Nema više ni lažne jednakosti, ni staljinističkog terora, ni straha od rata supersila, ali dela Džordža Orvela, kao što su “Životinjska farma” i “1984”, i danas - sto godina od piščevog rođenja - žive kao bespoštedna i jetka kritika svake lažljive sile

      Veliki brat vas posmatra!” “Sve životinje su među sobom jednake, ali su neke više jednake nego druge.”
       Čak i onaj ko nikad nije čitao Džordža Orvela zna za ove njegove popularne sentence. Sto godina od Orvelovog rođenja literati i istoričari otkrivaju da svi mi i dalje živimo sa njegovim nasleđem, iako pisca odavno nema među živima, a sada već više nema ni sveta o kome je pisao. Pa ipak, “orvelijanstvo” je na Internetu danas češće pominjan pojam nego “kafkijanstvo” ili “makijavelizam”. A u Velikoj Britaniji Orvel je, u anketama, treći najveći britanski pisac svih vremena, posle Šekspira i Džejn Ostin. Ako to možda iznenađuje, nije sporna ocena da je Orvel vrhunski politički pisac 20. veka i da je njegova misao i danas aktuelna, iako nije uvek lako objasniti zašto je to tako.
       Džordž Orvel je književno ime Erika Blera, rođenog 1903. u Indiji u porodici činovnika britanske kolonijalne službe. U Engleskoj je pohađao gimnaziju u Itonu, ali nije, kako je to bilo uobičajeno za mlađe ljude njegove klase, otišao na studije u Kembridž ili Oksford, nego - kao i otac mu - u kolonijalnu službu, u Burmi. Razočaran i u tu službu i u britansku imperiju, vratio se u Evropu i, radeći razne poslove, živeo sa klošarima, boemima i proleterima, u sirotinjskim četvrtima Pariza i Londona. Tako je postao socijalista, liberalnih, partijski nestalnih i ponekad anarhičnih uverenja. Iz tog vremena su dve njegove misli koje se i danas citiraju: “Pisac ne može da bude lojalan član nijedne stranke” i “Istina je ono što ljudi ne žele da čuju.”
       Učestvovao je u Španskom građanskom ratu na strani republikanaca. Borio se protiv Franka, ali je, osumnjičen kao trockista, jedva spasao živu glavu od agenata KGB-a. Bio je teško ranjen, zbog čega je kasnije teško patio. Njegova knjiga “Omaž Kataloniji” uzor je objektivnog i nepatvorenog svedočenja o ratu. Govorio je nešto što izgleda da važi za sva vremena, a čega su se mnogi sada setili: da se nigde i nikad tako mnogo ne laže kao u izveštajima ratnih dopisnika.
       U teškim vremenima - osobito u toku Drugog svetskog rata, kad nije bio u vojsci, jer je bolovao (a kasnije prerano i umro) od tuberkuloze - Orvel je, radeći ponajviše kao novinar, pisao i do sto političkih eseja i studija godišnje. Tada su nastala i dva njegova kapitalna književno-politička dela: “Životinjska farma” (objavljeno 1945) i “1984.” (objavljeno 1949). Britanski istoričari književnosti uz ova dva dela svrstavaju još jedno: “Politika i engleski jezik”.
       “Životinjska farma” je oštra satira staljinizma u Sovjetskom Savezu. Životinje na jednoj farmi podižu ustanak, motivisane željom za jednakošću. Tokom vremena vođe, svinje, grabe privilegije za sebe, podjarmljujući sledbenike. Revolucija se preobraća u ličnu diktaturu elite, a svinje postaju ljudska bića. Između redova su aluzije na Lenjina, Staljina i Trockog, ustanak u Krondštatu, političku propagandu, cenzuru, petogodišnje planove, nasilnu kolektivizaciju, glad, Staljinov pakt sa Hitlerom. Iako je komunizam doživeo istorijski krah, ovo Orvelovo delo i danas živi kao “lament zavedenih” u revolucijama i kao simbolika sunovraćenih ideala - iz utopije u korumpiranu diktatorsku vlast.
       Knjiga “1984.” je satira na totalitarno društvo - od fašizma do komunizma. U podeljenom svetu tri suparničke superdržave - Okeanija, Evroazija i Istazija - stalno ratuju među sobom. U Okeaniji, gde svemoćni diktator - “veliki brat” - motri svakoga i gde se živi u atmosferi terora, laži i podozrenja, institucije imaju, zahvaljujući izopačenom, lažnom jeziku, novogovoru, kojim se kontroliše i suzbija ljudska misao, suprotna značenja od pravih. Tako su ministarstva mira, istine, ljubavi i obilja zapravo eufemizmi za ministarstva rata, propagande, bezbednosti i planske centralizovane privrede. Istorija se stalno revidira i piše iznova, u velikoj tajnosti. U toj strašnoj zemlji “rat je mir, sloboda je ropstvo, a neznanje je moć”.
      
       Danas, naravno, znamo da takva fikcija nije postala stvarnost, jer je 1984. u Sovjetskom Savezu nastupalo doba istorijskih promena, koje je započeo Gorbačov, i da se Orvel nije proslavio kao prorok. Međutim, savremenici mu danas mogu biti zahvalni na upozorenju da morbidni svetovi nasilja nisu zauvek nestali i, što je možda još značajnije, na upozorenju da su vlastodršci u totalitarnim, ali i mnogim drugim moćnim, sistemima skloni da lažnim i eufemističkim jezikom utiču na formiranje javnog mnjenja i na svest svojih podanika i, naravno, birača. Nema više komunizma, nema moćnih ratujućih supersila, ali Orvelova “1984.” i danas živi kao jetka i bespoštedna kritika svake lažljive sile.
       Eufemizmi kao što su “spoljni zid sankcija”, “vazdušna kampanja”, “etničko čišćenje”, “kolateralna šteta”, “prekomerna upotreba sile”, “osovina zla” i mnogi drugi, njima slični, ušli su u široku upotrebu i duboko su utisnuti u našu svest kao novogovor našeg vremena i posle silaska Džejmija Šeja sa malih ekrana. Toni Bler, prezimenjak Erika Blera, alijas Džordža Orvela, upravo ima, zbog obilate upotrebe savremenog novogovora povodom rata u Iraku, poprilične muke i u sopstvenoj stranci i u britanskoj javnosti.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