvu, zbog čega su mislili da bi bio dobar kandidat. On ih je saslušao i rekao: deco, ja od šesnaeste godine nosim mantiju, ja to ni po koju cenu neću moći. Tražite vi nekog drugog. Nisam ja za to. Oni su ga ubeđivali, navodili da je arhiepiskop Makarios na Kipru bio predsednik države i tako dalje. - To je Kipar, a ovo je Evropa. To ne može ovde, odgovorio im je odlučno.
       Zatim je Gošev otišao sam kod arhiepiskopa i ponovo pokušao da ga uveri, ali se ponovila ista priča. On mu je navodno rekao: Pa, imate jednog iskusnog političara, vratio se iz Beograda, što njega ne pozovete. Gošev opet misli: Ja sam odlazio kod njega, iz iste smo partije, nezgodno mi je da predložim Gligorova.
       Ali, vreme prolazi, nema predsednika Republike, neki drugi ljudi pominju moje ime i onda je Gošev pomenuo moje ime. Sad se to drugima ne sviđa. Georgijevski kaže: bio je on dugo u Beogradu, možda se on i posrbio. Ali, opet vreme prolazi i nema rešenja.
       Onda su neki naši pisci, književnici, koji su me dok je postojala Jugoslavija predlagali za predsednika Vlade Makedonije, izjavili da bi predsednik mogao biti Gligorov. Nemojte da eksperimentišemo, govorili su.
       Lideri su odgovorili: Pa dobro, da vidimo šta će reći naši izvršni organi, partija. Gošev je imao utisak da me oni neće odbiti. Međutim, u parlamentu su poslanici albanskog porekla i VMRO glasali praznim listićima, a Socijaldemokratski savez i partija Andova za reforme (to je bio deo one partije koju je Ante Marković mislio da formira za celu Jugoslaviju) glasali za mene. Rezultat je bio 60:60. Predsednik komisije, koja je prebrojavala te glasove, Ljubisav Ivanov se pojavio za govornicom i rekao: neka nam je sad bog u pomoći. Kandidat nije izabran.
       Moja familija bila je izričito protiv moje kandidature, čak me je žena naterala da konsultujem sina koji je tada bio u Stokholmu. Kada sam mu objasnio šta se priprema i pitao ga za mišljenje, on mi je odgovorio: Nemoj da teraš šalu sa mnom. Šta će ti to? Raspoloženje u porodici bilo je protiv, pa sam otišao kući posle glasanja u parlamentu, zadovoljan. Pomislio sam: Ovo me je mimoišlo, pa sad neka traže nekog drugog.
       Ali, neke nevladine organizacije u Makedoniji nisu pristale na taj rezultat i počele su da skupljaju potpise, propagiraju moju kandidaturu po svim gradovima i mestima u zemlji. Nisam znao da li je nova kandidatura moguća po Ustavu, ali se sećam da su sakupili mnogo potpisa.
       I onda su ovi rešili ponovo da me kandiduju. Međutim, rekao sam im da ne želim nikakva iznenađenja - ako ne glasaju Albanci i ako ne glasa partija VMRO, ja se ne kandidujem.
       Onda se posle dva dana javio meni Georgijevski telefonom i pozvao me da razgovaram sa njihovim Izvršnim komitetom. Dobro, idem. On kaže: U našoj partijskoj kancelariji. Ja kažem: Tamo ne idem, ako imate drugo mesto, doći ću. On zatim kaže: Imamo mi sada kao poslanička grupa prostorije u Skupštini (tadašnjoj). E, tamo ću doći.
       Skupili se svi i onda Georgijevski kaŽe: pitajte kandidata šta imate. Jedan traži reč i kaže: Recite vi meni jeste li vi Makedonac?
