Deng Sjaoping je još 1988. godine rekao Radživu Gandiju u Pekingu: “21.vek može da bude vek Azije jedino ako se Indija i Kina udruže da ga takvim učine.” Izgleda da to vreme dolazi. Kina i Indija su se dogovorile da više budu partneri, nego rivali

      Da su se nekim čudom još jednom zavadile oko dalaj-lame, kao što se to događalo u prošlosti, Kina i Indija bi se našle među udarnim vestima u svetskoj štampi. Umesto toga, one su sporove oko Tibeta i Sikima, teritorija zbog kojih su pre četiri decenije ratovale, predale istoriji, a dalaj-lamu ostavile po strani - pa su tako jedva privukle pažnju šire javnosti. Zapravo su se izdigle iznad Himalaja kao metaforičnih prepreka u odnosima: izrazile su spremnost da više budu partneri nego rivali i da se usmere na konvergenciju svojih strateških interesa.
       Indijski premijer Vađpaji setio se u Pekingu da je Deng Sjaoping još 1988. rekao Radživu Gandiju u kineskoj prestonici: “21. vek može da bude vek Azije jedino ako se Indija i Kina udruže da ga takvim učine.” Izgleda da to vreme dolazi.
       Indija je formalno “priznala da je Autonomna Pokrajina Tibet deo Narodne Republike Kine i podvukla da Tibetancima u Indiji neće dozvoliti da se upuštaju u antikineske aktivnosti”. (U Indiji, gde je dalaj-lama našao utočište posle bekstva sa Tibeta 1959, živi oko sto hiljada tibetanskih izbeglica, njegovih sledbenika. Tim povodom indijski šef diplomatije Jašvant Sina je izjavio: “Ne mislim da se sada pokreće pitanje odlaska dalaj-lame iz Indije.”)
       Kina se, sa svoje strane, saglasila da se kinesko - indijska trgovina odvija preko Sikima, priznavši tako da ta himalajska kraljevina, koja se 1975. priključila Indiji, nije više sporna teritorija, nego država pod indijskim suverenitetom. Ostale sporne teritorije (oko 120 000 kvadratnih kilometara) na dve hiljade kilometera dugoj kinesko-indijskoj granici premijer Ven Đijabao je nazvao “istorijskim bremenom kojim su dve zemlje opteretili kolonijalisti”.
       Pored ugovora o Tibetu i Sikimu, dva premijera su zaključila još devet sporazuma: o saradnji u nauci, tehnologiji, trgovini i obrazovanju, o liberalizaciji viznih režima, o zajedničkim projektima u oblasti infrastrukture, kao i o otvaranju novih kulturnih centara. Predviđeno je da se obim trgovine, koji sada iznosi pet milijardi dolara, za nekoliko godina udvostruči i da se saradnja posebno intenzivira u oblasti informativne tehnologije. (Indija je odmakla u izradi softvera, ali je Kina brzo sustiže.) Kineski premijer je najavio još jednu krupnu stvar: Kina će investirati pola milijarde dolara u indijsku privredu.
       Kad u ovakve poslove uđu dve najmnogoljudnije zemlje, čije stanovništvo čini jednu trećinu čovečanstva, to znači da su njihovi odnosi - dugo inače pod hipotekom teške prošlosti, a za poslednju deceniju i po u nekoj vrsti hibernacije - postali važni i za druge, posebno za zemlje u razvoju. Kina i Indija spadaju među zemlje sa najvišom godišnjom stopom privrednog rasta u svetu. Po slikovitim poređenjima analitičara, Kina je, sa godišnjom stopom ekonomskog rasta od sedam - osam odsto, istinski “zmaj”, dok je Indija, sa nižim rastom, ali brzim napretkom u propulzivnim granama, kao što je izrada kompjutera, “tigar”.
       One sada, sa ekonomskog stanovišta, otkrivaju da su im privrede komplementarne i da će bilateralna saradnja podsticati obe zemlje, posebno Indiju. S političkog stanovišta otkrivaju da nisu više pretnja jedna drugoj, nego šansa za pragmatično političko ortaštvo, zasnovano na uzajamnom poverenju i uvažavanju. Zbog ovakvog prodora, uprkos razlikama dve zemlje u sistemima, neki indijski komentatori bili su skloni da Vađpajijevu posetu Pekingu, koja je označila kraj hladnog rata na Himalajima, uporede sa Niksonovim putem u Kinu 1972.
      
       Tu se otvorilo jedno zanimljivo političko, privredno i čak ideološko pitanje: kako to da je Kina, koja je socijalistička zemlja sa teškim opterećenjima iz planske, a kraćim iskustvima iz tržišne privrede, i koja ima manje razvijen demokratski sistem, tako odmakla ispred oduvek ekonomski otvorene Indije, koja pri tom važi za dobrog poznavaoca međunarodne trgovine i za “najveću demokratiju na svetu”? Raskorak u napredovanju je znatan: prosečan dohodak u Kini je dvostruko veći od prosečnog dohotka u Indiji.
       Londonski “Ekonomist”, koji je nedavno nastojao da otkrije “zašto tigar zaostaje za zmajem”, navodi nekoliko razloga za to, uz opasku da razvijenija demokratija u Indiji nije među relevantnim faktorima za njen privredni napredak. Glavni razlog “Ekonomist” vidi u većem prilivu stranih investicija u Kinu. Drugi važan razlog je u kineskom izboru da se strateška prednost da investicijama u infrastrukturu. Razvijenija infrastruktura u velikim zemljama je preduslov njihove veće međunarodne konkurentnosti. Treće, Kina nije dopustila da joj učešće poljoprivrede u nacionalnom bruto produktu opadne zbog brzog razvoja industrije, što se u Indiji desilo. A što se tiče demokratije, ona privredama u obe zemlje manje pomaže - nego što im korupcija odmaže.
       U navali mnogih prečih poslova izgleda da se dalaj-lama negde izgubio kao raniji predmet spora. Izjavio je da ga raduje napredak dobrosusedskih odnosa i nagovestio da bi mogao da poseti Tibet.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