Falsifikator novca u periodu cara Dušana završavao na lomači a mesto gde je rasturan novac moralo je da nestane sa lica zemlje. Ako znamo kako se sada lako daju kvalifikacije (prisetimo se izjave premijera Živkovića) proizlazi da možda i nije loše što ne postoji zakon...

      U srednjem veku novac je bio dokaz istinske moći i bogatstva države. Kovanje je bilo strogo kontrolisano. Pravo kovanja je imao samo vladar i taj novac je važio na celokupnoj teritoriji kojom je vladao ali i u zemljama sa kojima je trgovao. Postojala je stroga šema kada je u pitanju izgled novca od koje nije smelo biti odstupanja (vladar se nalazio na jednoj, Hrist na drugoj strani a morao je postojati i jasan natpis o tituli koju vladar, čiji je novac, poseduje). Tačno se znalo gde novac cirkuliše, emisije su bile ograničene i do greške jednostavno nije smelo da dođe” - objašnjava Vesna Radić, viši kustos Numizmatičke zbirke Narodnog muzeja. Naš sadašnji dinar zvanična je valuta u samo jednoj članici državne zajednice. Štampa ga Centralna banka te države članice (Narodna banka Srbije) iako još ne postoji zakon koji joj to dozvoljava. Istina, po slovu Ustavne povelje ova institucija ima pravo da štampa novac (ili ipak nema, ako je verovati predsedniku Vlade Srbije Zoranu Živkoviću, koji je pre tri meseca ustvrdio da je svaki novac koji štampa NBS zapravo lažan!).
       Pravi ili lažan, tek narodni poslanik Marko Petrović je pred kamerama BK Televizije izgrebao hologram sa najveće novčanice (od 5 hiljada) kao polje na lutrijskoj srećki. U pauzi grebanja uputio je poslaničko pitanje guverneru Dinkiću u kome se interesuje zašto se na novčanici nalazi hologram najlošije treće kategorije iako je plaćeno za prvu kategoriju. Javno putem medija upitao je Dinkića gde se dela razlika u ceni koja, po njemu, iznosi 800 hiljada evropskih novčanica. Mlađan Dinkić mu je odgovorio tužbom za klevetu.
       “Iznenađen sam što guverner na taj način razgovara sa poslanikom. On očigledno tužbom želi da prikrije istinu”, kaže Marko Petrović, dodajući da poseduje dokaze da je hologram plaćen 1,7 miliona evra. Iako je u izjavi “Kuriru” Ana Drašković, šef kabineta guvernera Dinkića rekla da su novčanice prošle 20 laboratorijskih testova i da je stoga priča o lošem kvalitetu obična izmišljotina - Mlađan Dinkić je potvrdio ono što je video svako ko je video nastup Petrovića na BKTV. Loš kvalitet novčanica on je obrazložio time što je plaćen najjeftiniji kinogram u iznosu od 19 hiljada funti. “A optuženi smo da smo platili 1,6 miliona evra. Pa, nismo mi toliki hohštapleri”, rekao je Dinkić. On je na konferenciji za medije, međutim priznao da je baš loš kvalitet tih novčanica bio i razlog za smenu direktora Zavoda za izradu novčanica.
       Guverner Dinkić se u međuvremenu prisetio da je 2. jula 1884. Privilegovana Narodna banka Kraljevine Srbije objavila prvu novčanicu od 100 dinara pa je, u znak sećanja na taj datum. doneo uredbu koja je omogućila da se 2. jula 2003. u opticaj pusti nova “stodinarka” ali i nova novčanica od 5 hiljada dinara te kovani novac od 1, 2, 5, 10 i 20 dinara.
       Na novčanicama se sada nalazi znak Narodne banke Srbije što, kako ističe heraldičar Dragomir Acović, nije potpuno neuobičajeno (Bank of England je u nekoliko navrata izdavala novčanice sa svojim znakom) i što je primereno današnjoj situaciji kada ne postoji grb državne zajednice kao ni dovoljno moralne, građanske i političke hrabrosti da se promeni grb Srbije na kome još uvek dominira petokraka. Na novčanici od 5 000 dinara ostao je Slobodan Jovanović, na 100 dinara je i dalje Nikola Tesla dok su se na kovanim novčanicama našli motivi manastira Gračanice (1 dinar), Krušedola (5 dinara), Studenice (10 dinara) i Hrama Svetog Save (20 dinara). Lista za Sandžak odmah je uputila protest jer “u ovoj zemlji ne žive samo pravoslavci” međutim samo postavljanje takvog pitanja je neznanje, kaže Dragomir Acović. “Takve primedbe su besmislene jer je nemoguće odvojiti duh od tela.”
       Interesantno je da se ni za poslanika Petrovića, koji je pokrenuo lavinu ni za guvernera Dinkića ne može sa sigurnošću utvrditi da li su vlast ili opozicija. Marko Petrović je naime predsednik poslaničke grupe “Srbija”, koja ne pripada vladajućoj koaliciji ali se, kad god zatreba, ponaša kao “najčvršće jezgro DOS-a” dok je Dinkić, potpredsednik G17 plus, organizacije koja je kao ekspertska bila u sastavu DOS-a ali sada kao politička partija predstavlja očiglednu političku pretnju.
       Velimir Ilić, predsednik Nove Srbije, na čijoj je listi izabran Marko Petrović kaže da je Petrović ucenjen od strane vladajuće koalicije i da je prinuđen da se ponaša onako kako se od njega zahteva. “On je marioneta čoveka iz prethodnog režima koji je lagerovao sve ove plaćenike i radi sa njima šta god hoće. Kod njega svakoga dana idu na konsultacije i tamo dobijaju zaduženja”, kaže Ilić za NIN. On se ne čudi što je “i sa Dinkićem počeo da se briše pod”, jer mrcvarenje Srbije treba da se nastavi. “Ide se na stalnu produkciju afera, kupovanje poslanika a u Srbiji se ništa ne radi. Osim što se šminkaju Beograd i Niš.”
       Nije neosnovano smatrati da je Petrovićevo pitanje probni balon i da tek treba očekivati glavne udare. To očigledno očekuje i Dinkić pa je saveznika izgleda potražio u “sedmoj sili”. Neformalne večere sa novinarima kao i odlazak u posetu centralnim bankama Nemačke i Engleske nisu uobičajeni načini komunikacije, bar u našim uslovima. To je zapazio i poslanik liberala Srbije Boško Ničić koji je prozvao Narodnu banku Srbije da je potrošila 38 hiljada evra na put novinara u Evropu. Iz NBS-a odgovaraju da tako edukuju građane baš kao i reklamama u udarnim terminima gledanih televizija, što su mnogi primetili (Centralna banka nema konkurenciju pa je sporan motiv zbog koga se izdvaja novac za reklamu).
       Podatak koji je posetiocima izložbe o našem srednjovekovnom novcu očigledan svakako je taj da je falsifikator novca u periodu cara Dušana završavao na lomači a mesto gde je rasturan novac moralo je da nestane sa lica zemlje. Ako znamo kako se sada lako daju kvalifikacije (prisetimo se izjave premijera Živkovića) proizlazi da možda i nije loše što ne postoji zakon...
      
       GORISLAV PAPIĆ