       - To je uvredljivo pitanje, ali evo kad baš pitate da ne ostanete bez odgovora: ja nikada ni od pradede (koga sam još zatekao živog, imao sam četiri-pet godina) ni od dede ni od oca nisam čuo da smo mi nešto drugo nego Makedonci. Onda drugi traži reč i pita: Čiji ste vi državljanin? Ja kažem: U sada već bivšoj Jugoslaviji svako ima državljanstvo one republike gde je rođen. Ja nikad nisam imao drugo državljanstvo osim makedonskog. - A da li je iz vaše familije, neko od predaka, bio u VMRO? To pita treći. Ja kažem: Koliko mi je pričao moj deda, on je bio predsednik organizacije u gradu gde sam ja rođen, a to je Štip. E, kao što biva u takvim stvarima, kad se radi ilegalno, moj deda i članovi tog komiteta su zatvoreni i osuđeni, a moj deda je prognan na sto i jednu godinu u Malu Aziju. Oni me gledaju.
       Kažu: Dobro, mi ćemo još malo da se posavetujemo, ali najverovatnije ćemo glasati za. Sutradan se javio tadašnji predsednik jedine albanske partije (sad ih ima tri-četiri) i pozvao me da razgovaram sa njima kod jednog mog komšije Albanca, na doručku. Dobro, prihvatam. Odmah je došao taj Salih kod mene i rekao mi da sutra ujutru svratim kod njega. Šta je sve njegova žena spremila to možete da vidite samo kada odete u Ukrajinu ili Rusiju kao visok gost, pa onda napune jedan ogroman sto svim mogućim jelima.
       Predsednik njihove partije kaže: Molim vas ako možete da kažete šta mislite vi o Kosovu. Ja im ispričam kako sam, po zahtevu Predsedništva SFRJ, bio u komisiji koja je imala zadatak da ispita načine za poboljšanje ekonomskog položaja Kosova, jer su iz pokrajine stalno stizale žalbe da nemaju dovoljno sredstava, na primer za funkcionisanje Predsedništva, Skupštine, ne mogu da finansiraju Akademiju, Univerzitet i tako dalje. Ja sam u toj komisiji bio sa Fadiljom Hodžom, sa Mahmutom Bakalijem i Džavidom Nimanijem. Sastajali smo se svaki dan, imali smo veoma sadržajne razgovore. Sećam se da mi je tokom jednog, ležernijeg razgovora, za vreme ručka, Fadilj Hodža rekao da nikako ne bi želeo da ja steknem pogrešan utisak kako kosovski Albanci žele da se ujedine sa Albanijom. Bože sačuvaj. Mi smo sad stvorili inteligenciju, a oni su bili pod Enverom Hodžom na kraju sveta i tek treba da se vidi ko će s kim - oni s nama ili mi s njima, o čemu se i danas vodi rasprava među Albancima.
       Napisao sam izveštaj o položaju Kosova u kojem sam konstatovao da federacija nema te pare koje bi zadovoljile Kosovo, jer je iz fonda za nerazvijene već tada pola para išlo na Kosovo, a druga polovina za Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju i za Crnu Goru. Predložio sam da se uzme neki zajam iz inostranstva i da im se pomogne, iako sam znao da to neće mnogo pomoći jer je na Kosovu beležen rast stanovištva po stopi koja je više puta veća od proseka Jugoslavije. Tom pričom sam izgleda pridobio poverenje albanskih poslanika. Od 119 prisutnih poslanika čak 114 je glasalo za mene i počinje, možda, najveće političko iskušenje za mene.
      
       PREDSEDNIČKA KARIJERA prošla je u neprekidnom dokazivanju da mi postojimo, da smo poseban narod koji ima svoj jezik, svoju kulturu, svoju istoriju i da istovremeno kroz tu balkansku tragediju prođemo sa što manje ožiljaka. I ja sam kao funkcioner komunističke zemlje čvrsto verovao da su nacionalizam i etničke podele neraskidivo povezani sa političkom scenom Kraljevine Jugoslavije te da u novoj zemlji, zasnovanoj na jednakosti, to sigurno neće biti obnovljeno. Često sam kao savezni funkcioner dolazio u Bosnu, u Sarajevo, Tuzlu, Banjaluku i gledao sam sa iskrenim oduševljenjem kako u jednom soliteru na istom spratu živi jedna srpska familija, do nje neki Hrvat, a iznad njega Musliman. I dobro žive, odlaze zajedno deca u školu, slave rođendane, praznike i jednih i drugih i trećih. Nikada nisam stekao utisak da se ti ljudi između sebe mrze.
