Odavno svi živimo na istoj adresi: Beketov bulevar bb

      “A znate li da alžirski bej pod samim nosem ima čvorugu?”
       Tako Gogolj završava priču “Ludakovi zapisi”. Ta poslednja rečenica visi u vazduhu. Čini se kao da je prišivena iz neke druge priče.
       I površnim prelistavanjem dnevne štampe nalazimo izrasline, erkere, prizore priča za koje smo poverovali da su okončane. Naša stvarnost podseća na loše urađenu fasadu. Još skele nisu ni skinute, a već se pojavljuje stara farba. I ne samo farba, već i obrisi reljefa prethodne verzije. Dekorateri nikako da do kraja urade posao. Vlaga izbija, odvaljuju se čitavi komadi maltera, a ispod zjapi stara cigla.
       Redovno pratim crne hronike. Nedavno su tri “komsomolke” gradskog prevoza u Nišu premlatile studentkinju. Kakav zločin, voziti se bez karte! To bi bilo isto kao da sa jugoslovenskim pasošem legalno živite u inostranstvu, na primer u SCG. Zatim, neki žestoki momci iščupali grkljan osobi koju su opljačkali. Četiri obrenovačka “piperovića” čitavih pet dana silovala jednu devojku. To su sve pojedinačne akcije, a one organizovane iz arsenala “patriotskih snaga” bave se šenlučenjem na hrvatskoj ambasadi i pljačkanjem novosadskih radnji.
       Balkanski krstaški ratovi su prošli, i sada je vreme za prodaju indulgencija. Jedini problem je pamćenje. Međutim, i pamćenje se može raspametiti. Možda i nije bilo onako kako je bilo? Recimo, lepo se vidi na filmu snimanom povodom godišnjice JSO-a u Kuli kako Vučelić pomaže Miloševiću da skine sako. Milošević odavno nije među nama, i da parafraziramo Kunderu, od Miloševića je ostao samo sako u Vučelićevoj ruci. Vreme je da se podvuče crta, da se oteto legalizuje i da počnemo da živimo kao sav normalan svet. Posle Šilerove, došla na red i Brehtova ulica. Da li je neko otišao u izbegličke logore da one prevarene jadnike pita da li se zovu Šljivančanin? Uostalom, odavno svi živimo na istoj adresi: Beketov bulevar bb.
       Gde je Mira? Marko? Bojić? Plava grobnica našeg zdravstva. Mantra je beskonačna. Usnuli škorpioni u živom kamenu. Gde je onaj ugledni gospodin, jazavac iz Palmotićeve? Da li se još neko seća njegovih afera sa žitom? Opet podiže tužbe zbog povrede ugleda i časti, a tih retkih tvari u njemu je koliko i vode u Sahari. Život bogat gresima overenim u dosijeu, to je suština svake vlasti na ovim prostorima. Kako sa praznim dosijeom postati član bratstva po mrlji, koje kao plovak ispliva iz svih istorijskih virova? Jer, mrlja je nezaobilazni depozit koji obezbeđuje kontinuitet u vlasti. Mrlja u biografiji je najbolja preporuka da stvari neće izmaći kontroli. I ne samo to. Mrlja je pouzdani garant da se ništa ne može tako loše uraditi da bi se do kraja prokockala mogućnost povratka na političku scenu. Bratstvo po mrlji povezano je poput domina. Odsustvo mrlje je disonanca, jeres koja se ne prašta, opasna klica koja može usmeriti priču mimo predviđenog scenarija. I zato, jedina mrlja je nemati dosije.
       Bez te ulaznice nema pristupa stepenicama visoke politike. Jer, kako onda jednom zaustaviti jeretika bez dosijea, kad se otme i počne da uspostavlja norme i standarde? A baš takvi su se usled nepažnje pojavili na našoj sceni i prvi put posle više od pola veka ugrožavaju idilu časnog poziva profesionalnog političara. Istina, samo ih je nekolicina, i na svu sreću i svojima su sumnjivi. Oni bi da vode politiku bez amalgama tajnosti i zavera. Dokopali su se važnih političkih funkcija. Kao da nemaju svoje profesije u kojima su čak i vrlo uspešni. Odaje ih drugačiji jezik, navike, upornost sa kojom bi da nam instaliraju antivirus program, da nas uvuku u pakao reda i pravila gde je sve jasno i čisto, gde se izvesne stvari znaju, gde postoji pamćenje i polaganje računa zbog grešaka u prošlosti, gde se živi normalno. Šta će nam guverner za koga nema tajni u monetarnoj politici? Budući da sve zna i da je tako uspešan u svojoj struci, neka onda ustupi mesto onima koji ne znaju, koji nisu uspešni, kako bi se obučili i jednom, možda, i oni nešto znali.
       Sa mrljom u biografiji ništa ne može za dugo vreme da pokvari političku karijeru. Mrlja je doživotna vakcina opstanka na vlasti, ili barem blizu vlasti, u rezervatu drugopozivaca. To je poseban soj iskusnih kadrovika koji se danas, naravno, ne zovu tako. Oni nikada nisu pomagali Miloševiću da skine sako, ali su uvek bili spremni da priskoče. Oni su vlasnici pokreta kojim se pridržava sako, svejedno kome pripada. Nisu opterećeni bilo kakvim uverenjima, i baš zato su nezamenljiva postava svake vlasti. Njihovo geslo je da se za neko vreme primire, dok ne prođe nepogoda, a onda nastavljaju istim putem. Oni su najzaslužniji za kontinuitet politike “I posle promena bez promena”. Samo tako mogu da objasnim da jedna od perjanica RTS-a iz vremena Miloševića, sada, na toj istoj televiziji, pravi emisije o demokratiji i medijima, o važnosti istine i misiji nepotkupljivih novinara. Kao kad bi ubica ne samo vodio istražni postupak o svom zlodelu, već na kraju određivao i visinu kazne.
       Obrađuj svoj vrt, rekao je Volter. Kako je to subverzivno za manipulatore i folirante koji svoj vrt po pravilu nalaze u tuđem dvorištu. Ko ima postament i dar uvek je gubitnik u politici. Samo manipulatori i foliranti nikad ništa ne gube. Još prigrabe i alibi da zbog politike nisu uradili ono, što ruku na srce, nikada i ne bi mogli da urade. Da obrađuju svoj vrt.
       A znate li da je Franjo Tuđman, na odlasku iz svog beogradskog stana u Ulici Generala Ždanova 16, poskidao sve štekere i poneo ih u Zagreb?
      
       DRAGAN VELIKIĆ