Ispovest: KIRO GLIGOROV, bivŠi predsednik Makedonije (2)

      Posle odlaska Evropske delegacije dođe šef Miloševićevog kabineta kod mene baš kada smo se Tupurkovski i ja spremali da odemo na aerodrom i pozove me da odem u kabinet Borisava Jovića, jer se tamo nalazi Milošević i ministar Jovanović i želeli bi da popiju kafu sa mnom. Odem tamo i sednem, a meni Milošević počne: Pa dobro, ovaj vaš Tupurkovski, hajde da i razumem njega, ali vas ne razumem. Sledi novi pritisak da ostanemo sa Srbijom i Crnom Gorom. Kaže: Kako je ono govorio Koliševski: jaka Srbija - jaka Jugoslavija; slaba Srbija - nema Jugoslavije.
       Onda je Jović počeo da mi čita isto lekciju: Hoćeš da ti damo dosijee. Mi imamo dosije Tupurkovskog. On je tamo još kad je počeo da uči srednju školu bio u organizacijama koje su služile američkoj vladi da okupljaju eventualno talentovane intelektualce, pa kad se vrate u svoju zemlju da imaju neki oslonac.
       Kažem: Slušaj, ja taj dosije neću. - A zašto, treba da znaš. - Ako je tako kao što vi kažete i imate dokumente onda ćete vi već naći načina da to objavite, ali ja se time neću baviti. I taj pokušaj nije uspeo. Još malo, popili smo kafu i ja ustanem i odem.
      
       HAŠKI SUSRET. Sledeći put smo se sreli u Hagu, kada nas je pozvao predsednik Komisije za Jugoslaviju lord Karington da nam izloži svoj plan. Karingtonov plan, kojim je on pokušao da zadovolji republike koje su želele da se otcepe, ali da se ne rasturi cela Jugoslavija. U njegovom nacrtu bila je odredba: svaka republika koja želi da bude nezavisna država može to da postigne putem referenduma. Druga tačka: ako je nezavisna država, može da se kandiduje i za članicu Ujedinjenih nacija. Treća tačka odnosila se na manjine.
       Ta treća tačka je Miloševića pogodila strašno, ali moram da kažem da sam i ja imao neke rezerve prema ideji da manjine imaju široku autonomiju, da imaju sve institucije, da same donose sve zakone, a da u federaciji budu zastupljene kao i republike. Milošević se javlja za reč i ponavlja lordu njegovu staru priču o čvrstoj, modernoj federaciji. Karington miran, gleda, stara lordovska familija, nekoliko generacija jedan drugom predaju to lordtvo, deluje nekako hladno, ništa se ne uzbuđuje.
       A Tuđman ponovo: Hrvatska mora da bude nezavisna država, a sve ovo drugo u državi Jugoslaviji to je nešto napola. Opet je svoju pesmu pevao Izetbegović - ne može ni bez Srba ni bez Hrvata.
       Ja sam rekao da mi ovo izgleda razumno osim ovo za manjine. Bulatović, na opšte iznenađenje, iako je prethodno rekao da oni ostaju sa Srbima, kaže: ovo je dobro. A Milošević ga gleda krvavim očima, sedeli su jedan do drugog i mogao sam da vidim kako ga besno gleda.
       Posle je Karington dao pauzu, video da nema šta da se raspravlja, a Milošević je uzeo ispod ruke Bulatovića i odveo ga u jedno veliko dvorište ispred zgrade. Oni su se tamo sat vremena nešto objašnjavali. Bulatović je uglavnom ćutao, koliko sam ja mogao da vidim. I kad smo se vratili nazad, Bulatović kaže: lorde, ja se plašim da me niste dobro razumeli, ja nisam mislio da se mi razdvojimo od Srba. Ovo je dobro, vi kažete ko želi može da bude nezavisan, ali mi smo rešili da budemo sa Srbijom. Videlo se da je lordu pukao film.
       To se videlo kada je Kostić, koji je tada bio predsednik Predsedništva, zatražio reč i počeo da grmi: mi ćemo ako treba da jedemo i travu, mi ne damo Jugoslaviju i tako redom. Lord ga gleda, ni da mu trepne oko. Zatim kaže Kostiću, koji još nije bio završio, gospodine vi niste ovde pozvani. Sami ste došli. Molim vas da napustite sednicu. Kostić ne zna šta da radi. Predsednik Predsedništva, a ovaj ga tera.
       Na tom haškom susretu je bilo jasno da su razlike takve da tu nikakve pogodbe ne može biti jer u čitavoj politici nije bilo razuma.
      
       IZETBEGOVIĆ I JA smo imali kompromisni predlog o kojem je raspravljano na sastanku predsednika republika u vili “Dalmacija” u Splitu. Alija Izetbegović je izneo sadržaj tog predloga i u tom govoru je ponavljao da samo on može da spasi Jugoslaviju i njene građane od krvoprolića. Opet ćutanje. Sad se prvi javio Tuđman sa očekivanim odgovorom: ja ništa drugo ne mogu prihvatiti osim da Hrvatska bude nezavisna država. Onda je kontrirao Milošević. Opet Izetbegović sa njegovom pričom. Tada je Milošević rekao: jedino ne razumem ove Makedonce zašto oni hoće da imaju državu, ali je valjda shvatio da je to opet bilo preterano, pa mi prišao tokom pauze da mi kaže: mnogo vas je pozdravila moja Mira. Ona kaže da ste vi najpametniji političar na Balkanu. Ja sam Miru jedanput u životu video. Ne poznajemo se. Govorila je nešto na Filozofskom fakultetu i ja sam imao interes za tu temu, pa sam otišao i slušao. Dobro, kažem mu, hvala vam puno, mada se mi doduše ne poznajemo.
       Još jednom sam čuo Miloševića kad mi se javila supruga Ivana Stambolića. Kaže mi: vi znate šta se desilo s mojim mužem, otišao je ujutru da džogira u Košutnjak i iščezao. Zvala sam telefonom kabinet Miloševića i rekla sam: bilo šta bilo ali mi smo kumovi, mi smo bili veliki prijatelji, svake godine smo letovali zajedno, hoću da čujem od Miloševića šta se desilo sa mojim mužem. Ništa joj nisu odgovorili. I ona kaže: sedim sa sinom i razgovaramo ko bi sad nama mogao nešto da kaže. Prvo su mislili na Rusiju, pošto je Milošević vodio računa o tome, smatrao je da u ovoj državi ima podršku, a neko vreme je i izgledalo tako. Međutim, tog dana je objavljeno da je Srbija zaključila ugovor sa Ruskom federacijom o slobodnoj trgovini i zaključili su da od toga nema ništa. Pa je onda razmišljala i kaže: Ivan se družio sa Gligorovom, hajde mi njega da pozovemo, ako on želi da pita Miloševića. I zato mi se javila.
       Video sam Ivana jedanput u Parizu, gde smo bili u istom hotelu. Silazim u lobi i vidim ga kako sedi tamo na nekom kanabetu. Pozdravimo se, sednemo i pričamo. Kako živiš, bre, Ivane? - Loše. - Znaš ti, ja sam u penziji, pokušao sam nešto da radim, zakupio sam neku prostoriju, imam jednog čoveka tamo, ali brate, bez odobrenja vlasti ne možeš ti ništa da uradiš. Treba ti odobrenje za ovo, postoje određene kvote, kontingenti za uvoz koji se praktikuju u Srbiji kao za zaštitu domaće proizvodnje. I kaže: eto tako životarimo. To je bio poslednji put kad sam ga video, bilo je neposredno pre njegovog nestanka.