       Prestao sam da verujem u održivost jugoslovenske federacije na samom kraju rada Predsedništva SFRJ, kad je ono počelo da se raspada, da dolaze određeni predsednici republika na sednice, dok su članovi jedan za drugim davali ostavke. Naš predstavnik Vasil Tupurkovski poslednji je dao ostavku kad takoreći Jugoslavija nije postojala.
       Ja sam mislio da će se naći neki izlaz i zato sam se pridružio poslednjoj kompromisnoj inicijativi Alije Izetbegovića, koga ranije uopšte nisam znao, ali sam video da on ima velikih muka. On je stalno ponavljao na sednicama: ljudi, imamo tri naroda u Bosni, ako se raspadne Jugoslavija, mi ne možemo ni bez Srba ni bez Hrvata ni bez Muslimana. Biće krvi do kolena.
       Svi su ga samo gledali. Niko nije reagovao. Milošević je uvek imao tezu - Jugoslavija može da opstane, ali samo ako bude čvrsta, moderna federacija kojom će se upravljati iz Beograda. Tada je pomenut predlog da se nađe neki kompromis da prestonica bude Sarajevo. To on nikako nije mogao da zamisli. A Tuđman, on je imao drugu tezu - ja osećam, imam istorijsku misiju da obnovim staru hrvatsku državu i od toga ja neću odstupiti. E pa sad, kad dva najveća naroda misle tako divergentno, šta da se kaže za jadnog Aliju Izetbegovića koji ima i Srbe i Hrvate i Muslimane i pri tom jasno vidi da će biti rat. Pokušali smo da ponudimo kompromis i tako izbegnemo krvoproliće, ali su ti destruktivni procesi već otišli predaleko i bilo je tim velikim liderima gotovo nemoguće da saopšte narodu kako odustaju od istorijske misije.
       Milošević se meni javljao nekoliko puta iz Beograda. Sećam se da je još radio takozvani specijalni telefon, koji povezuje neke vodeće ličnosti u državi. I jednog dana mi zvoni taj telefon, iako sam već zaboravio da ta specijalna veza uopšte postoji. Podignem slušalicu i čujem Slobodanov glas: ja bih voleo da dođem kod vas. Izvolite. - Kad bi to moglo? - Kažite vi kad želite da dođete, ja imam obaveze ali ću ih odložiti. - Ne bih želeo da smetam vama u radu. - Ništa vi ne brinite, recite kad dolazite. - Može li u utorak? - Može. - Ali ja neću da idem u Skoplje, novinari će me staviti na stub, pitaće me zašto ovo, zašto ono, a ja to neću. Ja bih voleo u Ohrid. - Dobro, ići ćemo u Ohrid. I došli su avionom on, Jović i tadašnji ministar spoljnih poslova Jovanović, koji je posle bio ambasador u Ujedinjenim nacijama. Ja nisam išao na aerodrom da ih čekam, ne iz nekog prkosa ili zbog nečeg drugog, nego što sam se pitao šta će nam takva parada. Ovo je ratno vreme, daj da vidimo kako da se to ludilo zaustavi, a protokolom ćemo da se bavimo u nekim mirnijim vremenima. To je bilo 1991. godine. Zato pošaljem savetnika za spoljnopolitičke odnose koji je inače iz Ohrida. On ih je dočekao na aerodromu i doveo ih je u vilu koja je građena kao za Tita, a vilu je projektovala jedna arhitektica iz Beograda koja je bila zadužena da se stara o obnovi Belog dvora, Starog dvora u Beogradu. Nije nešto veliko ali ima svoj raspored. I za rad i dve velike spavaće sobe, jednu za Tita, drugu za Jovanku.
       Mesto je izvanredno. Inače je to bio kamenjar pun zmija, ali su vlasti počistile taj kamen, doveli vodu, doneli zemlju i posadili sadnice iz raznih krajeva Jugoslavije. Sad je to milina videti kako taj park izgleda.
