U zapadnim ambasadama počinju da se pitaju je li gužva oko Bebe Popovića znak da je borba za vlast u vrhu Demokratske stranke dospela u akutnu fazu

      Pospanih očiju sa spuštenim kapcima, blagog držanja i tihog glasa, Zoran Živković nije ličio na nekoga ko bi mogao da zameni Zorana Đinđića.(...) Gospodin Živković se, međutim, pokazao više nego doraslim situaciji. Nacionalisti koji su se nadali da će se vladajuća koalicija pokojnog premijera raspasti bez svog harizmatičnog lidera, ostali su razočarani. Zapadni posmatrači koji su strahovali od novog talasa balkanske nestabilnosti prijatno su iznenađeni. Gospodin Živković zadržao je u protekla dva meseca svoj smireni gard, ali je usput razbio mafiju, očistio iskvarene državne ustanove i proizveo novu bujicu međunarodne podrške Srbiji. Na taj su način on i njegovi ministri ovu bivšu DžU republiku učinili stabilnijom nego što je bila i pod gospodinom Đinđićem”.
       Prema aršinima vodećeg poslovnog dnevnika sveta, londonskog “Fajnenšel tajmsa”, u kom se 28. maja ove godine pojavio članak iz kog je NIN izvadio gornje citate, ovo je prava lavina komplimenata. “Fajnenšel tajms” je već u naslovu tvrdio da je “Smeli start srpskog premijera osvojio podršku međunarodne zajednice”. Srpska vlada je to znala i pre nego što joj je to rekao tiražni londonski list, ali pohvale premijeru morale su joj goditi.
       Sa propagandnog stanovišta medijski je pogodak ipak imao jednu “manu”. Autor Erik Dženson je 5. aprila ove godine, u jeku vanrednog stanja posle ubistva premijera Đinđića, objavio članak u kom je tvrdio da su “evropske diplomate visokog ranga opomenule Zorana Živkovića, novog premijera Srbije, zbog autoritarnih mera koje se primenjuju od prošlomesečnog ubistva njegovog prethodnika Zorana Đinđića. Diplomate bi htele da se ubrzo ukine četvoronedeljno vanredno stanje uvedeno posle Đinđićevog ubistva u Beogradu”. Nevolja je u tome što je premijer Zoran Živković tada energično demantovao Džensona: u Kažiprstu B92 tvrdio je da su njegovi navodi netačni i da ga niko iz međunarodne zajednice nije opominjao zbog autoritarnih mera, niti je ko požurivao Vladu Srbije da što pre ukine vanredno stanje. (Slično Džensonu posle su pisali i domaći novinari.)
       Bio je to rani simptom nehajnog i pomalo potcenjivačkog odnosa Živkovićeve vlade prema sedmoj sili, koji joj se neće isplatiti. Epizoda sa “Fajnenšel tajmsom” baca izvesno svetlo i na najnovije nesporazume srpske vlade sa domaćim nezavisnim medijima. A upravo su ti nesporazumi razlog što se ovih dana i drugi srpski medeni mesec sa Zapadom (od petog oktobra naovamo) završava naprasno i uz međusobna prebacivanja.
       Tako barem izgleda, nakon što su dva potpredsednika Vlade Srbije ove nedelje javno i ne naročito diplomatski prekorela američkog ambasadora u Beogradu zbog toga što je prošlog utorka pružio javnu i eksplicitnu podršku NIN-u, odnosno krunski dokaz u sudskom sporu koji je protiv našeg lista pokrenuo šef Biroa za komunikacije Vlade Srbije Vladimir - Beba Popović. Nekoliko dana pre toga zapadni ambasadori u Beogradu podržali su zahteve 18 predstavnika najuticajnijih medija i strukovnih organizacija za poboljšanje medijske situacije u zemlji, i “obećali im podršku u komunikaciji sa domaćim vlastima”. Baš kao nekad, u loša, stara, Miloševićeva vremena.
       A pre samo mesec dana američki ambasador Vilijem Montgomeri upravo je u NIN-u galantno potvrdio Živkovićevu na prvi pogled pomalo razmetljivu izjavu da američko-srpski odnosi nisu bili bolji u poslednjih 50 godina. Zapadna, a naročito američka podrška sadašnjoj srpskoj vladi je od početka bila od neprocenjivog značaja. Đinđićeva pogibija, u trenutku kada u vrhu države nije bilo nijednog drugog izabranog političara sa neporecivim legitimitetom, otvorila je pitanje legitimiteta vlasti u kojoj je 12. marta sve bilo sporno: i sastav Skupštine, i funkcija predsednika, i raspored izbora. Upravo je zapadna podrška privremeno začepila sve te rupe u zemlji u kojoj se stanovništvo uspeva složiti jedino oko toga da želi da ima sve što ima i sav ostali, normalni zapadni svet.
