Može li stoletna šuma da se ukloni privremeno

      Činjenica da je Vojska SCG ovlastila preduzeće “Planum” da na placu pored Nove Pazove izgradi postrojenje za asfaltnu bazu, ne bi izazvala možda toliku pažnju da nije u pitanju jedina šumska površina od šest hektara u oblasti koja važi za najogoljeniju u Evropi, a pri tom i prilično zagađenu. Ovako cela priča deluje kao nesrećna primena Marfijevog zakona: krčenjem ove šume ratosiljaće se poslednjih ostataka vegetacije u okolini a opustošeni kraj biće bogatiji za novo industrijsko postrojenje. Građanima Nove Pazove se ova logika nikako nije dopala pa su prilično revoltirani u ponedeljak uspeli da zaustave seču, tokom koje je ipak raskrčeno trideset ari šume. I to bez ikakve građevinske dozvole.
       Ako i zanemarimo ostale, dozvola Ministarstva za ekologiju bi im verovatno bila bezizgledna da su je ikad i zatražili. Bilo kakva analiza terena i procena uticaja na životnu sredinu im nikako ne bi išla u korist jer je Nova Pazova kao centar male privrede već prilično zagađena, a zbog nedostatka vegetacije i niske nadmorske visine čak 90 odsto dece ima bronhijalnu astmu. Projekat da se nevelika prirodna fabrika za proizvodnju kiseonika zameni postrojenjem za asfaltnu bazu ugrozio bi i životinjske vrste, pogotovo fruškogorske eje koje su zaštićena vrsta a koje su onako nerazumne našle da se u spornoj šumi gnezde.
       Iako je Ratomir Todorović, tehnički direktor “Planuma”, u razgovoru za NIN rekao da se takva postrojenja grade na zapadu i u samim gradovima, Mijo Bilanović, sekretar MZ Nova Pazova je kratko prokomentarisao: “Neka je onda stavi sebi pod prozor ili na Terazije. Možda to postrojenje proizvodi i ozon, mi ga ne želimo ovde i nećemo dozvoliti prljavu industriju u našoj okolini.”
       Prema rečima Ratomira Todorovića, “Planum” ima ugovor sa Vojskom o rekonstrukciji piste u Batajnici: “Da bi se radovi završili potrebna je izgradnja postrojenja za spajanje asfalta. S obzirom na to da je u pitanju vlasništvo vojske mi smo od njih dobili dozvolu za korišćenje placa.”
       Izgradnja potrebnog postrojenja na najbližem terenu je svakako u pragmatičnom duhu vojničke logike. Eventualne posledice zagađenja vazduha (koga na toj nadmorskoj visini ionako nema u izobilju) osetili bi ipak lokalni meštani, a ne Vojska koja sporni plac nije ni koristila poslednje četiri godine, nakon bombardovanja.
       I pre ovog incidenta lokalne vlasti su od Vojske Jugoslavije tražile vraćanje sporne lokacije za koju su imali sasvim lepu namenu “izgradnje gradskog parka sa sportsko-rekreativnm sadržajima”. Ispostavilo se da opština nije bila u stanju da odgovori na zahteve Vojske za eventualnim obeštećenjem. “Za naknadu su tražili stanove, ali Mesna zajednica ih nema, jedino što smo mogli jeste da im ponudimo drugo zemljište. Zato sada želimo ovu obustavu seče šume da iskoristimo i za rešavanje imovinsko - pravnih odnosa”, rekao je Bilanović.
       Jedan od argumenata koji je gospodin Todorović iz “Planuma” naveo u korist izgradnje jeste i što je postrojenje mobilno, te da ne mora zanavek da ruži kraj i nervira meštane. Bilanović je na to primetio da “privremeno u našim uslovima obično znači trajno”. I može li stoletna šuma da se ukloni privremeno, jer za istu treba, pa, barem sto godina.
      
       JELENA VUKOTIĆ