       I šta da kažem njegovoj supruzi? Rekao sam: nemojte misliti da ja neću da ga zovem, iako mi to nije prijatno, ali unapred znam da mi on ništa neće reći, ako se javi. Ja sam te večeri razmišljao, to je stvarno tragedija, zvaću ga. Ako hoće neka se javi, ako neće nikome ništa. I ujutru mu zvonim u kabinetu, imali smo njegov telefon, javi se njegova sekretarica i kaže: kod njega je jedna velika delegacija. Kad se završi taj sastanak, ja ću mu reći, možda će vam se javiti. Ja kažem - to je obično način kako se izbegava. Tako rade i naši ministri. I digao sam ruke, pomislio da nema od toga ništa. Nije prošlo ni sat vremena, zvoni moj telefon i čujem poznat glas: ovde Slobodan, šta ste hteli? Ja kažem: ništa za mene i ništa za Makedoniju. Zvala me supruga Ivana Stambolića i zamolila me da vas pitam da li nešto znate šta se dogodilo sa Ivanom. - Pa dobro - kaže - jesmo mi bili prijatelji, to je tačno, a išli smo zajedno i na letovanje, i to je tačno, ali brate, kad smo se rastali politički, ja od tada nemam veze s njim. - Pa dobro, ali šta kažu vaše službe? Ja ga pitam da ne bi prekinuo i završio razgovor. On kaže sledeće: on se povezao sa onim nesrećnim Dodikom iz Republike Srpske i zajedno švercuju cigarete i ne znam ja šta sve i zajedno su mafijom povezani. Pa može čovek baš to i da ne veruje, ali ovi moji me uveravaju tako. A drugi mi kažu: ima on veze i sa Đukanovićem, onim nesrećnikom, a taj je opet povezan sa mafijom. I trguju. I molim vas lepo, šta ja sad da radim? Ja sam odmah poslao policajce tamo svaki pedalj u Košutnjaku da se pregleda da se nešto nađe. Nema ništa. Jedan očevidac kaže: došao je neki kombi, strpali ga unutra i odveli. E sad, po meni, kriva je familija. Ivan je u devet sati pre podne otišao da džogira, a njegov sin je popodne u pet sati došao u policiju da kaže da mu nema oca. Pa za to vreme oni su mogli da ga prebace preko četiri granice. I gde ja sad da ga tražim?
       O bože gospode! Sad ja razmišljam kako da završim ovaj razgovor. Kažem: dobro, može li ovako - ako bilo šta doznate, bilo vi bilo vaš kabinet, neka jave meni ili mom šefu kabineta: znamo to i to i tačka. On ćuti. - Pa dobro - kaže - hajde da završimo.
       I spustim ja slušalicu i zovem suprugu Stambolića i ispričam joj razgovor u detalje. - Nije ga sramota, a vukao ga je svuda gde je bio, spremao ga je za naslednika, a on ovako.
       I posle još jednom mi se javila. Rekla je da je čula da je tu stvar inicirala Mira. Mira nije mogla Ivana da smisli. E sad “Politika” piše da se sumnjalo da on želi da se kandiduje za predsednika pa je zato uklonjen. Bez obzira da li jedno, drugo ili treće, čoveku su sad našli grob.
       Prilikom našeg poslednjeg susreta u Parizu nisam stekao utisak da ima neke političke ambicije, da želi da se kandiduje za predsednika, ali to ne znači da nakon toga nije promenio mišljenje.
      
       SA TUĐMANOM sam takođe imao jedan veoma neobičan sastanak. Bio sam u Sloveniji, na nekom sajmu u Kranju, kada mi je direktor sajma rekao da me traži Tuđman. Imao sam telefon, dao sam njemu da nazove i javio se Tuđman: Kiro, dajte molim vas, kad se vraćate otuda da svratite u Zagreb. Imam nešto vrlo važno sa vama da razgovaram.
