“Ishod koji je sasvim moguć jeste da Srbija i Crna Gora imaju različite stavove ”, rekao je Dragiša Burzan, ministar inostranih poslova Crne Gore

      Jedan dan uoči roka koji su SAD odredile za potpisivanje sporazuma o neizručivanju američkih državljana Međunarodnom krivičnom sudu, Branko Lukovac, savetnik predsednika SCG Svetozara Marovića, najavio je da će o tom pitanju Savet ministara raspravljati kroz nedelju-dve.
       Praktično, ovo je bio nagoveštaj odbijanja ponude SAD. Ako je i bilo nekih dilema da li je tako, više ih nema: SAD su ukinule vojnu pomoć za oko 50 zemalja koje nisu potpisale sporazum, a devet zemalja (osim zemalja NATO), ukazom predsednika Džordža Buša, izuzete su od ove mere jer spadaju među “najvažnije” saveznike severnoatlantske alijanse. Među tih devet nas nema, ali tu su Makedonija, BiH i Rumunija (Makedonija se ipak, na dan isticanja roka, pridružila zemljama koje su sporazum potpisale).
       Ambasador Vilijam Montgomeri, tumačeći posledice odluke predsednika Buša na SCG, rekao je da ove mere neće imati uticaja “u ovoj fiskalnoj godini”.
       Predočavajući negativne posledice eventualnog odbijanja sporazuma, pre nekoliko nedelja Montgomeri je najavio “ukidanje američke vojne pomoći”, pa je to bila prilika da saznamo da uopšte imamo neku vojnu saradnju s Amerikom koja bi bila vredna pomena. Ispostavilo se, u stvari, i da nemamo. Nikakvo oružje od Amerike mi ne dobijamo/ne kupujemo, tako da se može reći da se zasad, u našem slučaju, sve završava na tome da će nam možda propasti neki besplatan kurs engleskog za oficire.
       Ozbiljnija je stvar sa strahom da bi američki stav mogao da bude prepreka našem najavljenom učlanjenju u Partnerstvo za mir. O tome, međutim, nije bilo najava, bar ne javnih, možda i stoga što je poziv u evroatlantski savez nama bio stigao sa tako visokog mesta, od strane Kolina Pauela prilikom njegove posete Beogradu.
       Naša dilema je zato tako teška - kako odbiti Pauela i uvrediti novostečene prijatelje, a, s druge strane, kako doneti odluku za koju nijedan politički funkcioner neće reći da je u moralnom i pravnom smislu ispravna niti principijelna. I, uz to, zameriti se svakako i mnogim biračima, kojima je u živom sećanju kako je američko oružje pre četiri godine stizalo na najneposredniji mogući način - bacali su nam ga na glavu.
       Preliminarne procene da ćemo, na kraju, potpisati sporazum, zasnovane su na iskustvu da smo na kraju podlegali svakom pritisku kojem su nas izložili i donosili odluku koja je za nas bila najbolnija. Nagoveštaje da, ipak, nećemo, osnažila je državna televizija RTS najavom da se ne priprema takva odluka i podsećanjem na stav Zorana Živkovića da će biti vrlo teško objasniti da, kao zemlja na koju se vrše najveći pritisci za izručivanje naših građana međunarodnom sudu, uspostavimo imunitet od tog suda za građane neke druge države.
       Instruktivna je analiza ponašanja naših suseda: sporazum su potpisali Albanija, BiH i Makedonija; odbili su Slovenija i Hrvatska. Na nama je da odaberemo društvo. Na opšte iznenađenje, sporazum je odbila i Bugarska, a Rumunija, čija je vlada prihvatila sporazum još prošle godine, ispostavilo se, neće ga ratifikovati.
       Funkcioneri SMIP-a, a i sam Svetozar Marović, poslednjih dana su iskazivali nadu da bi naša odluka mogla da bude kompromisna, kako reče Marović, doneta “u trouglu SCG-SAD-EU”. To, izgleda, neće moći.
       Stav Beograda se, dakle, ne zna, ali u Podgorici ipak znaju da je različit od stava Podgorice.
       “Ishod koji je sasvim moguć jeste da Srbija i Crna Gora imaju različite stavove oko toga i s tim stavovima će se onda ići dalje”, rekao je, šta god to značilo, Dragiša Burzan, ministar inostranih poslova Crne Gore. Iako Burzan u izjavi za “Slobodnu Evropu” nije želeo da saopšti stav te republike povodom zahteva SAD, ipak je saopštio da je on “definisan”, naglasivši da će nastojati “da izjednači stav s Beogradom”.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