Ružica danas predstavlja i ono što jeste sama i ono što su njen život i njegova smrt od nje načinili. A sve nas zajedno, prijatelje i protivnike, optužila je - rekavši ni reč. Niti bliskima: “Zašto ga niste sačuvali?”. Niti daljima: “Zašto ste ga ubili?”

      Čeda i Beba, prepadnuti jer više nisu neophodni, hoće da Ružica bude ono što nije, da njih dvojica postanu ono što bez nje ne mogu. Ako, na njihov predlog, ona postane predsednik Demokratske stranke, tek tada je - računa tandem - njima obezbeđena sigurnost, imunitet, opstanak u Srbiji i moćna pozicija levo, desno i iza trona?!
       Beba, dugogodišnji majordom kuće Đinđić i Čeda, još kao student usvojen od mentorskog para na stan i hranu, mudro zaključuju da su bez šansi u dinastičkoj borbi unutar stranke. Ne mogu da dobiju to što žele, mada su bili “kućni ljubimci”. Zato očajnički traže način da blokiraju izbor nižih po činu, običnih “partijskih drugova” Živkovića ili Tadića. Pravilno razmišljaju. To može samo Ružica. Ako prihvati. Te ako stranka takav rasplet vidi kao dug onome koji još nije mit, tek što je legenda, ali je još predsednik.
       Naime, Ružica danas predstavlja i ono što jeste sama i ono što su njen život i njegova smrt od nje načinili. Osuđena da bude najveća žrtva sudara Srbije sa svojim naličjem, nikog nije izuzela od belega njezine hrabrosti u vremenima toliko neosetljivim na bol, na radost ili na tugu. Svakoga je, tih dana, gledajući demone pravo u iscereno lice, uspravila i opomenula - šta radimo samima sebi i šta smo uradili njoj. A sve nas zajedno, prijatelje i protivnike, optužila je - rekavši ni reč. Niti bliskima: “Zašto ga niste sačuvali?”. Niti daljima: “Zašto ste ga ubili?”.
       Koliko je njegova smrt samo na tren uozbiljila stvari i kako je nedostojno plitak bio zvaničan odgovor na nju? Ona je ostala bez odgovora - koliko krivice ide na račun onih koji najglasnije plaču, najdublje saginju glavu ili se, na grobu, najsvečanije zaklinju? Kad će moći da je pogledaju u oči svi koji danas rade kao da im je on korisniji mrtav nego živ? Stvoreni za sitna nedela, sad mogu da naprave i krupne svinjarije. Zato ne duguje nikome ništa. Ni Srbiji, ni demokratama, ni prijateljima. Samo je, na svoju nesreću, pozajmila lice jednoj noći ovog mračnog dana. Tako je ušla, zajedno sa Jocom i Lukom, u neobrisivi deo kolektivne memorije nacije koja ne voli da pamti, ne poznaje stid i odriče se dugova. Zbog toga, u zemlji koja ne priznaje veličine za života, niti ima milosti posle smrti, ulazak u ovakvu politiku za nju predstavlja svirepi povratak na mesto zločina. Sve rane su ostale, samo nema krvi!
       Tačno je, ona može da sačuva Čedu i Bebu. Tačno je, može da spreči dinastički rat ili cepanje demokrata. Može da bude spomenik. Ili simbol. Kustos ili sudija. Indira Gandi ili Džeki Kenedi. Naslednica ili udovica. Pokriće ili garant. Antologija ili spomenar. Prevodilac sa jezika mrtvih ili živi putokaz. Demokratska ili svenacionalna. Šta je propalo sa njim, a šta se dobija sa njom? On je mogao da bude onakav, jer je ona bila ovakva. On je trošio ljude u celini, a poznavao je samo po koji njihov detalj. Ona je bila osmeh, on je bio grimasa. Ona je bila prijatelj, kad je on bio grub. Kad je bio osion, ona je ublažavala. On je bio ambicija, ona je bila porodica. On je bio sujeta, ona na njegovoj strani. Ali ne uvek saglasna. On je bio gazda stranke i države, pa sve ostalo; ona, ostalo, pa prva dama. Nije se mešala, ali jeste bila sagovornik. Nije imala favorite, ali je prepoznavala ko je njemu bitan. Ona ima harizmu, on se trudio da takav bude. Njemu je Dedinje taman, za nju je tamo klaustrofobično. Ona je sakupljala prijatelje, on je akumulirao protivnike. On je držao sopstveni život u svojim rukama, ona samo njega.
       Šta sad? Nosioci kovčega interesno su mutirali na dve ekipe. Sa jedne strane, uz nijanse, Pampers, Džokej, Multijajačni i Lilihip; sa druge, uz nijanse, Roštiljdžija i Maršal. Tim koji ovlada Demokratskom - kontrolisaće DOS, ko je upravnik Koalicije - taj kormilari državom, ko vlada državom - odlučuje kako se raspodeljuje, već pominjanih, 20 milijardi evra svake godine. Eto, ako smo našli motiv, pređimo na zločin.
      
       Svi njegovi ljudi samo su ono što im je on pozajmio. Ništa više. Kao političari, tek treba da se rode. Bez njega, biće tu i spontanih abortusa, sijamskih blizanaca, mongoloida, vukodlaka, običnih kretena, hibridnih idiota i skotova. Ružica, sa sadašnje ekvidistance prema dva najjača centra moći demokrata, može da bira: da podrži “kućnu” opciju; da stane iza većinske “stranačke” grupe; da se ne meša ili da prihvati predlog, kad do njega dođe, da preuzme nasleđe. Podrška bilo kome, međutim, podrazumeva i potpisivanje određene politike. Jedne, koja pod reformskim barjacima deformiše zakone, uvrće pravdu, razara institucije, proizvodi spektakularnu razliku između bogatstva i bede, širi korupciju i paktira s kriminalom. Ili druge, koja stidljivo nagoveštava želju da DS vrati svojim korenima.
       Prihvatanje kandidature znači ulazak u profesiju koja je ubila njega. Praktično, njeno druženje s “ubicama”. Dvojica, koji donesu takav predlog, imaju nameru da budu trijumvirat - ali bez nje! Oni ne vide Ružicu kao mogući maksimalni faktor; potrebna im je samo kao Max Factor. To je dokaz da o njoj ne znaju ništa. Još gore, previđaju kako je sistem, kojem su oni apostoli, od nje već naplatio najveći mogući dug, koji nije napravila. To je Ružicu promenilo i prema njima i prema nama. Ono što su za nas reči, za nju je tragedija. Ono što je za njih početak, za nju je kraj. Naša svakodnevica, za nju je svirepa drama. Niko nikad neće imati pitanja za njene odgovore. Pa koji je onda među nama dovoljno dobar ili toliko nevin da se mirno ogleda u njenim i dečijim suzama? Čija je politika zavredela takvu garanciju?
       Ružica može da bira konsultujući svoje nade ili svoje strahove. Jedno već radi; ovde je i postoji! Jedne da opominje, druge da optužuje. Da skupa osete snagu njenog ćutanja i težinu njenog pogleda. Da niko ne zaboravi šta smo, činjenjem ili nečinjenjem, napravili njenom životu. Ona je zasluživala da ima njega, a da nema nas. Neporecivo kasno za pogodbu, neizrecivo rano za utehu.
      
       ALEKSANDAR TIJANIĆ