NASLOV: Galeb
PISAC: A. P. Čehov
REDITELj: Slobodan Unkovski
POZORIŠTE: Jugoslovenskodramsko pozorište

      Orijentisan prividno samo na to da što originalnije pristupi Čehovu, Slobodan Unkovski je u svojoj predstavi u stvari bez ikakve potrebe aktuelizovao staru, tradicionalnu žanrovsku zagonetku da li “Galeb” jeste ili nije komedija, skinutu s dnevnog reda još sredinom prošlog stoleća, kad je utvrđeno da se u modernom pozorištu tragično najčešće pojavljuje pod maskom komičnog.
       On je, odgovarajući potvrdno na to pitanje, otišao i korak dalje od toga: pokušao je da dokaže da Čehov ništa ne duguje realizmu, ma šta inače pod tim podrazumevali, pa ni simbolističkom ni impresionističkom pokretu. Slobodan Unkovski je postupak pisca čija je dramska forma možda najmanje teatralna u celoj istoriji drame maksimalno teatralizovao, učinio je da mnogobrojni i raznovrsni scenski efekti imaju naglašenu ulogu. I nastojao je da pažljivog, delikatnog posmatrača ljudskog ponašanja, onoga što je u njemu skrivena emocija, što je iracionalno i neobjašnjivo, preinači u autora koji manje otkriva tajne našeg srca, a više ismeva čovečanstvo uopšte, čoveka ma ko i ma šta on bio.
       Takav ton ovoj predstavi daju gotovo svi njeni glavni elementi, a pre svega konstruktivistički dekor, koji je u potpunoj opreci s mimetskim načelom, i, naročito, Dragan Mićanović, u ulozi Trigorina, i Vladica Milosavljević, kao Arkadina, čija je gluma prekomerno stilizovana, u kojoj su mnoge fizičke radnje odvojene od psiholoških i emocionalnih sadržaja, nisu prilagođene čak ni formi visoke, ozbiljne komedije.
       Istina, Meta Hočevar ugrađuje u scenski prostor i neke simbolističke detalje, no oni su disfunkcionalni, isključivo su dekorativni. On pomoću tankih metalnih cevi oblikuje za predstavu Konstantina Gavriloviča improvizovanu pozornicu, čiji bočni zid, okrenut gledalištu, podseća na giljotinu, a na zamračen nebeski svod postavlja jato papirnih galebova. Ali, na toj sceni nema ni tajanstvenog jezera, ni mesečine, ni jesenskog pejzaža, ni melanholične sutonske atmosfere, ničeg što bi moglo da simbolizuje jedan promašen, besmislen, beznadežan život.
       S druge strane, u glumi ima bezbroj tautologija, potenciranog ponavljanja onog što je Čehov diskretno nagovestio i saopštio. Te tautologije ne pomažu da se na pažljiv i obazriv način ocrtaju prikrivene karakterne osobine junaka već im jedino oduzimaju i poslednju trunku duševne veličine, njihovo i onako ugroženo dostojanstvo. U predstavi Slobodana Unkovskog, osim u slučaju Milice Mihajlović, i, donekle, Voje Brajovića, koji igraju Mašu i Dorna, likovi nisu tanani, živi ljudi, nisu karakteri, nego su pre slični oživelim marionetama, čiji je zadatak prvenstveno da proizvode komiku, da žigošu ljudsku patetičnost, taštinu i samoljubivost. A karakter predstave određuje i to što je Konstantin Gavrilovič, u tumačenju Nikole Đurička, sasvim potisnut u pozadinu, što njegovo samoubistvo, koje nije pripremljeno ni s psihološkog ni s dramaturškog stanovišta, deluje kao anakruz pomoću kojeg se radnja samovoljno i nasilno okončava.
       Interpretiran tako “Galeb” ne liči, kako se u programu posredno sugerira, na mračnu komediju, u suštini je prekrojen u pravolinijsku satiru, čak u farsu sa dva ili tri melodramska akcenta, u svakom slučaju izgubio je prefinjenost i tananost koje je Čehov u njega uneo.
      
       VLADIMIR STAMENKOVIĆ