Nedavno je Stefan Falež, ambasador Suverenog vojnog reda malteških vitezova u Beogradu predao akreditive predsedniku Svetozaru Maroviću.
       Diplomatski odnosi Jugoslavije i Reda su uspostavljeni 2001. a sledeće godine je naš ambasador pri Svetoj stolici Darko Tanasković predao akreditive Velikom majstoru Reda i time ujedno postao i naš prvi ambasador kod Malteških vitezova.
       Ambasadoru ovo nije prvi boravak u Beogradu.
       “Znate, u Beograd sam došao prvi put kada sam ima 21 godinu, bilo je pred aprilsko bombardovanje 1941. godine. Moj otac je bio član Slovenske ljudske stranke i poslanik za Maribor. Bio je dobar prijatelj sa šefom stranke i ministrom Korošecom. Bio sam student u Ljubljani kada je otac zamolio Korošeca da mi nađe neki posao. Počeo sam da radim u ministarstvu ali me je potom Korošec poslao u Ljubljanu da radim u Studentskoj akademskoj organizaciji.
       Posle martovskih događaja novi ministar je postao Kulovec. On me je pozvao da se vratim u Beograd. Posle samo nekoliko dana, 6. aprila mene su kao i sve Beograđane probudile nemačke bombe.
       Kada smo pobegli iz stana došli smo do jednog platoa sa koga smo lepo mogli da vidimo nemačke “štuke” koje bacaju bombe po Beogradu.
       Ubrzo je Miha Krek preuzeo ministarstvo i krenuli smo zajedno ka Užicu. U Užicu, pošto je bilo mnogo važnijih ličnosti od nas, nismo uspeli da se ukrcamo u neki auto pa smo vozom krenuli ka Nikšiću. Međutim, nemački avioni su bombardovali, odnosno uništili prugu tako da sam morao da se vratim u Užice.
       Neću nikada zaboraviti kako su nas primili užički seljaci, sa hlebom i solju... To gostoprimstvo se ne zaboravlja.
       Nekako sam se vratio u Sloveniju, ali pošto su Nemci već bili u Mariboru uspeo sam da pobegnem u Rim.
       Kada sam stigao u Rim naš ambasador pri Vatikanu bio je Sorgo Milošević a sekretar ambasade Kosta Cukić a savetnik Muskatelo. Njegova žena bila je Slovenka, od Ribnikarevih. Pošto sam sticajem ko zna kakvih okolnosti kod sebe sačuvao radnu knjižicu pokazao sam je kao dokaz da sam radio u Ministarstvu prosvete. Oni su tu knjižicu poslali u London i posle dva meseca iz Londona je javljeno da sam iz Ministarstva prosvete prebačen u Ministarstvo inostranih poslova i da sam dodeljen našoj ambasadi u Vatikanu.
       U amabasadi sam ostao do 1944. godine. Kada je u jesen te godine londonska vlada napravila aranžman sa Titom traženo je od svih činovnika u ambasadi da potpišu izjavu lojalnosti novim vlastima. Ja nisam potpisao.
       Tada su u Rimu već bili saveznici i mene su uposlili u savezničkoj upravi u odeljenju za izbeglice.
       Ubrzo sam dobio stipendiju za jedan čikaški katolički univerzitet gde sam diplomirao na američkom i međunarodnom pravu.
       Pri okončanju studija obreo sam se ponovo u Rimu i radio sam u vatikanskoj kancelariji za izbeglice, koji je posle preimenovan u katoličku Komisiju za izbeglice. Potom me šalju u Južnu Ameriku da organizujem katoličke urede za pomoć izbeglicama. Bio sam zastupnik u Venecueli i Kolumbiji.
       Posle četiri godine premešten sam u Ženevu i trebalo je zatim da idem u Hongkong. Ali, pošto sam bio sveže oženjen nisam hteo da idem u Hongkong i ostao sam u Italiji da organizujem pomoć emigrantima.
       Počeo sam potom da se bavim biznisom. Ja sam u Rimu napravio prvi “Holidej in” hotel.
       Kada sam bio u Americi upoznao sam na prijemu vlasnika lanca tih hotela. Može zvučati kao legenda, ali bilo je tako: naime, na prijemu sam bio sa katoličkim prelatom koji je upitao vlasnika zašto nije nešto uradio u Italiji. Predsednik kaže: Bio sam mnogo puta u Italiji ali su me Italijani samo gostili, ništa nisam uspeo da uradim. Onda prelat kaže da mu ja mogu pomoći i da ga neću gostiti, jer nemam para za to. Našao sam lokaciju za hotel i njegov sin ubrzo je došao da je proveri. Posle nekoliko dana dobio sam poziv da odem u Memfis gde je sedište “Holidej ina”.
       Sedim tako sa predsednikom a on pozove finansijskog direktora i kaže: Bil, napiši gospodinu Faležu ček na milion dolara. Zašto, pita ova a predsednik kaže da kupi zemlju u Rimu za naš hotel. Finansijski direktor tada kaže: Dobro, napisaću mu ček ali on sutra putuje avionom i šta ako avion padne. On odgovori: izgubićemo g. Faleža ali ne i ček. Ali, na sreću, avion nije pao.
       Bio sam još ambasador Slovenije pri Svetoj stolici a potom i ambasador Malteškog reda pri Vatikanu.
       Evo, sada sam ambasador Malteških vitezova u Beogradu.”      
      
       L. M.