(“Srbija na doboš“, NIN br. 2739)

      U Srbiji je sve politizovano, od proizvodnje malina i pšenice, cena struje i “narodnog” hleba, pa do - vaterpola. Ovde i danas sve miriše ili zaudara na politiku.
       Jedan sveži grafit na Čukarici koji se pojavio ovih dana (juna 2003) glasi: “Dosadili ste nam!” Neko je požurio i dodao: “More, dojadili su nam!” Koju godinu ranije, ali pre srpske oktobarske revolucije, dakle kad je ON bio na vrhuncu političke moći, na tom mestu, ili sasvim blizu pisalo je: “Slobo, odlazi!” A nešto ranije, ali takođe u doba Njegove apsolutističke vladavine, u beogradskim liftovima moglo se pročitati: “Bravar je bio bolji!”
       Za nekoga su to škrabotine dokonih skribomana, za mnoge je “ovo pjesma iz glave cijela naroda”? Iako, za razliku od naših brojnih izabranih i (na)imenovanih političara, ministara i ministara, ne znam što misli “cijeli narod”, mirne savesti bih, u svoje, i u ime onog dela naroda za koji znam šta misli, potpisao svaki od navedenih grafita. Dakako - što se tiče njihove jasne političke poruke!
       Znači li to da je u nas na delu proces permanentne dakadencije, ili nazadovanja? Što se politike, i opšte društvene situacije tiče - svakako!
       Zašto bi sindikati i sindikalna borba bili, i da li uopšte mogu biti izvan toga, tj. - apolitični? Štrajkovi širom Srbije, u organizaciji Saveza samostalnih sindikata (ili mimo njih) naizgled su trgnuli nekoliko ministara, ali mnogo više drugi sindikat tzv. Udruženi granski sindikat “Nezavisnost”, koji je trenutno uz vladu. Terminološku, odnosno leksičku razliku između “samostalnog” i “nezavisnog” teško je objasniti. Ali, sindikati kao da slede praksu političkih stranaka; najveći protivnici su ne vlast (država) i sindikat, već dva sindikata, međusobno! Slično je i sa strankama koje u svom nazivu imaju agtribut “demokratski(a)”, ima ih ko zna koliko, a dva najveća protivnika na političkoj sceni Srbije su DS i DSS (u oba slučaja, ono D, znači “demokratska”).
       I dok prvim ministrima smeta “politizacija sindikata i štrajkača”, drugi sindikat (predsednik “Nezavisnih” B. Čanak), vidi u sadašnjim štrajkovima radnika “poziv Miloševiću da se vrati” (na vlast), a potpredsednik N. Savić čak tvrdi da je taj “četnički i radikalski protest radi očuvanja sopstvene, sindikalne birokratije, dok za ministra rada i zapošljavanja D. Milovanovića “protesti koje organizuje SSSS predstavljaju političku akciju, a ne borbu za radnička prava”. On zamera predsedniku SSSS M. Smiljaniću što nije prihvatio predlog vladinog Ekonomsko-socijalnog saveta da bude radnički delegat na konferenciji Međunarodnog rada u Ženevi, “što govori o njegovoj brizi za socijalni dijalog”. Kao da se socijalna pitanja radnika Srbije rešavaju na konferenciji u Ženevi, a ne u vladi i u fabrikama Srbije. Ministar je za dijalog, gde će on da govori a sindikalci da slušaju. Izgleda da on ne čuje dobro - umesto dijaloga s njim, oni traže - njegovu smenu. Ali ne samo njegovu, nego direktno, prozivkom, i nekoliko drugih ministara, odnosno, zahtevaju vanredne izbore, promenu (mirnije zvuči nego “smenu”) cele vlade. Ali sindikati nemaju snagu da to urade. Zašto?
       Neka mi čitaoci dozvole da ih nakratko vratim do Marksa koji je govoreći o Francuskoj revoluciji 1848, u “Osamnaestom brimeru...”, objašnjavao zašto razjedinjeno francusko seljaštvo nije moglo snažno istaći svoje klasne interese: “Parcela, seljak i porodica. Skup takvih parcela čini selo, a skup sela čini departman. Tako se velika masa francuske nacije obrazuje prostim sabiranjem istoimenih veličina, kao što krompiri u vreći čine vreću krompira. Ukoliko milioni porodica žive pod ekonomskim uslovima koji njihov način života, njihove interese i njihovo obrazovanje odvajaju od načina života, interesa i obrazovanja drugih klasa i njima ih neprijateljski suprotstavljaju (pod. Đ. U.), utoliko oni čine klasu. Ukoliko među parcelnim seljacima postoji samo klasna povezanost (tzv. klasa po sebi - op. Đ. U.), ukoliko istovetnost njihovih interesa ne stvara zajednicu, ne stvara nacionalnu sjedinjenost i političku organizaciju među njima, utoliko oni ne čine klasu. Oni su stoga nesposobni da istaknu svoje klasne interese u svoje sopstveno ime, bilo putem parlamenta, bilo putem Konventa. Oni sebe ne mogu zastupati, njih mora drugi zastupati. Njihov zastupnik ujedno mora biti njihov gospodar... Politički uticaj parcelnih seljaka nalazi, dakle, svoj krajnji izraz u tome što izvršna vlast sebi potčinjava društvo.”
       Ako u navedenom tekstu “francuskog seljaka” zamenimo današnjim srpskim seljakom radnikom, dobićemo naučnu sliku naše društvene stvarnosti. “Gospodaru” jako odgovara da ima što više sindikata, parcijalnih, ili sabranih kao “krompiri u vreći”, a pogotovu ako se međusobno svađaju.
      
       ĐORĐIJE USKOKOVIĆ,
       Beograd