Vlasnik dva dnevna lista pretpostavlja da mu je dizanjem u vazduh automobila poslata poslednja poruka u nizu pretnji kojima je bi izložen u poslednje vreme zbog finansijskih potraživanja

      Posle eksplozije automobila vlasnika beogradskih dnevnih listova “Glas javnosti” i “Kurir” Radisava Rodića, u Srbiji se postavlja pitanje: šta je opasnije - pisati za novine ili ih izdavati? Milan Pantić iz Jagodine je svoje pisanje platio glavom a ubica još nije otkriven. Slavko Ćuruvija je i pisao i izdavao novine. Ubijen je 1999. godine a istraga još traje. Radisav Rodić, vlasnik poslovnog sistema “ABC produkt” u čijem sastavu su i dva dnevna lista, dizanje u vazduh svog automobila na parkingu kod stadiona “Crvene zvezde”, dok je mirno večerao sa prijateljima u restoranu “Avalica”, shvatio je kao poslednje upozorenje. Da li će bar on dočekati da policija pokaže svoju efikasnost?
       Poprilično uznemirenu javnost iznenadilo je prvo saopštenje policije, odmah potom demantovano, da se radi o eksploziji plinske boce. Nje nije bilo u automobilu, a veliki krater na mestu gde je bio automobil ukazuje da se radi o precizno i profesionalno “odrađenom poslu”. Predstavnici vlasti, profesionalnih udruženja i političkih stranaka listom su osudili napad i okarakterisali ga kao direktni akt na slobodu štampe, tim pre što prethodni slični slučajevi još nisu rešeni.
       O motivima ovog vandalskog akta tek se nagađalo. Od toga da se on nalazi u mnogim škakljivim temama o kojima su ovi listovi pisali, preko Rodićevog biznisa, do trvenja vlasti i ovih listova.
       Vidno uznemiren i zaplašen Rodić se nećkao da obelodani ko mu je sve pretio ovih dana, čekajući da policija završi svoj posao. Za NIN je ipak odlučio da iznese nekoliko detalja koji ukazuju na genezu pretnji i pritisaka kojima je duže vreme izložen.
       “Još 16. januara 2002. godine ispred kuće su me sačekala četvorica nepoznatih ljudi. Udarili su me u glavu i pobegli. Policija je identifikovala jednog napadača ali do danas nije ništa urađeno. Ništa nije pokrenuto i sve stoji u Petom beogradskom tužilaštvu. Ove godine, 14. aprila oko devet časova uveče, kada mi vozač donosi novine, pojavio se čovek, blizak prijatelj onog što me udario, inače radnik BIA (Bezbednosno-informativna agencija), i psujući me na mojoj kapiji rekao: ‘To što te je taj prebio, nije ništa kako ću te ja prebiti.”
       Rodić je i ovaj slučaj prijavio policiji koja je identifikovala nasilnika, ali mu je rečeno da je to radnik BIA-e i da njegov načelnik ne dozvoljava istragu. Naime, javna bezbednost ne može da preduzima nikakve mere bez saglasnosti nadležnog rukovodioca BIA-e. Svu dokumentaciju vezanu za ove slučajeve koja se nalazi u OUP Voždovac, Rodić je dostavio rukovodstvu gradske policije. “Rekli su mi da ne znaju šta da rade i dodali: ‘Rodiću, smiri se, budi miran.’”
       Rodić ne može da objasni zašto su ga ovi ljudi maltretirali, ali iznosi novu muku koja ga je snašla uoči eksplozije automobila i sasvim je finansijske prirode. Kako kaže, 18. juna ove godine uputio je rukovodstvu Demokratske stranke dopis, na ime prvih ljudi u njoj - Zorana Živkovića, Čedomira Jovanovića i Žike Anđelkovića (zadužen za finansije stranke) i zamolio da mu daju novo sredstvo obezbeđenja plaćanja kao garanta, pošto dosadašnji akceptni nalozi prestaju da važe 30. jula ove godine. Radilo se o dugu DS-a Rodiću od 216 000 000 dinara (oko tri i po milona evra) za svojevremeno štampanje lista “Demokratija”. Ujedno je zamolio čelnike DS-a da ga pozovu na dogovor ako imaju neki drugi predlog.
       Kako nije dobio nikakav odgovor, Rodić je pustio sve akceptne naloge. Prethodno je kod Narodne banke Srbije zatražio upoređivanje pečata i potpisa na akceptnim nalozima sa onima koji su deponovani kod Narodne banke. U odgovoru stoji da su pečat i potpis verodostojni (potpis je bio pokojnog premijera i predsednika DS-a Zorana Đinđića).
       Ovaj Rodićev potez je izazvao blokadu računa DS-a i svih odbora ove stranke po Srbiji. Međutim, u petak 4. jula, Rodićevoj kompaniji stiže presuda od Trgovinskog suda koja privremeno obustavlja izvršenje naloga.
       “Pošto tužbu nismo dobili, odmah smo Trgovinskom sudu uručili prigovor”, kaže Rodić, čudeći se na ovakav postupak suda. Međutim, istog dana, na večeri sa glavnim urednicima srpskih medija, premijer Zoran Živković je, govoreći o isforsiranim sukobima vlade i medija, pomenuo i slučaj DS-a, vezan za akceptne naloge sa, navodnim Đinđićevim potpisom, ističući kako se sve dobro završilo, bez dizanja medijske prašine.
       Očigledno, ni Rodić nije “talasao” sve dok mu automobil nije odleteo u vazduh. Komentarišući navode premijera, Rodić misli da to nema mnogo veza sa samim Živkovićem, već da mu neko, u unutarpartijskim igrama, potura netačne podatke. Kao potvrdu toga Rodić navodi poruku koja mu je poslata preko posrednika i glasi: “Poručite Rodiću, neka mu plati potpisnik naloga.”
       “Ni slutio nisam da ću imati problema ove prirode, jer je još krajem avgusta 2001. godine kod mene bio Zoran Đinđić i rekao da je došlo vreme da se sve obaveze izmire”, priča dalje Rodić. “Zahvalio mi je na strpljenju i kao glavnog čoveka koji će to da reši odredio Gorana Vesića. Vesić je bio kod mene ali je doveo i Goricu Mojović, glavnog aktera svih zaduživanja ‘Demokratije’. Ona je potvrdila dug i dogovorili smo se da se to reši”.
       Nekako u to vreme počinju i pretnje koje traju sve do danas, a Rodić tvrdi da nisu prestale ni posle eksplozije automobila. Dodaje još jedan detalj: “Kada su bili blokirani računi Demokratske stranke u firmu mi je ušlo osam policijskih inspektora i sve druge moguće inspekcije, pa i za ekologiju. Na kraju su tražili spisak svih firmi za koje je vezana porodica Rodić, bilo direktno ili indirektno. Isto to je svojevremeno tražila preko policije i Mira Marković a javnosti je poznato kakvom sam maltretiranju sve bio izložen. Nisam se nadao da će se to nastaviti i sa ovom vlašću”.
       Na redu je policija, koja treba da pokaže svu britkost svoje “sablje”.
      
       SLOBODAN IKONIĆ