(ili: ako je skakavac na mreži centralnog vimbldonskog terena bio loš znak za Filipusisa, da li je onda dobar znak za Srbe što Albanci bacaju oko na severnu Grčku i zovu je Samarija?)

      U drugoj nedelji Vimbldona je i vreme kajsija. Dilema je, dakle, hamletovska: ako ćeš na Vimbldonu da jedeš tamošnje jagode sa šlagom, onda ostaješ bez domaćeg pekmeza od kajsija. A ove godine prvi put rodila trogoda kajsijica u mom dvorištu, u mom Edenu. Kalemio ju je, preklane, Vlasta milicajac i to na običnom šljivcigeru. Potegao Vlasta, čak, iz Bele Palanke tim misionarskim poslom. A kad je obavio kaže mi: “Zapamti, kalem se pri’vata samo kod dobri ljudi, a kod baksuzi, jok! Recimo ga, kod Midu iz Mokru kalemil sam i ovuj kajsiju, i breskvu, i krušku, i, neće se, bre, privane!”
       Cvetala je još lane, mučenica, a onda ošinuo mraz, podmuklo i surovo. Kao Štajner na Kosovu.
       A ove godine, kažem, moja kajsijica, dala šesnaest zrna. Ali, kojih zrna! Takvih kajsija, odavno, nema na beogradskim pijacama, kao što ni Edena više nema, a bio je tu oko Dunava... “A voda tecijaše iz Edena natapajući vrt i odande se delijaše u četiri rijeke. Jednoj je ime Fison (tj. Dunav) ona teče oko cijele zemlje Evilske. I zlato je ove zemlje dobro...” Zlato kod Bora i Majdanpeka. A kajsija se prećutkuje.
       Sa tim mislima i sa vanglom punom opranih kajsija, gnjezdim se u ligeštulu da gledam vimbldonsko finale. Federer i Filipusis su praznik za oči. Prođe me, za tren, tiha jeza. Da sam umesto Filipusisa morao da gledam onog jazavičara Agasija, to bi bila kazna; radije bih očistio vagon kajsija. Mada, posle čišćenja višanja za slatko, cepanje kajsija dođe vam kao neopterećujuća automatska radnja; kao heklanje šustikla. Nego, druga me je muka nalegla; za koga da navijam? Filipusis me podseća na moje dete, južna balkanska krv, čini ti se eksplodiraće od energije, razneće i sebe i Vimbldon. A, opet, Federer dolazi iz Švajcarske, iz moje rezervne domovine u koju su bežali svi jeretici Evrope. Tamo daleko, na tromeđi kod Bodenskog jezera, ispod Sen Galena, tamo gde su vekovima krili Aristotelove spise od inkvizicije, tamo gde su se i kralj Pera i Nikola Pašić kalili, neko sa Bakunjinom, neko sa Lenjinom. Tamo ću kada me oteraju iz Srbije zbog anticivilizacijskog pisanja.
       Ipak, odlučim da navijam za Filipusisa, a lepo vidim da je jalov posao. I, izgoreo je, izgoreo je u prvom setu. Kao i mi Srbi što smo izgoreli još u antička vremena, u prvom setu istorije, i, sada, evo samo tinjamo, dogorevamo... Takva nam je krv, takva nam je hemija.
       Dok je Federer dobijao prvi set u tajbreku, i ja sam obavio svoje; sljuštio sam kajsije, pa, tras, u šerpetinu na šporet. Kokneš kilo šećera na dve kile “materijala”, to ti je razmera, zapamti domaćine, a onda okreneš šporet na trojku, pa ajd, nazad, pomaži Filipusisu, sufliraj mu da mora iz reterna da ide na mrežu. Jer, ako Federer ima Ahilovu petu onda je to drugi servis; gotovo svaki može da se napadne. Zna to i Filipusis, ali okleva, grize donju usnu. A kada igrač grize donju usnu, znam šta je to, nema tu sreće...
