Neki čudni mačisti

      Neki od muškaraca su utemeljivači ženskog pisma. Kao i mnoge od rasprava kroz istoriju i ova već na zapadu dugo nije aktuelna. Ipak Prust, Vajld ili Bokačo, Flober, Ibzen ili Rusoova Nova Eloiza su svakako paradigmatični za razumevanje pojma ženskog pisma. Kao i mnogi termini u našoj provinciji, mnogo toga mutira pa i tako pojam ženskog pisma.
       Nažalost, ne mislim da se odnos prema spisateljici u Srbiji mnogo promenio posle Jovana Skerlića. Mi imamo gomile mini-Skerlića, mizogenih manijakalnih mačista u književnoj kritici. Ipak, sreća je što je književna kritika sama po sebi odumrla, jer u njoj nije bilo dovoljno smelih, odvažnih i beskompromisnih. Mi u kritici nismo imali ljude poput Tijanića ili Tirnanića. Ljude koji bi mogli da utiču na mišljenje javnosti. Ljude hrabre i smele. Ono što je najbestidnije je da je Skerlić primer moralnog gospodina naspram većine naših književnih kritičara koji su na paušalima po izdavačkim kućama i koji bestidno propagiraju samo autore za koje su profesionalno ili privatno zainteresovani.