NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Tirnanija
Crna sveska

Takozvane bele knjige/spiskovi “unutrašnjih neprijatelja” bile su specijalnost svih ovdašnjih bivših režima. Sada se opet priprema jedna “bela knjiga”. U čemu je razlika?

      Kako se to zapitao pukovnik Ljuba - jesu li se oni konsultovali sa Šuvarom? Živ je čovek, što da ne! Pitalica se odnosi na (za sada anonimne) tvorce bele knjige koja će biti samo još jedna crna sveska za istoriju srpskog novinarstva. Ali se ipak zna da je to neko iz vlade. Možda onaj koji voli sve što vole mladi.
       Što se Šuvara tiče, moram da priznam kako se nisam svojevremeno našao na njegovom podužem spisku opasnih “unutrašnjih neprijatelja” koji klevetničkim tekstovima u štampi ruše samoupravni socijalizam, vlast radnog naroda i CK, a obaška su se ostrvili na tekovine revolucije i NOB-a. To me je prilično pogodilo. Ovog puta nema šanse da me neće “izabrati” Biću obilato zastupljen. I biću u dobrom društvu.
       Jer - da konačno pređem na temu - ova nova bela knjiga sadržaće 7 000 tekstova napisanih za života pokojnog premijera koji su (ti tekstovi), svojim kritičkim odnosom prema radu vlade, širili atmosferu rezignacije i beznađa, “kolektivnog linča” etc., te, samim tim, predstavljali logističku pripremu za atentat od 12. marta. Ništa manje. Prosto: novinari su zapravo ubili predsednika vlade.
       Takva “ideja” mi se čini opasnom - da ne kažem nešto mnogo gore. Koliko znam, Đinđića je ubio jedan državni činovnik, pripadnik kasnije rasformirane JSO. Nije, dakle, bio novinar. Pravo pitanje je zašto je vlada tu jedinicu (za specijalne operacije) raspustila tek posle tragičnog događaja? S druge strane, pak, sama pomisao da su mediji svesno pripremali atentat liči mi otud na guranje sopstvene odgovornosti pod tepih. Pakao - to su drugi.
       Osećam potrebu da takvu optužbu odlučno odbijem. Što se mene tiče, nisam u životu ni mrava zgazio. Nije to nikakvo “ideološko opredeljenje”, takav sam čovek. Poštujem božju (ili već čiju) volju da je život svakog stvorenja svetinja. Kako sam onda mogao poželeti da se ubije čovek koga sam lično poznavao. Nismo baš bili preterano bliski, ali... Njegova smrt me je potresla kao svakog drugog, možda čak i više.
       No, ovaj sled činjenica još ne znači da je predsednik vlade, Đinđić ili bilo ko drugi, automatski pošteđen kritičke analize svojih postupaka; naprotiv. A da je grešio, grešio je. Naročito u pogledu izbora bliskih saradnika. Zar je trebalo ćutati o tome? Sastavljači buduće bele knjige očevidno misle da su zatvorena usta (i vezane ruke) preduslov tranzicije i svakog boljitka. U najmanju ruku.
       Njihova prava namera je da pokažu kako je tek opšte oduševljenje i radost vascelog srpskog naroda preduslov za uspešan rad vlade, a ne obrnuto. Pošto je poželjna euforija izostala (ili se ugasila 6. oktobra), vladi su vezane ruke. U smislu one narodne: srce hoće, al’ d... klokoće!. To smo već imali pre 5. oktobra. A počelo je 9. maja 1945. godine. U čemu je razlika između belih knjiga tog vremena jednoumlja i ove koja nam se tek sprema?
       Nema zato sumnje da je prava namera (za sada anonimnih) sastavljača novog spiska “unutrašnjih neprijatelja” ponešto drugačija. Čitalac je sigurno već zapazio da su, posle premijerove tragične smrti, njegovi kritičari ućutali (ili su se okrenuli na drugu stranu), a da su se, suprotno tome, “razgalamili” njegovi tobožnji poštovaoci. Đinđićevo ime takvima ne silazi s usta. Jer se oni ogorčeno bore za njegovo “nasleđe”. Krv do kolena.
      
       Bilo bi lepo - i vredno svake pohvale - da se ta borba odnosi na premijerove dobre namere, na njegov “reformski kurs”. O tome, međutim, ni pomena. Lako je, prema tome, zaključiti da je na delu bitka za novu preraspodelu vlasti, u kojoj će oni što se stalno pozivaju na Đinđića imati prednost. Ništa drugo i nemaju.
       Kako je takav plan principijelno nezamisliv bez onih koji podmeću klipove pod točkove demokratizacije, pretendenti na večnu (i apsolutnu?) vlast lako su svoj objekat mržnje pronašli u novinarima. Novinari su za sve krivi. Pošto još jedino oni pružaju dokaze da apatija nije postala letalna socijalna bolest. Tako se ponašao i blaženopočivši mašinbravar u maršalskoj uniformi. O pitomcu pritvorene jedinice u Holandiji već i da ne govorimo. Oni koji trenutno upravljaju zemljom njihovi su, možda nesvesni, naslednici.
       Pa će ovoj tezi uputiti prigovor u vidu pitanja/tvrdnje - a zar ne vidite šta se događa sa Tonijem Blerom i Bi-Bi-Sijem?! Vidimo. Događa se isto što i nama: virtualno želi da postane stvarno. Mada državna institucija, Bi-Bi-Si neće na to olako da pristane. Bler je morao pred parlamentarnu komisiju. Ali je sigurno da zbog svega toga Kraljevstvo neće propasti. Niti će za Blerov (eventualni) pad s vlasti na sledećim britanskim izborima biti kriv Bi-Bi-Si. Ovde teško da može ispasti tako. Jer, tamo gde je gola vlast emanacija iznad svih drugih, esencija života je voda. A voda uvek protiče ispod mosta. Čovek koji stoji na obali kaže: ej, voda nešto nosi!
       Da li sastavljači bele knjige znaju da plivaju?
      
       BOGDAN TIRNANIĆ


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu