(“Dole škole”!, NIN br. 2739)

      Gospodin Tirnanić na ubedljiv način dočarava svu nelogičnost i apsurd omiljene institucije našeg školstva: ispita. Pošto se tema u novinama retko pojavljuje i Tirnanićevim člankom, nažalost, u svojoj širini nije iscrpljena, želela bih da dodam još koju reč. Posle uspešno završenih studija u Srbiji, nastavila sam svoje obrazovanje u Hamburgu, i imala prilike, kao i hiljade mojih mladih sunarodnika, da upoznam jedan drugačiji model studiranja.
       Ali ovde ne želim da pravim jednostavna poređenja dva modela, jer mislim da svaki ima svoje opravdanje i pravo postojanja unutar kulture u kojoj je i nastao. Ono što me je tokom studija u Srbiji (znači i pre nego što sam mogla da upoznam nešto drugo) vređalo, to je način na koji se vrši provera znanja studenta, odnosno ispiti. Svima nam je poznata situacija: posle dva semestra nedolaženja na predavanja i vežbe zbog zauzetosti učenjem za ispite iz prethodne godine, student pokušava da iz najčešće jedne, autorizovane, profesorove knjige, koja igra ulogu Svetog pisma, memoriše što je više moguće činjenica, vodeći se listom pitanja ili kombinacijama pitanja. Onda na dan ispita, kad se ide na sve ili ništa, uspeh zavisi, kao u kocki, od izvlačenja pitanja i, što je najgore, od sposobnosti studenta da svoje znanje pokaže i prezentuje pred profesorom. Zahvaljujući ovim faktorima cela ispitna situacija je krajnje nepravedna, neefikasna i apsurdna.
       Prvo, sama ideja procenjivanja nečijeg znanja, veština, razumevanja gradiva i kreativnog sučeljavanja s materijom u jednom jedinom danu, zapravo u toku 20 - 30 minuta preko nasumice izvučenih teorijskih pitanja, na koja student treba da izdeklamuje napamet naučen odgovor, jeste suluda. Ja ne razumem kako to našim javnim radnicima, pedagozima, samim profesorima itd. na bode oči. Umesto da se ocenjuje studentovo aktivno učestvovanje u nastavi, u diskusijama, eksperimentima i slično i da se podstakne njegov sasvim lični, subjektivni angažman i usmerenje tako što bi on sam mogao da bira temu ili oblast interesovanja i da na miru, bez stresa, napiše rad o tome, on se stavlja u situaciju kviza, na pozornicu, gde se ponekad više ocenjuje njegovo ponašanje nego odgovor.
       A druga strana nepravde je da smo svi, hvala bogu, različiti, i da neko ima manju tremu a neko veću, da neko lakše uči napamet i memoriše, da je neko drskiji i okretniji a neko muca dok govori, i da nas ove lične predispozicije stavljaju u sasvim neravnopravnu situaciju. Svi mi poznajemo studente koji su zbog neubedljive prezentacije, zbog straha, nervoze, pritiska uslovima ili školarinom, pali na ispitu za koji su dugo učili, i znamo i one koji su zbog svega toga odustali ili bili primorani da odustanu od studija. Na ovaj način sam školski sistem vrši jednu za materiju nepriličnu selekciju, koja mu, kao i celom društvu, na kraju šteti. A da ne pominjem prateće pojave, koje iz ovakvog ispitivanja nužno proističu: puškice i prepisivanje, kupovanje ocena, mogućnost da profesor od silne psihološke premoći nad studentima izgubi meru i ljudski pristup, polaganje “na blef” pa kad upali... Na kraju imamo diplomce koji svoje, tako stečeno znanje ne umeju da u praksi upotrebe.
       Zašto ovaj tako očigledan i tako svakodnevan apsurd nije tema kritike ili diskusije, i zašto mu sami studenti i njihovi roditelji prilaze sa neobjašnjivim fatalizmom, kao da je to od boga dat način ispitivanja, meni nikako nije jasno. I zašto ova tema, kao i naše školstvo uopšte, ne dobije u javnosti značaj koji ona u praksi, za opstanak naše privrede u društva, i ima, moglo bi se jedino objasniti žalosnom usmerenošću naših novinara i javnih ljudi na dnevnu politiku, istorijske i više patriotske teme, umesto na pitanja koja svaki dan, neposredno i direktno, određuju današnjicu i budućnost zemlje. A jedno od najvažnijih je visoko školstvo.
      
       OLGA STOJANOVIĆ
       Hamburg, Nemačka