NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Glokalni svet
Beogradske oznake

O tržištu i kulturi, otporima kulturnom razvoju i modernizaciji

      Sedimo jednom prilikom, tamo negde onih devedesetih godina, Đerđ Konrad i ja u jednoj policijskoj stanici u Budimpešti i čekamo da budemo saslušani. U to vreme Konrad je već mađarski klasik, predsednik Međunarodnog PEN-a, a aktivan je i u političkom životu grada.       
       Dok čekamo, Konrad priča o svojim iskustvima iz disidentskih dana. Mučiš se, napišeš knjigu i onda niko neće ili ne sme da je objavi. Totalitarni režim strogo kontroliše svaku reč, svaku knjigu. Onda knjigu objaviš kao “samizdat”. Tiraž je malen i knjiga izgleda jako skromno. Počne knjiga da ide od ruke do ruke, glas se širi, ali ipak sve to ostaje u uskom krugu. Praktično poznaješ svakog svog čitaoca. I postaješ poznat, o knjizi se podzemnim kanalima raspravlja, pišu se recenzije, čitav jedan alternativni život teče na disidentskom tržištu. Dogodi se da istim podzemnim kanalima tvoje delo stigne i do stranog izdavača. Počne i u svetu o njemu da se govori. Tek onda si u neprilici, tajna policija i razni doušnici su ti neprestano za vratom. Ako imaš posao, mada ga obično nemaš, lako se može dogoditi da ga izgubiš. Možeš biti uhapšen, prognan, maltretiran. Ipak, pun si elana i ubrzo počinješ da radiš na novoj knjizi. I, naravno, sve vreme sanjaš o slobodi i demokratiji, i boriš se da dođe vreme u kojem ćeš svoje knjige objavljivati slobodno, u kojem ćeš i ti biti na tržištu, u knjižarama, dostupan svima koje interesuje dobra literatura. Dogodi se i to, padne Zid, i ti si ga rušio svojim knjigama, stigne demokratija, sve je u tranziciji i slobodi. Otvaraju se strane banke, niču strane benzinske pumpe, u samoposlugama možeš da biraš. Evo i novih knjižara, sve je slobodno, nema ograničenja. A gde su tvoje knjige? Nema ih, sakrivene su negde. Kao što su nekada knjižare bile preplavljene dozvoljenom literaturom, sada su preplavljene komercijalnom literaturom.
       Pričali bismo još da se nije pojavio policajac koji nas je uveo u svoju sobu. I Konrad izloži naš problem. Evo kako je to bilo. Dođem ja svojim kolima u Budimpeštu na regionalnu konferenciju PEN-a. Parkiram kola ispred hotela i tri dana ih ne koristim. Hotel se nalazi blizu mađarskog PEN-kluba, tako da mi kola za vreme boravka nisu potrebna. Završi se konferencija, ja ustanem rano i spremim se za povratak. Hoću da otvorim gepek da ubacim stvari, i onda primetim da nema tablice sa registarskim brojem. Eto, i to može da se izgubi, pomislim. Onda vidim da ni na prednjem kraju kola nema moje beogradske oznake, i shvatim. Tako znači, Mađari mi ukrali tablice. Samo zato što sam iz Beograda, zato što sam nepoželjan. Istog trena iskonstruišem paranoično-ksenofobičnu priču o svetu koji nas mrzi. Zaključim da sam predmet posebne, vrlo tendenciozne pakosti. Već vidim budući tok događaja. Na granici će me pitati čija su kola, a ja neću moći da dokažem da su moja. Kada još shvate da sam iz Beograda i da sam Srbin, komplikacijama neće biti kraja. I tako probudim predsednika Međunarodnog PEN-a i sve mu ispričam . Eto, od nas se traži da budemo pristojan narod, da se uklopimo u međunarodnu zajednicu, a evo šta nam se događa. Gotovo da počnem da govorim jezikom primitivnih nacionalista. Konrad, fini i osetljiv čovek, neprijatno je iznenađen, spreman je da mi da za pravo. Ipak, glavni je problem kako ću se ja vratiti u svoju otadžbinu u kojoj vlada diktatura i koja se sprema za rat protiv celog sveta. I tako krenemo od jedne do druge policijske stanice. Najzad nam daju neki papir kojim se potvrđuje da su tablice ukradene. Još samo treba, kažu, da se javim našem konzulatu koji će mi pomoći da dobijem privremene oznake. Pozovem konzulat, a sumorni glas s druge strane mi odgovori da mu ne pada na pamet da mi pomogne. Gotovo se postidim što sam se javio. Čovek ipak bude ljubazan pa mi objasni: “Ma kakvi Mađari, to su ovi naši lopovi.” I detaljno mi objasni komplikovanu proceduru. Na jednom mestu ukradeš kola, na drugom tablice, pa to onda spajaš i kombinuješ, pa se sve to posle toga švercuje i prodaje. Tako se Srbija razvijala i ratovala.
       Stignem nekako kući i brzo zaboravim da sam u jednom trenutku bio ksenofobičan, da sam bio spreman da poverujem da nas drugi mrze bez razloga, i da mi odjednom jezik nacionalizma nije bio tako stran. Zašto bih to pamtio i zašto bih to ikada priznao, kada znam da sam ja jedan pristojan i civilizovan čovek.
       Dobro, nisam hteo da govorim o tome kako istina uvek ima i drugo lice. To već svi znamo. Hteo sam da govorim o sasvim konkretnim stvarima. O tržištu i kulturi, i o ksenofobičnim i nacionalističkim otporima kulturnom razvoju i modernizaciji. To su neke od stvari koje su bile pomenute na nacionalnoj debati o kulturnoj politici Srbije. Sada mogu samo da kažem da je jedan ogroman posao započet sa puno dobre volje i elana, ali da će biti mnogo teže nego što se čini. Ne samo zbog para kojih nema dovoljno, već i zbog onoga čega ima oko nas i u našim glavama.
      
       DUŠAN VELIČKOVIĆ


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu