NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Forca Italija u EU

Incident koji je u Evropskom parlamentu izazvao premijer Italije - uvredljivom opaskom na račun poslanika nemačke Socijaldemokratske partije - obelodanio duboke podele između evropske desnice i levice, i ozbiljne razmirice između pojedinih zemalja članica EU koje već ugrožavaju njene ambiciozne planove

      Sve je najpre izgledalo samo blesavo i bizarno. Ali, ubrzo će se ispostaviti da se iza prošlonedeljnog incidenta u Evropskom parlamentu u Strazburu, verovatno, krije mnogo ozbiljnija politička konfrontacija, koja bi mogla dobro da uzdrma Evropu, obelodani neke nove pukotine na njenom političkom tkivu i - makar privremeno - uspori realizaciju projekta da se EU u dogledno vreme preoblikuje u novu globalnu ekonomsku, političku i vojnu supersilu...
       Evropski levičari, koji imaju snažnu i dobro organizovanu poslaničku grupu u Evropskom parlamentu (mada su, ipak, malobrojniji od grupe “narodnjaka” i desničara, među koje spadaju i stranke trenutno vladajuće koalicije u Italiji), bili su - čini se - namerni da prirede “topao” doček italijanskom premijeru Silviju Berluskoniju u trenucima njegovog promotivnog govora pred evropskim poslanicima na početku šestomesečnog mandata Italije kao predsedavajućeg u Uniji. Jer, sa istekom polugodišnjeg perioda u kome je EU predsedavala Grčka, predsednička štafeta opet prelazi iz ruku evropske socijalističke levice u ruke jedne ambiciozne vlade desnog centra, čiji su predstavnici i dalje u velikoj ofanzivi širom evropskog kontinenta...
       Predstava je započela vatrenim govorom poslanika frakcije “zelenih”, Monike Frasoni, kada je ona Berluskonija nazvala novim Atilom, vođom Huna, koji je “krenuo da žari i pali” na političkoj sceni... U klupama poslanika levice pojavili su se istovremeno i plakati na kojima je pisalo “Svi su jednaki pred zakonom” i “Nećemo ‘kuma’ za Evropu”, da bi na kraju reč uzeo poslanik vladajućih nemačkih socijaldemokrata Martin Šulc, optuživši Berluskonija da se na nedoličan način, zakonom o imunitetu od krivičnog progona, štiti od ozbiljnih optužbi za korupciju...
       Da bi se bolje razumela sva težina Šulcove optužbe upućene Berluskoniju, potrebno je najpre imati u vidu i svojevrsnu političku predistoriju, kao i nešto širi politički kontekst ovog događaja. Naime, Nemci i Italijani već decenijama povremeno vode prave verbalne ratove, koji po pravilu započinju žestokim, a katkada i zaista neodmerenim nemačkim optužbama na račun Italije, kao zemlje u kojoj, navodno, caruju mafija i korupcija. Na koje Italijani, dabome, obično reaguju vrlo emotivno... Svojevremeno je, recimo, izbila prava bura u odnosima između dve zemlje kada je uticajni hamburški Špigl objavio veliku storiju o Italiji, kao zemlji u kojoj nemački turisti - navodno - nisu bezbedni, uz zaista efektnu naslovnu stranu magazina na kojoj se u tanjiru sa porcijom tradicionalnih špageta (skuvanih propisno, “al dente”, uz obilati dodatak sira “parmigiano reggiano”) nalazio i poveći revolver... Poznato je, takođe, da je Italija morala nekoliko godina da čeka na saglasnost svojih evropskih partnera da se priključi šengenskom viznom režimu, jer su se Nemci često žalili da italijanska policija ne kontroliše ozbiljno svoje državne granice i da se njeni korumpirani zvaničnici nehajno odnose prema velikim talasima šverca i ilegalne imigracije koji zapljuskuju mediteranske obale ove zemlje...
       Optužbe te vrste su se, naravno, prelile i na unutrašnji politički život Italije, gde desna koalicija, predvođena Berluskonijevom strankom Forca Italija odavno razmenjuje žestoke optužbe sa opozicijom levog centra, na čelu sa bivšim premijerom i današnjim predsednikom Komisije EU Romanom Prodijem zbog, navodne, korupcije i veza sa mafijom. Otuda, valjda i nije čudno što su TV kamere prošle nedelje u Strazburu zabeležile kako se sinjor Prodi, koji je prisustvovao Berluskonijevom “vatrenom krštenju” u ulozi predsedavajućeg EU, slatko smeje dok Berluskoni prima udarce... Jer, samo nekoliko nedelja ranije, za vreme neugodnog sudskog procesa u Milanu, Berluskoni je - praktično - okvalifikovao Prodija kao kriminalca... Inače, krivični postupak koji se vodi protiv aktuelnog premijera Italije, optuženog za korupciju, sada je samo privremeno obustavljen pošto je Berluskoniju naklonjena većina poslanika desnice u italijanskom parlamentu konačno izglasala specijalni zakon o imunitetu (pet) najviših državnih funkcionera zemlje od krivičnog progona za vreme dok obavljaju svoje izborne funkcije... Ali, milanski sudija, koji postupa u ovom slučaju, i stranke levice koje ga u tome glasno bodre, nisu spremni da odustanu: najavljen je zahtev za preispitivanje ustavnosti novousvojenog zakona o imunitetu. Koji je, inače, veoma sličan francuskom zakonu i zakonskim rešenjima u nekim drugim demokratskim zemljama...
