Jedan famozni državni činovnik se konačno obratio javnosti. Nije govorio o sebi i svom radu. Jer, kaže, to nikoga u Srbiji ne interesuje. Vodio je politiku. On je čovek reklame

      Ovim se tekstom dobrovoljno - ali uz punu političku, moralnu, materijalnu i svaku drugu odgovornost - prijavljujem za jednokratno drljanje optuženičke klupe u Prvom opštinskom sudu. Unapred je poznat i tužitelj. Kažu mi kako mu tepaju Beba. Video sam čoveka (na televiziji), ne liči na bebu. Nema cuclu. Ali, sva je prilika da pelene nikako ne menja.
       Dotični je u ovoj javnosti (takođe u pelenama) postao medijska ličnost broj jedan, pravi heroj političkog šou-biznisa, po osobini da, kao bivši/sadašnji/budući šef/sekretar vladinog Biroa za komunikacije (lep naziv, nema šta!), ne ispušta taksene marke iz ruke kako ne bi nepotrebno gubio vreme podnoseći silne tužbe protiv novinara, njihovih urednika, direktora i svih onih koji stoje iza ovdašnje “industrije trača”. Ako neće Hag, Beba će. Koga je sve “prijavio”? Ostavljajući po strani one koji su već osuđeni, tužio je NIN, B92, “Vreme”, “Večernje novosti” i (čak dva puta) bivšeg predsednika Koštunicu. Za “Njujork tajms” nisam baš siguran.
       Beba obično traži nadoknadu od dva miliona dinara. Nemam dva miliona dinara. Ići ću u zatvor. Ako me pronađu.
       A što se to Beba od Vlade stalno parniči? Obično je povod njegovoj tužbi neki (novinski) tekst kojim su, putem izmišljotina, neistina i poluistina (znači, ipak nekakvih istina), povređene njegova čast i ugled, naročito dostojanstvo, a dodatno mu izazivaju težak duševni bol. Na stranu sada čast i ugled (jer, ko to ima taj se ne povlači po sudovima), veoma važnih stvari po dostojanstvo i psihologiju jednog bivšeg kelnera, ali otkuda Beba zna šta je to duševni bol? Jer - da parafraziram “Atomsko sklonište” - i za bol treba imat’ dušu.
      
       No, svejedno. Mene Beba zapravo ne interesuje. Više me interesuju odrasle žene. Kao što me, u ovom slučaju - u ovom nizu slučajeva - interesuje pozadina upornosti vlade da, uprkos negodovanju i zahtevima javnosti, novinarske profesije, diplomatskih izaslanika, pa - ako hoćete - i svojevremenoj odluci pokojnog Đinđića (da ga vrati tamo gde pripada), zadrži Bebu na čelu tog svog Biroa za komunikacije. Mada taj posao nimalo ne odgovara njegovoj ličnosti, niti je u skladu sa njegovim pređašnjim karijerama. On je, uzgred budi rečeno, bez ikakvog kreativnog iskustva u medijskim poslovima - uključujući tu i oblast reklame. Neko drugi je smislio pozicijski slogan “Pošteno!” Beba zna samo za slogan “Pasat!”. Pošteno.
       Šef Biroa za komunikacije treba valjda da služi medijima, a ne da se sa njima beskrajno parniči, pružajući baš time čvrste dokaze tvrdnji kako vrši permanentni pritisak na novinare, koristeći se u tome često “zemunskim” ili “surčinskom” sočnim žargonom. Još je gore od toga. Ne samo da se nepotrebno “gica”, da trči maraton do Beča i natrag, nego ga - mislim, Bebu - čak i ogorčeno brane baš oni koji bi trebalo da ga “autiraju” ako im je zbilja do Đinđićevog “nasleđa”. Kao što to, recimo, čini tajni agent Čeda Jovanović. Ili visoki potpredsednik Korać. Ili, konačno, sam premijer Živković.
       Njihova logika je, naizgled, gvozdena. Jeste da je Beba, kao šef Biroa za komunikacije, vladin (državni) činovnik, ali je, izvan radnog vremena i uopšte, takođe građansko lice sa svim elementima koji iz tog statusa proizlaze, te otud ima neotuđivo pravo da preko uslužnog suda zaštiti svoje dostojanstvo, čast, ugled, trice i kučine. Na prvi pogled, to je zbilja tako. Samo je teško složiti se sa tvrdnjom da su te karakteristike (“karakterne osobine”) u ličnosti duševnog Bebe ugrožene ako se, u kontekstu njegovih tužbi, odnose na kritičke novinske tekstove o radu jednog vladinog činovnika, a zasnovani su na nepobitnim činjenicama (slučaj Gordane Suše). Biti činovnik (makar i za vakta ove vlasti) nije položaj koji te čini nedodirljivim. Pa da se ponašaš kao ranjeni anđeo.
      
       S druge strane, opet, biti nekakav vladin funkcioner - ministar ili činovnik, sasvim svejedno - podrazumeva izvesne pretpostavke. To ne znači više; to znači manje. Naime, nečega se morate odreći. Kao, na primer, navike da primate poklone od sumnjivih osoba. Prosto: dolaskom na vlast - ili službom toj vlasti - vaša građanska prava, ono što garantuje vaš integritet i privatnost, smanjuju se stavljanjem neke vrste “moratorijuma” na džilitanje u javnosti. To se, jasno, ne odnosi na intimni život. Ako ste ministar to ne daje nikome pravo da kaže kako vam je žena kurva. Takvoga odmah tužiti sudu.
       No, i tada je zaštita ličnog/porodičnog integriteta i dostojanstva spojena sa institutom ostavke. Morate da izaberete - ili ženina čast ili fotelja. Eh, da je Nikson znao za Bebu bio bi predsednik bez ograničenja mandata! A u svim sudskim sporovima koje pokreće Beba nema ni govora o tome da je njegova “duševna bol” izazvana nekim takvim tračem. Time su razlozi za njegovo demisioniranje još odlučniji. Šta misliti o vlasti koja, iz inata, iz petnih žila brani čoveka koji se parniči sa novinarima u vidu zanata, a ovamo je kao šef Biroa za komunikacije. To su nespojive stvari. Ili možda nisu.
       Javnost nema drugog izlaza nego da zaključi kako, i preko Bebe, a i inače, vlada vodi svoj “medijski rat” protiv nepoćudnih novinara, kritičara i kritizera, jednom rečju - protiv svih “retrogradnih snaga”. Evidentni pritisak na medije, koji permanentno vrši ovaj “državni činovnik” sasvim odgovara takvoj svrsi. I takvoj politici. Beba je idealan. Ne brane oni Bebu; brane sebe. Pokazaće se da je to zaludna rabota. I da pokojni Đinđić nije mislio samo na Bebu kada je rekao da ovaj maraton nije za svakoga.
      
       BOGDAN TIRNANIĆ