       Stigli su u vilu predveče. Popili smo po jednu rakiju, malo konverzacije bez neke teme i hajde da večeramo. Ja sam znao da Milošević mnogo voli ribu i to pastrmku. I kažem ja da će biti pastrmka. Kako da dođete na Ohrid a da ne bude pastrmke. Na ohridski način pastrmka punjena paradajzom itd. Sednemo mi i onda uzme reč Jović. Kaže: Slušaj Kiro, ja sam veoma iznenađen od tebe, nisam se nadao da ćeš to ti da radiš...... Pa ko će bre da brani ovu zemlju?
       Ako nećete vi. Evo u Srbiji, naš narod kad neko ide u vojsku pravi veselje sve do ulaska u voz, a sad ti imaš nešto protiv vojske... Ja slušam kako mi drži lekciju.
       Onda se javio MiloŠeviĆ: Dobro, reci ti meni ko će da vam čuva granice, ako hoćete da budete samostalna država? Pa vi nemate vojsku. Opet ćete vi nas zvati. Dobro, i njega sam saslušao.
       To je bio razgovor sa malo povišenim tonom. A onda sam ja mislio šta ovim ljudima da kažem. Kažem: Slušajte, vi ste imali Prvi ustanak 1804. godine pod Karađorđem, čovek je oslobodio deo Šumadije u doba velike Otomanske imperije i osnovao državu, ako je i bila država. Pa je posle došao jedan čovek koji se nije samo junačio, nego je znao i da razgovara sa Portom, našao nekoliko kanala, ovako će biti, onako će biti i izdejstvovao je da mu oni daju priznanje da je knez, a to je početak države. A pošto je Srba mnogo okolo, polako se išlo dalje i postali ste država.
       Dobro, recite vi meni sad da ja vas pitam, šta vama smeta da ovaj narod ima državu? Kakav greh čini?
       I još malo smo razgovarali, ali su oni videli da od toga nema ništa. A došli su, u stvari, da mene privole, jer su već imali neke posrednike koji su razgovarali sa Alijom Izetbegovićem, čak je to otvoreno rekao sam Milošević: pusti one Slovence neka idu, ali da mi ostanemo zajedno. Šta će nam oni, oni inače misle da su srednja Evropa. Tako da je to trebalo da bude neka četvorna federacija jer nije bio siguran ni za Hrvate.
       Kada je čuo moje izlaganje, Milošević je izgleda uvideo da nema ništa od dogovora sa mnom o nekakvoj skraćenoj, čvrstoj federaciji. Okrenuo se ovoj dvojici: Hajdemo mi kući, nema šta da tražimo ovde. Bio sam zapanjen. Čekajte, ljudi, pa ne može to tako, vi ste naši gosti, znam da ste vi gostoljubiv narod, pa dopustite i nama da budemo dobri domaćini, govorio sam im, ali Milošević kao da to nije slušao. Ja opet pošaljem ambasadora Tunte da ih isprati na aerodrom. Tako se završio naš prvi susret.
       Drugi put smo vodili vrlo neprijatan razgovor kad je u Beograd došla trojka iz Evropske unije sa veoma jednostavnom porukom - ovo je poslednji pokušaj da se ne rasturi ova zemlja. Došli su predsedavajući tadašnje Evropske ekonomske komisije, mislim da je bio luksemburški ministar spoljnih poslova Delor kao predsednik Saveta ove zajednice i Van den Bruk. On je trebalo da bude sledeći predsedavajući.
       Seli su u veliku salu gde vlada drži sednice i predsedavajući je pozvao Delora da izloži plan u kojem se navodi šta nam Brisel nudi da se dogovorimo, da se pomirimo i izbegnemo raspad zemlje. I Delor, veoma sistematičan čovek, izvadi jedan list hartije i kaže: mi smo zaključili da vam damo nekoliko predloga; prvi predlog, bez bilo kakve procedure donećemo političku odluku da postanete članica Evropske ekonomske zajednice, što tek sada pokušavamo a ne znamo kada će nas primiti. I vi i mi i ceo zapadni Balkan.
       Drugi predlog odnosio se na bespovratnu ekonomsku pomoć od pet i po milijardi dolara kako bi se učvrstile reforme Ante Markovića, koje su već počele da se klimaju. I tako nekoliko stvari koje ne može čovek da odbije.
       Kad je Delor završio, pita nas Luksemburžanin: Šta mislite o ovom predlogu? Ćutanje. Onda se javi Milošević. Kaže: kolege koje su ovde, znaju moj stav a ja ću zbog vas da ponovim - ili ćemo mi ostati čvrsta, moderna federacija kojom će se upravljati iz Beograda ili ništa.
       Opet muk. Posle javi se Tuđman: ja se ne mogu odreći ni za kakve milijarde mog zadatka da obnovim hrvatsku državu. Posle se javio Izetbegović, on muca, biće krvi ovako, onako, ali kad dva najveća naroda neće da se dođe do kompromisa ili nešto da se sačuva onda od toga nema sreće.
       Ja sam rekao da meni to izgleda kao razuman predlog, da ne bih govorio o detaljima, treba još neke stvari videti.
       Bulatović, tada predsednik Crne Gore, kaže jednostavno: mi smo odlučili, idemo sa Srbima.
       Kučan kaže: znate, po našem Ustavu ja nemam pravo da se izjašnjavam o tim stvarima, ali ako hoćete moje lično mišljenje, ovo može da bude osnova za razgovor.
       Gosti su videli da nema od toga ništa. Nešto su se došaptavali i onda predložili dužu pauzu, nakon koje će razgovarati sa svakim predsednikom ponaosob. Pauza je trajala dva sata. Zatim počinju razgovori; jedan, drugi, treći, četvrti... Ja sam ponovio to da mislim da je ovo razuman predlog, da treba razgovarati ako drugi predsednici imaju još neke primedbe, ali ovo ne sme da se odbije. Izetbegović je rekao nešto slično.
       I kad smo se ponovo sakupili, onda Delor kaže: Uverili smo se da od ovoga nema ništa. Ako vama ovo ne odgovara, onda neka vam je bog u pomoći. Onda Borisav Jović kaže: Čekajte, pa ne možete vi sad da se vraćate nazad, a da nismo ni večerali. Mi nismo spremali večeru posebno, mislili smo da ćemo brže da završimo, ali ovako sad u duboku noć da idete bez večere, to ne može. Oni opet kažu: Ne, ne može. Delor kaže: Ja u devet sati ujutru imam sastanak komisije, ja moram biti tamo. Van den Bruk kaže: Ja moram da idem u Amsterdam, imam tamo sastanak. Ovaj Luksemburžanin ćuti. Jović ih opet nagovara, jednog i drugog i onda kaže Delor: Dobro, ako nešto donesete, bez posebnog spremanja, to ćemo da jedemo i da idemo.
       Neko od njih je nešto probao, ali ovaj Delor ništa. - Posle svega ovoga što sam se ja tamo mučio da napravim ove predloge, a vi nemate sluha za to, bilo bi mi kao otrov da jedem, kaže. Ta slika Delora kako stoji ljutit i odbija da jede mi je nekako stalno u glavi.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ
       Nastaviće se –
      

Sva istraživanja javnog mnjenja ukazuju da je prvi predsednik višestranačke i nezavisne Makedonije Kiro Gligorov ubedljivo najpopularniji političar iako se tri godine više ne bavi aktivno politikom. Iako na politička zbivanja gleda sa strane, u kabinet Gligorova dolaze gotovo svi značajniji makedonski političari da čuju savet, mišljenje od “mudrog starca”. Rođen je 1917. godine u Štipu, završio je Pravni fakultet u Beogradu gde je i proveo veći deo života. Redovno i pasionirano čita Politiku i NIN “što je neizlečiva navika iz beogradskog života ali i zato što takvih listova nema u Makedoniji”. Iako je bio dogovoren razgovor o aktuelnoj situaciji u Makedoniji i na Balkanu, intervju je prerastao u dugu i zanimljivu ispovest o nestanku Jugoslavije, nastanku Makedonije i ulozi bivšeg predsednika u oba procesa