       Kako je onda moguće da Vlada Srbije stavi zapadnu podršku na kocku zbog Vladimira - Bebe Popovića? To pitanje noću drži budnim zapadne diplomate u Beogradu, koji ni sopstvenim vladama ne umeju da objasne zašto Beograd u kritičnom trenutku rizikuje tako mnogo zbog arogancije jednog vladinog službenika. Postoje nagoveštaji da su zapadni ambasadori počeli da se pitaju je li gužva sa Bebom Popovićem znak da je pritajena borba za vlast u vrhu Demokratske stranke dospela u akutnu fazu. Ima spolja čak i spekulacija da se vrh vlasti u Srbiji oseća ugroženim zbog simpatija i podrške koju Zapad ukazuje Borisu Tadiću. Ta podrška nije, naravno, rezultat zapadnog favorizovanja Tadićeve struje u Demokratskoj stranci, već prvenstveno podrška Tadićevom nastojanju da Vojsku Jugoslavije reformiše na način koji se Zapadu dopada, ali neki ambasadori počinju da veruju da blagonaklonost prema Tadiću počinje da ih košta. Tu treba dodati i neobjavljene podatke iz nekih istraživačkih agencija da je Tadić jedini političar u zemlji kom raste rejting - da li zbog reforme vojske, ili što se za njegovo ime još ne vezuje nijedan skandal.
       Kako je moguće da šačica novinara ugrozi stabilne i čvrste odnose Beograda sa zapadnim vladama? Na to pitanje danonoćno traže odgovor u vrhu srpske vlasti, gde se izgleda sporo shvata da približavanja Zapadu na duže staze nema bez prihvatanja zapadnih standarda i pravila ponašanja. Nije više dovoljno isporučiti nekoga Hagu: vlast mora da ume da otrpi novinare i kada kude, i kada hvale. Više nije dovoljno da nova vlast bude “bolja od Miloševićeve”, naročito ako su metode nekih nosilaca vlasti ponekad sumnjivo slične Miloševićevim. Konačno, vlast koja voli da se hvali dobrim odnosima sa Zapadom mora da ume da otrpi kada otuda podršku dobije neko ko nije iz vlasti, umesto da ga kritikuje zbog “tužakanja” ambasadama.
       A kako je NIN dospeo u središte oluje koja je zahvatila vlast i medije u Srbiji? Redakcija ne laska sebi da je tačka na kojoj se prelama sudbina društva, i podozreva da je cela stvar daleko ozbiljnija od odnosa vlade prema medijima, odnosno bahatosti jednog državnog službenika. Srbija nije protektorat, pa ni u prenesenom smislu, ali se i ovde može govoriti o “ambasadokratiji” (vladavina ambasada, kovanica koju je za prirodu vlasti u Albaniji nedavno upotrebio tamošnji analitičar). Moć ambasada obično raste uporedo sa opadanjem značaja zemlje na svetskoj sceni. To ima svoje dobre i loše strane. Srbija više nije živa rana Evrope: to znači da ovde više nećemo viđati specijalne izaslanike američkog predsednika i njegovog državnog sekretara. U vreme kada je kod nas redovno svraćao Ričard Holbruk, simpatični Ričard Majls, tadašnji američki ambasador u Beogradu, nije Klintonovoj administraciji bio jedini niti glavni izvor informacija o stanju u “najgorem kvartu Evrope” (kako nas je u to vreme nazivao britanski “Ekonomist”). Bušova administracija, međutim, nema potrebu ni želju da o nama sazna makar i slova više od onoga što joj iz Beograda javlja Vilijem Montgomeri. To pak znači da je, kad je Vašington u pitanju, njegova reč za nas, u stvari, poslednja. Nije drugačije ni u drugim zapadnim prestonicama.
       Javno omalovažavanje američkog ambasadora zato je krajnje neobičan prizor. Montgomeri je u Beogradu posle podrške NIN-u prekoren zbog pomanjkanja ukusa (Čeda Jovanović) i stila (Beba Popović), kao i zbog mešanja u naše unutrašnje stvari (Žarko Korać) i lošeg društva (opet Beba Popović, na RTS-u o Montgomerijevoj poseti NIN-u: “šta je američki ambasador radio u novinama koje su antiameričke, antihaške i anticivilizacijske, ja to ne znam”).
       Neobičnije od toga je jedino to što je američki ambasador, u zemlji koja važi za natprosečno antiamerički raspoloženu, na otvorenoj javnoj sceni kao zaštitnik slobodne štampe osvojio više simpatija od potpredsednika srpske vlade (Žarka Koraća) koji ga je osporavao. U poplavi komentara na Internet sajtu B92 posle Koraćeve izjave “Blicu” (“Na ovo što se dogodilo sa NIN-om odgovoriću po sistemu analogije. Kako vama izgleda ovakva vest: Ambasador SCG posetio je Buša i zahtevao da smeni njegovog portparola jer se on loše ponaša prema novinarima. Tek kad svako bude pošteno odgovorio da li je to nešto što je u užem opisu radnog mesta jednog ambasadora, nastavićemo dalji razgovor”), bilo je i onih koji su žalili što smo “banana republika”, ali ni ti nisu branili Popovića (“Ja navijam da se Beba ukloni, ali bih voleo da je to srpska ideja, ne američka, da je smenjen zakonskim, javnim putem, umesto zakulisnom, tajnom intervencijom”). Bilo je zlobnih komentara da bi na izborima američki ambasador dobio više glasova od potpredsednika vlade, a i nevernih Toma (“Smešno. Ispalo je da je Beba kriv za netrpeljivost B92 i Pinka. Ja sumnjam da je NIN tačno preneo reči ambasadora”).
