Novi Valensa ili neki drugi birokrata koji će se, preko grbače radništva, uspeti na neku poziciju u državi, jednostavno, nije nam potreban

      U poslednje vreme anarhosindikalizam se često pominje, i to najčešće u nekom proizvoljnom ili zlonamerno odabranom značenju. Ne čudi nas što predstavnici vlasti pokazuju neverovatnu dozu neobrazovanja - njihove sposobnosti i znanje vrcaju na sve strane, samo nikako tamo gde su odgovorni, ali nas žesti što takozvani predstavnici radništva, sindikalne birokrate, javno izjavljuju budalaštine, radeći posao za vladu - pružajući “ruku pomirenja”.
       U poslednjih nekoliko meseci gospodin Milenko Smiljanić, predsednik SSSS-a, konstantno upozorava srpsku vladu da će, ukoliko odbije saradnju s njim, biti suočena sa radikalizacijom protesta i stvaranjem anarhosindikata, te razularenim divljanjem radničkih masa.
       Svakome ko je imalo upućen u stavove anarhosindikalista/kinja, bilo kod nas, bilo u svetu, jasno je da je na delu jeftina propaganda birokrate koji je ostao bez snage i pregovaračkih aduta, i kome je stolica ozbiljno zaljuljana od strane nezadovoljnog i prevarenog članstva. Anarhosindikati nikada i nigde nisu propagirali nepromišljeno nasilje i divljanje po ulicama. Ono što smo više puta isticali je da, ukoliko ne možemo da se izborimo za naša prava na civilizovan način, nećemo dozvoliti da nam varvari sa druge strane kroje živote, već ćemo reagovati na način koji jedino razumeju. Tu je Smiljanić potpuno u pravu kada opravdava kragujevačke radnike koji su pokušali batinama da proćaskaju sa predstavnicima vlasti - političarima je lako da po napuštanju funkcije nastave sa kriminalnim delatnostima, ali radnik ili radnica koji su otpušteni nakon toliko godina rada, nemaju nikakvu perspektivu u ovom i ovakvom društvu.
       Naš ideal jeste društvo bez nasilja. Naš cilj je slobodno društvo ravnopravnih, samosvesnih i na međusobnu pomoć spremnih individua. Anarhosindikalisti/kinje su tokom svih minulih ratova bili/e prokazivani/e, zatvarani/e, mučeni/e i ubijani/e zbog svog antimilitarizma. Nama nasilje, zaista, nije nikakav fetiš. Ali to ne znači da ćemo sedeti skrštenih ruku i puštati da naši životi budu gurnuti pod tepih privatizacije. Koristićemo sva efikasna sredstva, koja nisu u suprotnosti sa našim etičkim načelima i koja istinski poboljšavaju položaj radništva i ostalih ugnjetenih, da bismo ostvarili naše ciljeve. Uostalom, okrenimo priču na drugu stranu: pitajmo državu i gazde šta misle o nasilju. Ko započinje ratove i radi čega? Ko koristi policiju da se razračunava sa neistomišljenicima? Ko dovodi privatno obezbeđenje i telohranitelje kada otpušta zaposlene ili silom preuzima fabrike? Ko održava i propagira ekonomski model koji milione ljudskih bića širom sveta drži u poziciji konstantne eksploatacije? To je nasilje, vrlo očigledno i vrlo drsko nasilje. Međutim, tim nasiljem političari i gazde štite svoje interese.
       Sindikalne birokrate mlataraju anarhosindikalizmom pred vladom da bi stekle njene simpatije i osigurale neke privilegije, nudeći pregovore i smirivanje radništva. Mi ne očekujemo da će političari imati sjajno mišljenje o nama, niti nas je briga šta uopšte misle (ako misle), ali je interesantan drugi razlog zbog kog sindikalne birokrate pokušavaju da zabašure naše metode borbe za radnička prava: razočarano članstvo “velikih” sindikata, svesno okoštalosti sindikalne birokratije i zgađeno neprestanim lažima, počinje masovno da napušta sindikalne centrale. Polako shvatajući neefikasnost sindikalne borbe hijerarhijskih, autoritarnih sindikata, jedan broj lokalnih i regionalnih povereništava SSSS-a je stupio u kontakt sa našim sindikatom. Svakom razumnom, civilizovanom, ljudskom biću je jasno da se njegov ili njen glas najjasnije može čuti u nehijerarhijskim direktno-demokratskim sindikatima u kome odluke donosi jedino članstvo, a ne sa vrha postavljene birokrate, koje stoga nemaju isti interes kao oni koje navodno predstavljaju.
