Nesreća se u Srbiji očito nije umorila. U Pokojnika se najviše zaklinju dvojica njegovih ađutanata koje je on, pred smrt, praktično, otpustio; onda osoba koju je Đinđić nazivao Čarlijem Čaplinom DOS-a, zatim jedan čijoj se stručnosti i prevrtljivom karakteru otvoreno rugao, i onaj, kojeg je bar pet puta nameravao da smeni

      Kad Čeda zaplače pred kamerama, pitajući - kako neko može da napada Bebu, koji je “mrtvog premijera izneo iz zgrade i stavio u kola”, kakav je to politički argument? Šta to dokazuje, sem da je nesposobna gomila lipicanera, u nekontrolisanom strahu od snajpera, uvukla ranjenog premijera u zgradu gde je ležao - samo dok nije iskrvario.
       Kad Beba pred kamerama izgovori - “bio sam Zoranov najbliži saradnik”, kakva je to politička kvalifikacija? Za kakav posao? Tvrdi li Popović da Onaj danas govori kroz njega? Da mu se “javlja”? Čuli smo i za takve, mada oni uglavnom izlaze vikendom. No, možda nam vešto sugerišu da pokojnik, od tamo, dobrovoljno šalje sertifikat koji tandemu ovde daje bipolarni status naslednika i udovice. Ako to ne mogu da dokažu, obojica rizikuju da ih ljudi vide u najboljem svetlu: bahati pljačkaši faraonske grobnice.
       Naime, srpski političari koji Đinđića primoravaju da ih posle smrti brani, onako kako ih je za života pravio ili štitio, članovi su ciganske bande koja krade cveće sa groblja i uveče ga prodaje po “Maderi” i “Kalemegdanskoj terasi”. Zašto? Zato, jer jeste neobično teško biti lider kad te niko ne sledi. Pitajte Čedu i Bebu. Kako se može odlučivati o sudbini svih - sa brutalnom kontrolom polovine i mlakom podrškom petine? Uostalom, lider može biti herojska figura, ili očinski tip, ili mudrac koji isijava znanje ili čvrst karakter sposoban da odoli iskušenjima. U kojem od likova prepoznajete ovu dvojicu? Gde tu spada Ovaj koji dugo ostaje pod utiskom što ga ostavlja na druge i Onaj, kojeg će praznina posle njegovog odlaska savršeno zamenjivati.
       Tandem, uz jednog biznismena odavde i dvojice iz inostranstva, kao društveni virusi širokog spektra, predstavljaju karijatide “grobljansko-policijske” manjinske frakcije DS. Ovo privatno udruženje neovlašćeno je privatizovalo Srbiju. U plenarnom sastavu, kongresu virusa dodaju se trojica potpredsednika vlade, jedan ministar, vlasnik televizije i, na kraju, savetnik za bezbednost sa jakim bosanskim akcentom. To je Velika Porota Srbije. Oni odlučuju o sudbini svakog čoveka, presuđuju svakoj firmi, mediju, instituciji, partiji, banci, kreditu, poslu, zatvoru, slobodi, uvozu. Odlučuju, takođe, o sudbini svakog kriminalca. Naravno, sem onih koji odlučuju o njihovoj sudbini.
       Ušli su u naše novčanike, kao čopor pasa u kasapnicu; u naše kuće, kao provalnici; u naše glave, kao bolest. Oni su razorili institucije, deformisali pravdu, rastegli zakone. Oni kuju planove da, upotrebljavajući državu u privatne svrhe, još jednom sebe izaberu za vladare. Oni su od Srbije napravili zemlju koja liči na otrcanu javnu telefonsku govornicu; svi sve snimaju, njuškaju, vade baterije iz mobilnih, šapuću. Oni su dokaz da se svaka neformalna moć u ovakvoj zemlji neminovno uzdiže do nivoa svemoći. Oni su delom autori, delom naslednici transstranačkog sistema paralelne vlasti, organizovane po vojnoj hijerarhiji, gde pripadnike brzo stiže nagrada, ali i kazna. Oni, dakle, zaslužuju jedni druge; Srbija, nijednog od njih!
       Svaki među njima bio je samo ono što je Đinđić hteo. Sad smatraju kako je vreme da budu ono što hoće, da uzmu ono što im se sviđa. Ko će da ih opomene, kazni, smeni? Ako se ispred želja Velike Porote da usreći Srbiju, ispreči Montgomeri, njihov poočim, svejedno - biće zgažen, politički prokažen a vlasnik Pinka, inače kućni prijatelj američkog ambasadora, neće doći na dobrotvorni bal kojeg pravi Lin. U Srbiji, strah od Bebe veći je od straha od Amerike.
       Priznajem, Beba ipak jeste pljunuti pokojni vladar. Ali, onaj hrvatski. Egomanijak, sa tuđmanoidnim dizajnom, osmehom, gestikulacijom i sujetom hrvatskog generalisimusa (obojica svojim majkama čestitaju svoje rođendane) izgleda kao nagrada. Ali je kazna. Srbija zbog njega danas predstavlja zvaničan ulaz u Pakao na čijim vratima Beba lično naplaćuje ulaznice. Ako sve ovo nije tačno, recite kako se naziva funkcija u kojoj se ukršta sva moć Demokratske stranke - čiji član nisi; sav značaj vladajuće koalicije - gde nisi lider; vrednost dokumentacije tajne policije - gde nisi inspektor; snaga tužilaštva - gde ne radiš; ovlašćenja srpske vlade - gde si formalno liliputanski činovnik; uticaj dresiranih medija - a nisi novinar; ovlašćenja parlamenta - gde nisi poslanik; privatizacija - za koju nisi zadužen; istrage - koje ti niko nije poverio; kontakti sa “sivom zonom” za koje te niko nije ovlastio. Kako se, dakle, naziva funkcija koju Beba obavlja u Srbiji? Kako se, još gore, naziva to što sa takve funkcije radi Srbiji? Postoji li igde u Evropi čovek sa više vlasti a manje odgovornosti?!
       Popović mora da nestane ne iz Biroa, već iz srpske politike, ako srpska politika misli dobro Srbiji. Dok je on tu, tajna će Srbija uvek biti moćnija od javne. Delom zbog njegove ambicije, delom zbog kukavičluka Srba, delom zbog funkcije samozvanog “držača spomenika”. Neće otići lako; niko dobrovoljno ne silazi sa planine od 20 milijardi evra koliko godišnje obrne Srbija. Da ostane, potrebno je da medije silom oslepi i da unutar DS pobedi Živkovića i Tadića. Medije “ubija” sam, uz pomoć dresiranih sudija. Za drugu polovinu posla, za preuzimanje DS i DOS-a, za legalizaciju Velike Porote Srbije, treba mu dozvola jedne osobe. Koliko ga poznajem, znam šta ima na umu. O tome u sledećem broju pod naslovom -”Ružica, Maks-Faktor”.
      
       ALEKSANDAR TIJANIĆ