       Tako je bilo i kada su Ahejci došli ispod naše dunavske Troje. Grizli smo donje usne, to nas je odalo da ih se plašimo. Pućka, polako, pekmez od kajsija, a kuva se u Filipusisu. Teška povreda kolena u vimbldonskom četvrtfinalu sa Samprasom, komplikovana operacija, skoro godinu dana u invalidskim kolicima, otpisan za tenis, otpisan za život, a onda mu i otac, od stresa, dobija rak... Sve to vidiš u pogledu, kada se okrene prema porodičnoj loži, ka ocu...
       I ode lako drugi set, 2:0. Federer radi sa reketom šta hoće, kao Paganini na violini. A jedan Paganini iz Bazela je i kondicioni trener Federera. Znam ga, pravi umetnik, naplaćuje 500 franaka čas kondicionog, pa sad, izvoli, nabijaj kondiciju u Bazelu.
       Počinje treći set. Miriše, već, na pekmez, a miriše i na tajbrek. Da li će Filipusis da se iščupa? Da li će da krene iz reterna na mrežu kao što je to njegov zemljak Patrik Rafter radio? I sprema se, tako, Filipusis da servira, kad, na vrh mreže, na sajli neca, SKAKAVAC!!? To su vam vimbldonske perverzije. Ranije, dok Vimbldon nisu betonirali, dok je centralni teren bio jedna drvena baraka sa dušom, nešto kao izgorela tribina na hipodromu kod beogradske Careve ćuprije, tada je pored vimbldonskog semafora, na centralnom terenu, svoje gnezdo svio jedan ČVORAK!? I, uvek, kada bi bio neki važan poen, važan gem, eto ti čvorka na terenu. Sećam se, Džon Mekinro je imao grdne svađe sa tim čvorkom, dok bi se Bjernu Borgu brk, jedva primetno, razvukao u osmeh. U hiperborejski, pobednički osmeh...
       I, prekide se, za čas, meč zbog skakavca. Sakupljač loptica sklanja ga nežno sa neca. Nežni su i duševni Englezi, mada posle saznaš da je Intelidžens servis vršio instruktažu islamskih fundamentalista.
       Elem, čim se skakavac pojavio na vrh neca, znao sam da Filipusisu nema spasa, da je tako odlučeno gore na nebu, da je i Grcima odzvonilo. Obiđem šerpetinu, da promešam pekmez. Sa trojke prebacim na dvojku, da mi ne zagori u tajbreku. Treba pekmezu još malo, kao i Federeru što treba još malo. Švajcarska, Švajcarska, dežela moja. Jer, ne bih na Golgotu u ovim godinama. Golgota je za mlađe.
       A, evo, i Iv Bataj, istoričar i geostrateg, upozorava da Albanci sve otvorenije bacaju oko na severnu Grčku, koju oni zovu SAMARIJA!!? (A Srbi bi, kao, šatro, dobili Solun!?)
       I da li vam je sada i dalje smešno kada tvrdim da je prava GALILEJA bila oko Ohridskog jezera, oko planine GALIČICE po kojoj se ceo kraj jugozapadne Makedonije zove GALIČNIK, a Galičani od davnina neguju drvodeljski zanat? Zanat Josifa Drvodelje...
       Federer plače na kolenima što je osvojio Vimbldon, a i meni se steglo grlo, malo zbog Filipusisa, malo zbog makedonske Samarije. Jer, dobri su Samarićani, tamo se Isus krio i posle raspeća...
       Završio se Vimbldon, a gotov i pekmez od kajsija. Dva sata trebalo Federeru za Filipusisa, dva sata trebalo i pekmezu. Kad, zvoni telefon, zovu iz Zrenjanina, iz tazbine. Kao: “Da li ste stavili džemfiks u pekmez?” Zašto? “Pa da vam pekmez dobije na gustoćiii!!” Austrougarska, banaćanska posla. Samo da se razlikuju od nas, Srbijanaca. Pazi, džemfiks! Ali, tako to ide; danas džemfiks, sutra će da traže otcepljenje, uasvajs. Štajner prodao Kosovo, a Šiptari ulaze u Samariju...
       Ma, sve mi je bilo jasno kada sam video skakavca na necu, u trećem setu...
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