Nijednog trenutka gospodin Montgomeri nije zatražio ostavku Vladimira Popovića, kako se to sada prezentuje

      Slobodan Orlić je jedini funkcioner DOS-a koji je zatražio da ministar policije Dušan Mihajlović podnese ostavku posle ubistva premijera Zorana Đinđića. Takva ideja nije se dopala Mihajlovićevim stranačkim drugovima pa je Liberalna stranka upozorila naciju da naš sagovornik zloupotrebljava funkciju saveznog sekretara za informisanje. Po njima ona je ukinuta a Orlić se još uvek baškari u Palati federacije i nelegalno učestvuje u radu Saveta ministara. “Nisam razrešen funkcije, još uvek je obavljam”, kaže Orlić. Kako se transformisala država tako će se transformisati i Sekretarijat. Pre desetak dana uredbom o organizaciji i sistematizaciji Saveta ministara formirana je Direkcija za informisanje. Orlić očekuje novo imenovanje na mesto direktora Direkcije za informisanje Saveta ministara. Razgovaramo o nastupu sekretara Biroa za komunikacije Vladimira-Bebe Popovića na RTS.
       - Centralni termin na državnoj televiziji i budućeg javnog servisa koji je on dobio je veoma interesantan, kao što je interesantno i njegovo pojavljivanje. Čuli smo uglavnom poznate stvari sa poznatih pozicija.
      
       Nas je iznenadila Popovićeva izjava da je NIN antiameričko, antihaško i anticivilizacijsko glasilo.
       - Čitam NIN i nisam stekao taj utisak. Naravno da mi se neki tekstovi ne dopadaju, jer nekada vuku suviše udesno a ja sam levičar ali mislim da političari i svi oni koji ozbiljno žele da se bave politikom i javnim životom, ne mogu nedelju da zamisle bez NIN-a.
      
       Kako vidite gest američkog ambasadora gospodina Montgomerija i kako procenjujete reakcije posle njegovih nastupa, pogotovo Žarka Koraća i Vladimira Popovića?
       - Mislim da je mučno komentarisati sve susrete pokojnog premijera i citiranje tih susreta u ovom trenutku.
      
       Ali čelnici DS-a i lideri DOS-a to svakodnevno rade.
       - Za mene je to mučno. I potpuno mi je nebitno ko to radi. Bilo da su predstavnici DOS-a, novinari ili ambasadori. Što se ambasadora Montgomerija tiče bilo bi dobro da je do takve jedne interpretacije došlo ranije, možda neposredno posle tog susreta. Ali, ono što jesam primetio to je da nijednog trenutka gospodin Montgomeri nije zatražio ostavku Vladimira Popovića, kako se to sada prezentuje. Mislim da je to tumačenje jako loše. Nije dobro komunicirati sa ambasadorima rečnikom koji smo imali prilike da slušamo u periodu iza nas.
      
       Tada je američki ambasador bio potreban DOS-u jer je bio opozicija...
       - ...Mislim da sam bio potpuno jasan i precizan u svom prethodnom odgovoru.
      
       Zbog čega Vladi Srbije treba toliko vremena da sa vrlo odgovornog mesta skloni čoveka koji po mišljenju mnogih neodgovorno i loše radi svoj posao?
       - Ja to mogu da komentarišem samo kao predstavnik i predsednik jedne partije unutar vladajuće koalicije. Mislim da je situacija potpuno jasna. Stvorila se tenzija onog trenutka kada su neki mediji počeli da pokazuju da su naklonjeniji drugoj političkoj opciji, onoj koja se ne slaže sa potezima Vlade Srbije. Sukob se produbio kada je došlo do rata između Koštuničinog kabineta i vladinog Biroa za komunikacije. Vladimir Popović je formalno viši vladin službenik, ali je očigledno deo tima pokojnog premijera Đinđića što je faktički i sam priznao. Forsirajući jednu politiku on je doživeo da novinari o njemu pišu gore nego o Aleksandru Vučiću ili Goranu Matiću svojevremeno. Apsurd je što je Popović podigao više prijava protiv novinara nego što su to uradili njegovi prethodnici koji su obeležili jedan krajnje nedemokratski režim. I to su nelogičnosti, koje su ključne posledice svega onoga kroz šta su mediji a i političari prošli u ovom trogodišnjem periodu.
      
       Pre uvođenja vanrednog stanja on sa novinarima nije komunicirao.
       - Stiče se utisak da je privatnim komunikacijama i dobrim odnosima Đinđića i Popovića uspostavljena veza koja je jednostavno bila neraskidiva kad je u pitanju taj kabinet i okruženje pokojnog premijera. Krajnje je neobičan stil rada da odbijate komunikaciju sa novinarima, a to vam je primaran posao.
      
       Da li ste vi mogli da očekujete da će prag tolerancije vaših kolega iz DOS-a prema radu medija biti baš toliko nizak?
       - Mi danas sedimo na ovim mestima delom zahvaljujući i novinarima, njihovoj hrabrosti da javno progovore o svemu što se u Srbiji dešavalo u Miloševićevo vreme. Sada novinari su ostali novinari, a opozicija je postala vlast. A vlast menja ljude. I sami novinari znaju koje je ljude vlast najviše promenila. Prava i obaveze političara moraju se jasno definisati zakonom o slobodnom pristupu informacijama i mislim da je velika nužnost da se on po hitnom postupku nađe u parlamentu Srbije.
      
       Do eskalacije sukoba između novinara i vlasti došlo je za vreme vanrednog stanja, kada su neki čelnici DOS-a optužili medije da su inspiratori ubistva premijera Đinđića. Sada čujemo da će se ipak pojaviti “bela knjiga” u kojoj će se naći 7 000 kritičkih tekstova koji su pisani o premijeru Đinđiću. Najavljeno vraćanje u prošlost mnogima liči na lov na veštice.
       - Svaka čast novinarima koji napišu tekst i potpišu ga svojim imenom i prezimenom, ali mislim da nisu svi novinari sve tekstove tako potpisivali. I mnogi su se novinari, mnoge su se redakcije ograđivale nakon izvesnog vremena od određenih tekstova. Rekao bih da Srbija danas ima manjak pravih političara, ali i manjak pravih novinara. Dakle, nedostatak je te elite koja bi izgurala ovo što se zove tranzicija. Napade na novinare vidim kao posledicu nervoze i oni nisu bili tajni nego javni - upravo na razgovorima urednika i predstavnika vlade. I sami znate da su pojedini mediji neopravdano optuženi i da su pojedini mediji opravdano optuženi, ali te medije ne bi zvao medijima, već biltenima jedne gangsterske grupe. Ipak, kukavički je tražiti krivce u medijima, tražiti krivce u novinarima a bežati od činjenice da su neki ljudi pred našim očima za skupštinskom govornicom, na mitinzima širom Srbije, najavljivali da će premijer Srbije izgubiti glavu i biti ubijen. To su činjenice sa kojima treba da se suočimo.
      
       Kakav je vaš stav prema formiranju Radiodifuznog saveta?
       - Težina tog zakona jednaka je svim drugim koji se danas u Srbiji donose, a koji nas približavaju Evropskoj uniji. Odgovorni političari u Srbiji danas jasno moraju da kažu da je vreme da se preispita odluka o sastavu Radiodifuznog saveta. Po mojoj proceni, priča o Savetu se mora vratiti na sam početak.
      
       Kako biste opisali situaciju u medijima za koje ste vi zaduženi (Džu info, Tanjug, Radio Jugoslavija)?
       - Kao i sa državom prilike su neizvesne i loše. Zaposleni ne primaju plate, ali ne prima platu ni predsednik državne zajednice, ne primaju je ni poslanici ili im ona kasni. Sudbina ovih medija zavisiće od stava trojice premijera jer Zakonom o sprovođenju Ustavne povelje osnivačka prava se regulišu dogovorom država članica. I sada se očekuje njihov konačan odgovor.
      
       Kako ste doživeli Đelićevu kritiku, sad već čuveno “sram vas bilo”?
       - Stranka je jasno rekla gde sam otišao, koliko dugo. Mislim da je to presedan da se ministar tako ophodi prema poslanicima. “Sram te bilo” meni mogu da kažu članovi moje partije i ljudi koji su glasali za mene a nikako ministar za koga sam ja glasao. I ovo je jedina zemlja u svetu gde ministri prozivaju poslanike umesto da bude obrnuto. Njegov nastup vidim kao jeftinu demagogiju.
      
       Jedno od najvažnijih obećanja DOS-a bilo je da će vratiti poverenje u institucije i da će naša država biti pravna država. U tom kontestu kakav je utisak ostavio na vas ekspoze Čedomira Jovanovića?
       - Dobro je što smo saznali šta se sve u stvari dešavalo. Polazim od sebe i postavljam pitanje da li sam mogao da budem u istoj situaciji. Možda i jesam. Da li bih bio, možda i ne bih. Da li bih pristao na to, možda i ne. Jasno je da smo mi krenuli dobrim putem 5. oktobra, ali onda je došlo do zastoja 2002. godine i mnogo vremena je potrošeno na svađe i zablude. Od tada stagniramo. Ubistvo premijera na mnoge je delovalo otrežnjujuće i mislim da se sada određuje naša sudbina.
      
       Da li ste vi kao član Predsedništva DOS-a znali za tajna zaduženja Čedomira Jovanovića?
       - Ne, naravno da nisam. Nisam znao i rekao bih da sam najveći deo saznao onda kada su o tome čuli i građani Srbije. Čini mi se da je reč o kompromisima koje je neko morao da iznese, da je reč o poslu koji je neko morao da odradi. Nisam to bio ja, to je bio Jovanović. Ljudi sa kojima se viđao su rizični. I potpuno je jasno da nema pakta sa đavolom i da nema rashladnog uređaja u paklu. Znači, ako ste tamo i ako ste sa njima, vi gorite. To je ono što je opasno i to su pravila igre na koje je pristao kolega Jovanović.
      
       Može li on posle svega da normalno radi svoj posao?
       - Nema nikakve dileme da je Jovanović istinu trebalo da kaže odmah. Pretpostavljam da će on svoj posao raditi do kraja mandata iako kroz štampu prepoznajem pritiske da on ode. O tome se na Predsedništvu DOS-a nije razgovaralo, ali verujem da njegov skupštinski nastup nije razlog da se otvori pitanje njegove odgovornosti.
      
       U zapadnim zemljama mnogi političari su baš iz tih razloga završili političku karijeru - kada se ispostavilo da nisu govorili istinu.
       - Tako je. Čini mi se da sam bio potpuno jasan. Jovanović je od početka morao da govori istinu. Sve se stvari otkriju kad-tad.
      
       Da li SDP utiče na politiku DOS-a. Sve je više onih koji tvrde da je vlast u ovoj zemlji koncentrisana u jednoj stranci, u DS?
       - Budimo krajnje otvoreni. Istraživanja pokazuju da danas cenzus mogu da prođu DS, DSS i G17 plus. Ostale članice DOS-a su na potpunoj margini. Stoga je realno da najveći teret odgovornosti i odluka ima DS. Ukoliko želite da budete deo tog demokratskog bloka ostaje vam malo prostora da budete autentični. SDP bi vodio potpuno drugačiju ekonomsku politiku, potpuno drugačiju politiku prema sindikatima. Mi bismo više voleli da naredni izbori budu izjašnjavanje za, a ne protiv nečega i voleli bismo da stranke socijaldemokratske orijentacije budu pod jednim kišobranom.
      
       Štrajkovi su u toku, da li imate razumevanja za radničko nezadovoljstvo?
       - Socijalni dijalog je izostao. Vi ne možete da završite tranziciju sa manjinskom podrškom društva. Saradnja sa sindikatima bi morala da se podrazumeva.
      
       Bili ste usamljeni kada ste zahtevali da ministar Mihajlović podnese ostavku. Posle ubistva premijera neverovatno je da niko ne oseća odgovornost.
       - Moj stav je podržao i SDP na Predsedništvu. Ja sam to rekao i na sednici vladajuće koalicije. Ipak, oni žele da sačekaju izveštaj Komisije. Iako je jasno da postoji odgovornost nekih opozicionih stranaka kao i antihaškog lobija, neminovno je da treba da preispitamo i sopstvenu odgovornost - šta smo uradili da to sprečimo.
      
       Vlast panično pokušava da pobegne od odgovornosti.
       - Ne treba sada kukati nad tom činjenicom, to je prosto tako.
      
       To je veliki problem?
       - Slučaj Dragana Veselinova jasno je pokazao da te odgovornosti nema. Ali onda se po prvi put jasno čuo glas civilnog društva, civilnog sektora koji su premijer i vlada poslušali. Čini mi se da je to jedan od pokazatelja na koji način stvari u Srbiji ubuduće treba da funkcionišu. Sećate se, jedno od naših osnovnih pravila kada smo dolazili na vlast, bilo je da je važno da vlast bude smenjiva. Ja verujem, bez obzira na neke vaše primedbe i sugestije, da ovi ljudi u DOS-u i vladi nisu baš toliko vezani za fotelje ili bar ne na način na koji je to bio prethodni režim, ali da su osetljivi na kritiku - jesu.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