Vlada u današnjem svetu koja sledi, čak i ne sasvim dosledno, koncept medijske sfere kakav zastupa “osveženi maratonac” Vladimir - Beba Popović mora biti u stanju permanentnog rata sa medijima i da gaji prezir prema svakoj javnosti

      Vladimir Popović Beba će po nečemu, ipak, ostati upamćen. Više od dve godine, kao čovek koji vodi vladin Biro za (javne?) komunikacije, kao naš Džejmi Šej, u zemlji koja se klela u transparentnost, bio je nevidljiv.
       A XXI vek je. Informatičko društvo na pragu. Ni šefovi tajnih službi više nisu medijima nedostupni. To može samo u Srbiji.
       Zato je Popović u nekom smislu u pravu, kad se konačno, 30. juna 2003. preko državne televizije odlučio na javno ruženje novinara, a i srpskog puka koji ne razumeju njegovu borbu. Tako smo konačno doznali šta je život jednog pravednika koji je - na nagovor prijatelja - pristao da ovom nezahvalnom narodu stavi na raspolaganje svoje izuzetne sposobnosti. I to besplatno!?
       Čitava slika će poprimiti još sumornije tonove kada se ova javnost počne zgražavati nad postmodernističkim razumevanjem instituta “slobode štampe” ili “slobode govora” ovog čoveka. A to izgleda ovako: postoji politička “evropska opcija” koja je nespornija od Božje reči i za nju je i Popović - iako njega politika ne interesuje. I postoji, nažalost, uprkos natčovečanskom naporu i takvog eksperta kakav je on “retrogradna opcija”. Problem sa Srbima je što oni ne vide stvari tako jasno kao Vladimir Popović, ali tu su onda mediji - da im istinu uteraju u tvrde glave. Pošto đavo nikad ne spava stvar se komplikuje time što su neki nepoverljivi Srbi uspeli da prodru i u neke medije. E, iz tog razloga je vlada morala da formira Biro za komunikacije. I za taj izuzetni posao je pozvala izuzetnog znalca. Njegova znanja su toliko izuzetna da to ne nailazi na razumevanje ni u samoj Evropi. Jer, evropske predstave o “slobodi govora” su banalne. Tu se podrazumeva da svako može da kaže šta misli i da za to ne bude pozvan od Biroa istine. Čak ga za to neće osuditi ni sud. Čak je dopušteno da neki ne podržavaju reforme.
       Vladimir Popović Beba zna da su to slabosti “stare Evrope” i zato će pored njihovih primedbi proći kao pored turskog groblja. Ali i skorojevićku Ameriku će prezreti zbog “manjka stila”. Neposlušne novinare čeka sud.
       Međutim, došlo je do izvesnog nerazumevanja, pa je Popoviću ostalo da sam izađe iz sumraka u kome se tako lepo osećao i da grešnim Srbima objasni - da će “biroovske slobode” u ovoj zemlji biti po cenu i da starinske, neefikasne “slobode štampe” ne bude. Ali, čim je svetlost pala na našeg junaka Bajka o Birou i Bebi je završena. Veliki reformatori često ne budu shvaćeni. Neinventivnim Srbima se, ipak, više dopada ona sloboda štampe kakve ima preko plota u Evropi. I oni hoće da gube vreme gajeći tu slabašnu i spororastuću biljku okićenu nebrojenim raznolikim medijima. E, po šefu Biroa mediji su tu da emituju dobre vesti, zaraznu muziku i lepe reklame, a ostalo su prilozi za “Belu knjigu” koja će nepobitno dokazati da je kritika premijera “političko-psihološka logistika koja dovodi do atentata”.
       Sad je valjda sve jasno. Zašto javno, kad se stvari brže i jednostavnije mogu rešiti iza kulisa: zato je valjda izmišljen telefon; ako je glas malo podignut onda je to “stvar temperamenta”, ako se ko opire može mala, ni od koga potpisana, marketinška kampanjica sa plakatima. A i može li, uopšte, biti opravdavajućeg razloga ako neko stane na put kad se “građanima Srbije daje optimizam” ?(V. Popović) Kad se posao obavi, ako i tu neko počne da prigovara: “Ej, da l’ se šališ?”, kaže mu se i na - sud. Može li se tajni rad Biroa dokazati? Ne može. Jer vlade u svetu tajni rad svojih službi kažnjavaju samo kad one pređu zadate granice. Ali, naš Biro ne prelazi granice, njegov šef nam je javno objasnio zašto ta institucija uopšte postoji. I to je kraj priče. Na potezu je osnivač Biroa. Da li on treba vladi takav ili ne? Ili joj treba možda drugačiji? Inače, šef Popović je u svemu tome nevin. On čovek samo radi ono što zna i šta se od njega očekuje, čak i kad ga se ne plaća. (O tom neplaćanju će vlada jednom svakako morati podneti izveštaj javnosti.)
       Nema sumnje da se ovoj vladi sa ovakvim Biroom, njenim očima i ušima, ne dopada NIN. Po Popovićevim izlivima iskrenosti se vidi jasna netrpeljivost: prema decenijskoj ukorenjenosti u ovu kulturu, prema verovanju na reč izvesnom lordu Ektonu da “svaka vlast kvari čoveka, a da apsolutna vlast kvari apsolutno” , te prema logičnom insistiranju da se i prema “evropskoj opciji” zauzme pozicija njatch dog-a kao i prema svakoj drugoj. Valjda je zato Popović NIN i tužio, i ružio...
       Ali, ovih dana su počele da stižu i poruke iz nadležne vladine agencije da se požuri s privatizacijom NIN-a. Iz toga bi se dalo zaključiti da ovakav NIN treba što hitnije prodati nekim bogatim ljudima, a ne privatizovati na način koji je javno podržao i konkretno podupro Zoran Đinđić kao premijer Srbije. U ovoj vrsti “testamenta” promene su moguće. Ali će, svakako, neko morati da javno objasni zašto bi bile potrebne. Plakati, tajni dogovori, nepotpisane kampanje... To svakako ne bi smeo biti metod. Jer je dokazano nedelotvoran.
      
       SLOBODAN RELJIĆ