       Pokazalo se, međutim, da je sasvim pogrešno računati kod Srba na neki refleksni, automatski antiamerikanizam koji će svakom domaćem političaru priteći u pomoć ako se zbog bilo čega suprotstavi Amerikancima. Srbi se sada, izgleda, manje plaše “neokolonijalne svesti” nego nezakonitog i nedemokratskog ponašanja svoje vlasti. Slobodan Milošević je svesno izvrgnuo preziru Vorena Zimermana, ali je to činio na vrhuncu svoje popularnosti i moći, dok se DOS u poređenju sa njim “noktima” drži za vlast. Internet javnost se u svađi oko uloge Bebe Popovića nije opredeljivala etnički, već interesno i politički sofisticirano. Bilo je i onih koji su anticipirali Popovićev RTS kontraudar na “antihaški, antiamerički”, ako ne i “anticivilizacijski” NIN (“Malo je čudno da list koji iz broja u broj objavljuje tekstove protiv američke politike i sa simpatijama piše o ljudima koji se nalaze u Hagu, sad ima zaštitu američkog ambasadora”), ali i onih koji su imali dovoljno mašte za Koraćev scenarij (“Da, mogao bih da zamislim ambasadora SCG kako postrojava Buša, naročito kada bi
       50 000 srpskih vojnika bilo u Teksasu, a Buš ne bi smeo da kroči u Teksas”).
       Vlada je, naravno, i ranije znala da su ambasadori i njihove vlade nezadovoljni odnosom prema štampi (o tome je u aprilu ove godine pisao i Erik Dženson), ali je navikla da joj se to kaže iza zatvorenih vrata, bez javne blamaže. Vilijem Montgomeri je posle Popovićevih tužbi ocenio da je kucnuo čas da se to i javno saopšti: NIN je tu dobro došao, i ništa više. Nikakva antiamerička ili proamerička pozicija našeg lista sa tim nema nikakve veze: reč je o slobodi štampe i promovisanju zapadnih standarda ophođenja prema medijima. Novinari su već neko vreme nezadovoljni što je zapadna pohvala vlasti javna, a kritika tajna. To je u prirodi diplomatije, koja se trudi da sve što hoće postigne lepim. Ovde je za novinare, i druge delove civilnog društva, nauk to da ambasadori nastupaju tek u drugom ešelonu. Drugim rečima, ambasade su stale iza medija tek kada su mediji sami ustali u svoju zaštitu. Sredinom ove sedmice činilo se da kombinovani pritisak počinje da urađa plodom: srpsko ministarstvo za kulturu i medije dalo je znak da je spremno da ozbiljno razmotri neke od novinarskih predloga. Istovremeno je, međutim, isplivalo da vlada štampa “belu knjigu” sa 7000 članaka iz srpske štampe u kojim je navodno “demonizovan” Zoran Đinđić. Predstavnici vlasti ne kriju uverenje da autori tih članaka snose deo odgovornosti za tragičnu sudbinu Zorana Đinđića. Njihovo je pravo da misle da je štampa kritikom “ubila” Đinđića, ali oni protežu metaforu na sebe, pa sada ispada da štampa kritikom i njih hoće da ubije.
       Negde u vreme kada je Popović počeo da podnosi milionske tužbe protiv medija, iz nekih krugova počele su stizati glasine kako je britanski ambasador Čarls Kroford “povučen” na zahtev ovdašnjih uticajnih pojedinaca, i kako će Pariz uskoro povući Koštunici navodno suviše naklonjenog ambasadora Gabrijela Kelera, kao i da će slična sudbina na tajanstveni mig iz Beograda zadesiti i američkog ambasadora Montgomerija. Javnosti se sugerisalo da “mi” bolje stojimo sa vladama moćnih država nego ambasadori koje su te države poslale u Beograd. Unutarstranačkim redovima se istovremeno sugerisalo nešto drugo: da ambasadori dolaze i prolaze, da im mandati brže ili sporije ističu, dok “mi” ostajemo.
       Ovdašnja javnost suviše se dugo kalila na vatri međunarodne politike da bi poverovala u takve scenarije, čak i pre demantija iz ambasada. Ipak, to ukazuje da su se izabrani političari našli između dve vatre, pod jakim pritiskom stranačkih finansijera ili čuvara tajni s jedne, i težine obećanja koja su dali Zapadu, sa druge strane. Pravo je pitanje da li njihovi zapadni partneri razumeju šta od njih traže, kada zahtevaju žrtve koje se Zapadu čine prozaične, a političarima kao zahtev da sami sebi odseku ruku. (Nije funkcija sekretara Biroa stvorila mene, nego sam ja stvorio funkciju. Ja sam sa prijateljima smislio da se tako zove, naglašavao je Vladimir Popović važno, u intervjuu RTS-u, za informaciju onima koji još nisu razumeli njegov značaj u državi i društvu.)
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