       Na drugoj strani, Berluskoniju naklonjeni funkcioneri i neki italijanski novinari najčešće optužuju lidera italijanskog levog centra Prodija i njegovog nekadašnjeg ministra inostranih poslova Lamberta Dinija za mutne poslove sa Slobodanom Miloševićem (kupovina akcija Telekoma Srbija), za blagonaklon odnos prema operacijama italijanske duvanske mafije u Crnoj Gori i sl. Dok političari sa levice po pravilu, uzvraćaju optužbama na račun Berluskonijeve medijske imperije, koja danas kontroliše gotovo 90 odsto svih prihoda od TV reklama u ovoj zemlji. Pri čemu, opet, valja imati na umu i činjenicu da je u mnogim zemljama EU područje radiodifuzije i izdavanje nacionalnih licenci za komercijalne TV programe godinama bilo predmet svakojakih nesporazuma. I pored zvanično proklamovane politike “deregulacije” Francuska se, recimo, dugo i žestoko opirala Berluskonijevim pokušajima da kupi jedan komercijalni TV program u toj zemlji. Austrija je (kao i Grčka) dugo izbegavala obavezu da u skladu sa propisima EU ukine ekskluzivni monopol državne TV i omogući stvaranje paralelne komercijalne televizije sa nacionalnom licencom, a sa istovetnim izazovom uskoro će se suočiti i Mađarska i još neke stare i nove članice Unije...
       Konačno, Berluskoni je proteklih meseci (baš kao i njegov španski kolega Asnar i još neki lideri vladajućih desničarskih stranaka u Portugalu, Danskoj i Holandiji) na sebe navukao silan gnev nemačkog kancelara Šredera i njegovog francuskog kolege Širaka, kao i brojnih (uglavnom levo orijentisanih političara) u Evropi zbog otvorene podrške Americi i Britaniji u vreme napada na Irak. Zatim je, opet, uspeo da iznervira kreatore i zagovornike jedinstvene spoljnopolitičke platforme EU zbog iskazane spremnosti da se bespogovorno povinuje željama Amerike na Bliskom istoku, odbijajući da se - prilikom nedavne posete Izraelu - sretne sa Jaserom Arafatom, što je bilo u suprotnosti sa zvaničnim preporukama iz Brisela...
       Drugim rečima, kad se nemački socijaldemokrata Šulc u evropskom parlamentu prošle sedmice ustremio na premijera Italije, Berluskonija, ovom je očito “pukao film”.
       “Ono čega smo se svi plašili konačno je zaista eksplodiralo, kao paklena mašina”, primetio je jedan od vodećih italijanskih političkih komentatora, Ernesto Gali dela Lođa, u listu Korijere dela sera, prigovarajući premijeru što “nije bio u stanju da sačuva živce i drži jezik za zubima”. Većina italijanskih novinara je reagovala na sličan način, ocenjujući da je nemački poslanik Šulc nesumnjivo provocirao Berluskonija, ali da to nikako nije opravdanje za njegovu reakciju... “Svako ima pravo da se brani, ali ako se u tome pređe mera onda se sve završava kafanskom tučom”, kaže komentator Mesađera. Samo su retki desničarski listovi u ovoj zemlji, poput dnevnika Libero, konstatovali da je Berluskoni “dobro uradio što je rasturio Nemca”, jer je ovaj, navodno, “uvredio Italiju”. Dok Đornale, koji je (kao i nedeljnik Panorama) u vlasništvu Berluskonijeve medijske imperije, ocenjuje da je premijer Italije u ovom slučaju bio “žrtva unapred pripremljene zavere...”
       Ipak, zanimljivije je, čini se, ono što će uslediti nakon incidenta u Strazburu. Sam Berluskoni, uprkos javno iznetoj tvrdnji nemačkog kancelara Šredera da je od njega dobio sasvim zadovoljavajuće izvinjenje, i dalje ne pokazuje ni najmanju spremnost da ustukne: u otvorenom pismu objavljenom prošle nedelje u više listova u Italiji, Nemačkoj, Francuskoj i Španiji, on - u svom borbenom stilu - poručuje da “niko nema pravo da drži lekcije iz morala vladi koju su izabrali građani Italije”. A, u brojnim naknadnim objašnjenjima svoje žestoke reakcije uporno ističe da je bio više iznerviran “načinom” na koji je govorio nemački poslanik Šulc i “njegovim gestovima”.