       Šta sad on ima meni važno da kaže? - Ne mogu - kažem - čekaće me novinari pa i ovo naše rukovodstvo tamo da im kažem šta sam ovde uradio. - Ama samo pola sata, odmah možete da idete. - Dođem ja u Zagreb. Na aerodromu me čeka Šarinić, što je posle bio predsednik Vlade Hrvatske, a tada je bio šef kabineta. Dođemo pred Banske dvore, a ispred njih stoje vojnici u srednjevekovnim odorama sa halebardama, kacigama, vrše neku ceremoniju ispred Banskih dvora. Ja stojim i čekam da se sve to završi, kad izlazi jedan pukovnik: predsednik vas čeka. Prolazim kroz nekoliko sala, koje deluju tako, kao loša kopija Versaja. Uđete u jednu salu, onda u drugu, treću, desetu a ispred svake sale ili pukovnik ili potpukovnik... Idem ja iz sale u salu, kad dođem u jednu salu, tamo sedi šef hrvatske diplomatije, Stipe Mesić, ministar unutrašnjih poslova i još par njih.
       Ulazim u Tuđmanovu kancelariju. Veliki šef, veliki kabinet. I on javlja Tuđmanu došao je Gligorov. Uđem ja unutra, on odmah otvara veliku kasu i izvadi jednu mapu, stavi je na jedan veliki sto: vidiš, Kiro, ovo je jedino rešenje za Bosnu i Hercegovinu i ako se ovo ne usvoji, biće rata. Mi Hrvati ne možemo da se složimo da ostane toliki naš narod tamo. Srbi isto hoće da se ujedine sa Srbijom, ja sam o tome razgovarao sa Miloševićem, a ovo drugo što je preostalo neka ostane za Bošnjake.
       - Ja ga slušam. On je svako mesto obeležio, za svako selo u Bosni kao da je tačno znao čije je, ovo su Srbi, ovo je bošnjačko i tako redom. Zatim mi kaže: Vi ste kao prijatelj sa Izetbegovićem, da li bi vi njega pozvao ili da odete u Sarajevo, to je jedino rešenje da ne bude rata.
       Sedim ja, slušam njega, on dalje objašnjava. Kaže: jeste tu malo problem Brčkog, ali zato može da se nađe neko rešenje. I onda ja skupim hrabrost i kažem: slušajte, koliko se ja sećam i koliko ja znam istoriju, Bosna je uvek bila entitet - pod turskom imperijom, u vreme Austro-Ugarske, a u kraljevskoj Jugoslaviji nije mogla da se formira vlada bez tri-četiri ministra iz Bosne. Te Spaho, te Kulenović i sl. Ja da vam kažem pravo, ja tako mislim i ne mogu drukčije. A to što ste se vi dogovorili sa Miloševićem, zovite Izetbegovića i predložite mu. - Ali ja mislim da bi vi mogli da pomognete, da razgovarate sa Alijom, kaže mi Tuđman.. A ja: ne, ne i ne.
       Onda on kaže: pa dobro, mi moramo nešto pojesti. Ja kažem: slušajte, rekli ste pola sata, a već je prošao sat i po. Ma dobro, malo da prezalogajimo, neće to biti neka velika večera.
       Izlazimo mi iz kabineta, on prolazi pored svih ovih rukovodilaca kao pored turskog groblja. Nikome ni zdravo, ni dođite ovamo. I kad smo ulazili u trpezariju, on samo glavu okrene i kaže: hajde i vi ovamo. Kako je lepo biti gazda. Oni dotrče tamo, svi smo seli. I on meni kaže: da ne zaboravim, večeras je velika utakmica, igraju Cibona i Jugoplastika, ko će biti prvak Hrvatske. Ja idem tamo i voleo bih mnogo da dođete sa mnom. Slušajte - kažem - predsedniče, ja volim košarku, ali sad je već suviše kasno i ja moram da idem. On sad meni replicira i kaže: slušajte, ta utakmica i prihod od nje biće za opremanje moje garde. To je bio krajnji argument. Ja kažem: žao mi je, ustanem i odem.
      
       STABILNOST MAKEDONIJE je nestala čim se Kiro povukao iz politike, često mi kažu obični ljudi, ali je takvo razmišljanje krajnje neprihvatljivo jer su uzroci veoma duboki i kompleksni. Albanski narod ima takav natalitet i takvu nezadrživu ekspanziju da se s tim mora računati. Represivnim merama, ono što je Milošević pokušao da uradi, sigurno ne možete rešiti albansko pitanje. Ostaje vam samo strpljiva i mudra politika. Druga stvar, Albance i Albaniju podržava Amerika i NATO saveznici, oni su ih podučavali, davali im sve moguće stipendije da uče kod njih tako da je stvorena inteligencija koja se ne može potcenjivati. Ja ovde često govorim našima: najbolji poslanici u našem parlamentu su Albanci. Znaju šta hoće, istupaju hrabro, kažu šta žele i bore se za to. A mi nastupamo nesolidno, često nezrelo bez jasnih ideja ili političkih ciljeva, samo da dobijemo još jedan mandat, bez obzira što možete da izgubite mnogo više.
       Iako je i to tačno da politika koja ne računa na kompromise, mora da računa na velike probleme, jer demokratija i postoji pre svega da se čuje i druga strana i da se nađe neko rešenje koje će na neki način zadovoljiti i jedne i druge. Ja sam tako gledao na taj problem. Jako sam se zalagao da Albanci snose odgovornost za vlast, za zemlju, moraju biti u parlamentu, moraju dobiti škole na albanskom jeziku, jer će inače praviti ilegalne škole, moraju da imaju svoju štampu, da imaju svoj radio, da imaju kanal na televiziji na albanskom, srpskom, turskom, romskom, vlaškom jeziku. Ali to njima ne odgovara. Kao da su shvatili te ustupke kao slabost. Onda je izbila kriza, sukobi, rat, nesreća za koju smo mislili da smo je izbegli.
      
       NAŠ NAROD neće rat i ne bi podržao neki totalni sukob u Makedoniji. To je u početku moglo da se spreči sa nastupom armije kada je bila druga situacija, ali odgovorni su se premišljali dokle smeju, kako smeju i tako dalje. Tada je naš ministar odbrane slavno rekao na konferenciji za štampu da to nije ništa i da ćemo mi sa tim izaći na kraj lako.
       I kad je obaveštajna služba pred kraj mog mandata, došla do snimaka kako formiraju četu, kako vežbaju, kopaju rovove u jednom selu blizu Skoplja, ja sam sazvao naš Savet bezbednosti, svima podelio te snimke i rekao: ovo je ozbiljna stvar, dajte da vidimo kako ćemo i šta ćemo.
       Tadašnji premijer Georgijevski rekao je da je situacija pod kontrolom i da on ima garanciju za to od lidera Demokratske partije Albanaca, Džaferija, njegovog koalicionog partnera u vladi, da nema potrebe da se uzbuđujemo.
       Šta da kažem o takvoj reakciji osim da smo tu mi svetski primer, jer je Georgijevski postao premijer sa dvadeset sedam godina. Prvo radno mesto pa premijer.
       I Crvenkovski je veoma mlad postao premijer. Kada sam mu davao mandat za sastav vlade, rekao sam mu: pred tobom je karijera bar još četrdeset godina u politici, ako si rešio da se baviš politikom, nemoj sebe da upropastiš na početku. Ja ti dajem mandat. To ne znači da ti budeš premijer. Vidite, nađite nekog ekonomistu, On me gleda začuđeno. A ja sam njega cenio i voleo. On je pametan, inteligentan momak.
       Kada je Georgijevski tako reagovao na moje upozorenje o albanskim pobunjenicima, shvatio sam da je time označen kraj našeg Saveta bezbednosti.      
      
       - Nastaviće se -