       Za razliku od svih tzv. main stream sindikata, odluke u našem sindikatu ne donosi podmićena vrhuška (SSSS), Vlada Srbije (ASNS) ili strani fonderi (Nezavisnost) već isključivo članstvo. Naš statut ne omogućava drugu opciju.
       Tokom protestne šetnje (25. juna) Smiljanić i njegova klika su više puta pokušavali da nas udalje sa protesta, pozivajući ostale radnike da nas bojkotuju ali su bili suočeni sa žestokim odgovorom radništva koje je prepoznalo sa kakvim motivima birokrate to zahtevaju od njih. Razgnevljeni oružari su se ispred Vlade Srbije zamalo fizički razračunali sa jednim od SSSS-ovih birokrata koji je pozivao na “uklanjanje ovih sa crveno-crnim zastavama i antidržavnim transparentom”.
       Ponovićemo ono što je u osnovi naše aktivnosti. Mi nismo izabrali da napadamo ikoga. Svi živimo u stalnom ratu države protiv društva i gazda protiv radništva. Odnos države prema medijima najrečitije govori o tome. Odgovaramo na njihove napade. Mi se branimo. Društvo može organizovati svoj otpor na različite načine, ali jedini način da se zauvek završi sa društvom eksploatacije, vlasti čoveka nad čovekom, patnje, bola, bede i prevara je organizovati se, sada i ovde, u revolucionarne slobodarske sindikate. Sindikate koji neće stati sa svojom borbom sve dok ne budemo živeli u slobodi.
       To znači da nam novi Valensa ili neki drugi birokrata koji će se, preko grbače radništva, uspeti na neku poziciju u državi, jednostavno, nije potreban. Takođe, ako smo svesni uzroka i načina na koji smo dospeli u ovu ponižavajuću poziciju, biće nam jasno da nemamo zašto da se bakćemo pitanjima koja je i čija partija na vlasti, niti da sakupljamo potpise za ili protiv ovih ili onih. Može li angažovanje u promeni bilo koje vlasti doneti nešto realno bolje radništvu? Koliko puta treba eksperimentisati sa poverenjem? Političari i gazde rade zajedno, podržavaju se čuvajući ugrabljene privilegije. Ostavimo se njihovih međusobnih razmirica i borbi oko plena, i usmerimo se na naše ciljeve: bolji život sada i ovde. Znači li to proteste na ulicama? Blokade puteva? Okupiranje fabrika do postizanja rešenja u pregovorima? Generalni štrajk do ispunjenja svih zahteva? Zahtevanje četvoročasovnog radnog vremena? Zar neko može da nam zabrani takve akcije?
       Uostalom, jedan diktatorski režim je na taj način oboren, a drugi se popeo na naša leđa koristeći haos. Nikad više ne bi trebalo da dopustimo političarima i gazdama da iskoriste našu borbu za svoje ciljeve. Saradnja sa partijama nam nije potrebna. Njihova podrška nam ne treba. Za stvaranje novih društvenih odnosa, ravnopravnih, nehijerarhijskih, odnosa između ljudskih bića nisu nam potrebni čobani/lideri već, kao i za sve pozitivne civilizacijske tekovine koje smo uspeli da izborimo protiv mračnih sila opskurantizma, samo malo samopoštovanja.
       Postmoderni “mislioci” pokušavaju da nas ubede da živimo u vreme kada ideali više ništa ne znače. Mi ne prihvatamo to, jer prihvatajući takve pozicije ljudska vrsta bi prihvatila ideju da su beskičmenjaci koji su jurili svoje sitne, samožive ciljeve kroz istoriju bili u pravu.
       Mi se, pre svega, borimo za ljudsko dostojanstvo.
      
       (Beogradska lokalna grupa Anarhosindikalističke inicijative)