       “On je mene napao i pri tome je bio izuzetno agresivan ne samo prema meni lično, nego i prema mojoj zemlji. Na njegove uvrede ja sam odgovorio ironično, jednom šalom”, kaže Berluskoni. Međutim, sva je prilika da takav premijerov robustan stav ovog trenutka ne dele čak ni neki njegovi najbliži politički saveznici u samoj italijanskoj vladi. To, pre svega, važi za potpredsednika vlade i ministra inostranih poslova Italije, Đanfranka Finija, koji među svojim evropskim kolegama uživa reputaciju veoma uglađenog političara i čoveka od stila. “Nema te uvrede, čak i ako potiče od najzagriženijeg protivnika, koja bi mogla da opravda nazivanje bilo kog političkog oponenta nacistom”, kaže Fini. On je, uostalom, svom premijeru odmah savetovao da nemačkom poslaniku i kancelaru Šrederu uputi nedvosmisleno izvinjenje...
       Inače, ovaj slučaj bi za potpredsednika vlade i italijanskog ministra inostranih poslova Finija lično, čini se, mogao da ispadne još neugodniji nego što je to izgledalo na prvi pogled. Fini je, naime, lider male desničarske partije Nacionalna alijansa, čija je prošlost opterećena ružnom senkom iz doba Musolinija. I, stoga je bio prinuđen da se dugo bori da bi - koliko, toliko - oprao ime svoje stranke i obezbedio joj ugled jedne savremene konzervativne partije, koja je u koaliciji sa Berluskonijevom Forca Italija ponovo uspela da se domogne vlasti... Uostalom, još jedan Berluskonijev koalicioni partner, lider Demokratske unije centra, Marko Foli, požurio je odmah da se distancira od premijera. “Ja ne delim njegovo mišljenje u ovom slučaju i još pokušavam da ga razumem”, rekao je Foli. Tako će se ispostaviti da su Foli i Fini zapretili otkazivanjem poslušnosti svom koalicionom partneru Berluskoniju (pominje se čak i mogućnost da Fini ponudi ostavku na funkciju potpredsednika vlade) upravo u trenucima kada je sam premijer, izgleda, nameravao da njih ozbiljno upozori i pozove na veću disciplinu zbog loših rezultata na prošlomesečnim lokalnim izborima.
       Nije, naravno, nepoznato da su lideri Nacionalne alijanse (Fini) i Demokratske unije centra (Foli), zapravo, najviše ljuti zbog premijerove preterane popustljivosti prema separatistima iz stranke Liga Sever, koji uživaju reputaciju najvećih “mutivoda” na italijanskoj političkoj sceni. Inače, funkcioneri Lige Sever su prvi požurili da podrže Berluskonija, čime su praktično samo produbili već postojeće sporove i krizu unutar italijanske vladajuće koalicije...
       Glavni rivali, Prodi i Berluskoni će u narednim danima uložiti zaista veliki napor da sačuvaju ozbiljno poljuljani ugled Italije u Evropi: predsednik Komisije EU je sa celokupnim svojim timom uoči vikenda odleteo u Rim i tamo sa italijanskim premijerom dugo raspravljao iza zatvorenih vrata. A, kad su se posle svega njih dvojica pojavila pred novinarima, Berluskoni je napravio neočekivan gest - zahvalio se Prodiju, kako je rekao, “iz sveg srca” za “vredne sugestije koje je od njega dobio na početku svog mandata predsedavajućeg EU”. Što bi se, valjda, moglo tumačiti i željom obojice da - makar pred TV kamerama - slede savet predsednika Italije, Karla Azelja Ćampija, koji je samo dan ranije na jednoj večeri za evropske parlamentarce u palati Kvirinale poručio da “mi ne smemo dozvoliti bolne polemike koje bi prekinule debatu o budućim poslovima”. I, još dodao da će “Evropa uvek moći da računa na proevropsku svest Italijana”.
       Naravno, analitičari će sigurno još dugo tražiti odgovor na pitanje: koliko je ozbiljna i duboka ova nova pukotina na političkom tkivu Evrope, koju su Italijani - sticajem okolnosti - učinili tako vidljivom? No, nema sumnje da bi i naše područje (“Zapadni Balkan”), u tom pogledu moglo da odigra ulogu karakterističnog testa. Naime, Romano Prodi je u ime Komisije EU za mesto budućeg šefa UNMIK administracije na Kosovu (naslednika Mihaela Štajnera) nedavno kandidovao uglednog italijanskog diplomatu ambasadora Stefana Sanina, koji uživa podršku svih zainteresovanih činilaca, Kofija Anana, Vašingtona, Beograda, Prištine... Ali, Berluskoni ne želi da vidi Sanina na tom mestu (smatra ga bliskim italijanskoj opoziciji, odnosno levici) i gura svog čoveka, Antonija Armelinija, dojučerašnjeg italijanskog “oficira za vezu” sa američkim i britanskim okupacionim trupama u Iraku... Naravno, najavljeni dijalog između Beograda i Prištine, verovatno, neće početi dok se ne odredi novi civilni administrator za Kosovo. Tačnije, dok dva Italijana, koji ovoga trenutka - barem simbolično - zastupaju boje evropske socijalističke levice i evropske desnice, nekako ne reše aktuelni spor koji preti da točak evropske istorije vrati bar dva koraka unazad...
      
       STEVAN NIKŠIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu