Zagovornici nezavisne Srbije za sada ostaju dužni odgovora šta bi se dogodilo s Kosovom u slučaju razlaza srpsko-crnogorske zajednice dok radikalni reformatori u Kosovu vide samo balast koji u nedogled odlaže reforme i evropeizaciju Srbije

      Da će predstavnici Beograda i Prištine jednom morati da sednu za pregovarački sto nikada nije bilo sporno. Jer, ma kakav bio konačni status Kosova i Metohije on će morati da bude rezultat međusobnih pregovora - u suprotnom, on bi morao biti rešen ili novim ratovima ili prepušten ćudima međunarodnih mirovnih misija koje su do sada najčešće uspevale samo da zaustave krvoproliće ali ne i da donesu trajna politička rešenja da bi na kraju otišle. I to je možda jedino u čemu se danas slažu i Albanci i Srbi. Albanci zbog toga što im misija UN na Kosovu nije donela potpunu nezavisnost a Srbi zbog toga što UNMIK ni posle tri godine svog boravka na Kosovu nije uspeo da vrati više od nekoliko stotina od ukupno četvrt miliona izbeglica koliko je moralo da napusti Kosovo posle 10. juna 1999. godine pa čak ni da zaštiti one koji su tamo ostali.
       Tri godine posle dolaska UNMIK-a na Kosovo izgleda da i Srbi i Albanci počinju da gube strpljenje o čemu možda najbolje govore sve češće najave o početku pregovora između Beograda i Prištine uprkos tome što nikome nije jasno o čemu bi zapravo trebalo razgovarati. Želju Beograda za pregovorima podstiče saznanje da put ka Uniji neizbežno vodi preko Prištine dok Albance pokreće saznanje da se, bez Miloševića, podrška međunarodne zajednice nezavisnosti Kosova polako topi. Amerikance u tom pravcu upućuje potreba da svoje vojnike sa Kosova premeste u krizna žarišta na Bliskom i Srednjem istoku dok su Evropljani nestrpljivi da postignu bilo kakve rezultate svoje zajedničke spoljne i odbrambene politike. Bilo je, međutim, dovoljno da mađarske vlasti na aerodromu u Budimpešti na kratko zadrže prošle nedelje jednog od vodećih kosovskih lidera, Hašima Tačija, na osnovu poternice Interpola iz 1993. godine da bi se pokazalo na koliko tankim osnovama počivaju odvažne izjave o skorom početku srpsko-albanskih pregovora.
       No, pođimo redom.
       Prvo, događaj na budimpeštanskom aerodromu otvorio je pitanje s kim pregovarati. Albanska politika na Kosovu danas je polarizovana između dve glavne grupacije: jedna je okupljena oko Ibrahima Rugove dok drugu čine bivši lideri OVK. I dok bi pregovori sa Rugovom s moralne i političke tačke gledišta za Srbe bili nesporni, šansu za to je možda nepovratno prokockao Milošević izbegavajući susret sa Rugovom sve dok za to nije postalo kasno. Događaj u Budimpešti je pokazao i koliko su vlasti u Beogradu podeljene u pogledu pregovora s drugom grupacijom: jer, dok je za jedne Tači neugodan ali i neizbežan partner, za druge je on i dalje zločinac koji bi trebalo da odgovara, po mogućnosti u Hagu a ne u Beogradu. UNMIK je ovaj problem pokušao da reši promocijom novog albanskog lidera, Bajrama Redžepija, ali on izgleda nije uspeo da izađe iz Tačijeve senke. Drugi mogući kandidati u međuvremenu su ostali bez uticaja i danas uglavnom žive u strahu za goli život okruženi liderima lakim na obaraču. Brzina kojom su evropske vlade reagovale na epizodu u Budimpešti govori, međutim, i da je Tači danas nezaobilazni faktor svake političke kombinatorike na Kosovu ali i da međunarodni akteri smatraju da nad njim imaju dovoljno kontrole.
       Drugo pitanje je o čemu pregovarati. Beograd je naklonjen pristupu “korak po korak” koji znači da bi se počelo s praktičnim pitanjima i vremenom prešlo na složenija, sve do konačnog statusa. Neizvesno je da li bi albanska strana na tako nešto pristala ako se ima u vidu gotovo potpuni konsenzus među kosovskim Albancima u pogledu nezavisnosti Kosova. Čak i ako bi želja obe strane da zadrže naklonost međunarodne zajednice bila dovoljna za početak pregovora dijametralno suprotni ciljevi mogli bi biti razlog za beskonačne i, u krajnjoj liniji, besplodne pregovore.
       Treće, dosadašnji bilans UNMIK-a ne uliva mnogo nade u intervenciju UN. Kušner je iza sebe ostavio oko 250 000 nealbanskih izbeglica i interno raseljenih lica, Hakerup je ostavio ustavni okvir za nezavisnost Kosova dok je Štajner ostavio institucije vlasti koje su Kosovo gotovo sasvim približile ovom cilju. Iako je pad Miloševića donekle usporio ovaj proces, njega nije mogao preokrenuti ni pokušaj novih vlasti u Beogradu 2001. godine da politički ujedine preostalo srpsko stanovništvo na Kosovu i zauzmu kooperativan stav prema UNMIK-u. Razlog tome trebalo bi tražiti pre svega u logici položaja specijalnih izaslanika koji, lišeni adekvatnih sredstava, mogu da biraju da se konfrontiraju s većinom na Kosovu i tako upadnu u zamku iz koje Milošević nikada nije izašao ili da prave kompromise s većinom na štetu manjine i time kupuju vreme do kraja mandata prepuštajući naslednicima probleme koji iz takvih kompromisa neminovno proizlaze.
       Četvrto, možda najveću slabost pregovaračke pozicije srpske strane predstavlja nedoumica u pogledu toga šta se, zapravo, želi postići na Kosovu. Danas je malo srpskih političara koji veruju da je Kosovo moguće vratiti u pređašnje stanje. Uostalom, i najumereniji albanski političari ne ustežu se da izjave da bi tako nešto bilo povod za novi rat. Nešto je više onih koji potajno priželjkuju teritorijalno razgraničenje ali nisu sasvim sigurni kako bi se to odrazilo na jug Srbije i druge teritorije naseljene Srbima. Zagovornici nezavisne Srbije za sada ostaju dužni odgovora šta bi se dogodilo s Kosovom u slučaju razlaza srpsko-crnogorske zajednice dok radikalni reformatori u Kosovu vide samo balast koji u nedogled odlaže reforme i evropeizaciju Srbije. Oni treći, međutim, strahuju da bi radikalno rešenje samo pokrenulo dalju fragmentaciju Srbije koja i bez Kosova ima dovoljno potencijalnih kriznih žarišta. SAD i Evropa u teritorijalnom razgraničenju bilo koje vrste vide pokušaj da se problem izveze iz Srbije, verovatno na štetu drugih zemalja regiona, i malo je verovatno da takva razmišljanja preporučuju Srbiju i Crnu Goru kao ozbiljnog kandidata za ulazak u evropske i evroatlantske integracije.
       Peto, iako kosovske Albance ne muče ovakva pitanja njihove susede brine neizvesnost šta bi se dogodilo ako bi Kosovo odista dobilo nezavisnost. Kako bi u tom slučaju reagovali Albanci u Makedoniji, na jugu Srbije ili u Crnoj Gori ili Srbi i Hrvati u Bosni i Hercegovini ili neke druge nezadovoljne etničke zajednice u Evropi. Istorijsko iskustvo govori da su dvojne države jednog naroda bile jedino moguće u slučaju naroda koje su podelile hladnoratovske ideologije i blokovi. Takve strahove samo podstiču razmišljanja najradikalnijih albanskih političara i njihovih organizacija, na primer Američko-albanske građanske lige i drugih, koji ne skrivaju da konačno rešenje “albanskog pitanja” može biti jedino stvaranje jedinstvene nacionalne države. Donedavno popularna teza da “raspad bivše Jugoslavije ne može biti završen dok se na Balkanu ne stvore potpuno nacionalne države” predstavlja argument upravo u ovom pravcu. Razlog zbog čega se ona danas nešto manje koristi je u činjenici koja se ne može sakriti da ona podrazumeva novi talas etničkih čišćenja i verovatno bi dovela do nestanka nekih danas poznatih država na Balkanu.
       Šesto, na tako nešto danas nisu spremne ni balkanske države koje, uprkos tome što pripadaju poslednjoj grupi zemalja geografske Evrope koje još uvek nisu uključene u projekt političke Evrope, svoju jedinu šansu da izađu iz nerazvijenosti i nestabilnosti vide upravo u tome. Možda najbolja potvrda jeste činjenica da su, uprkos Kosovu, Beograd i Tirana u međuvremenu uspeli da potpuno normalizuju svoje diplomatske odnose pa čak i da počnu međusobno da sarađuju svesni da im je to možda i najbolja preporuka za podršku i Brisela i Vašingtona. Svakako, političari koji su danas na vlasti u Tirani svesni su posledica prebrzog približavanja Beograda i Tirane krajem 1997. godine i činjenice da je možda upravo to ubrzalo rat na Kosovu zbog čega su skloni da Kosovo ostave po strani međusobnih odnosa. Oni su, isto tako, svesni i da ne smeju Kosovo potpuno da prepuste opoziciji i otuda verovatno potiču i potezi koji nailaze na negodovanje Beograda. Međutim, čak i u tako suženom prostoru moguće je voditi politiku u meri u kojoj to garantuje podršku Brisela i Vašingtona.
       Sedmo, to pitanje Kosova ponovo vraća u kontekst regionalnih, evropskih ali i širih međunarodnih odnosa. Posle 2000. godine na vlasti u svim balkanskim zemljama su demokratski izabrane i, bar na rečima, proreformski i proevropski opredeljene snage. Iako se najčešće radi o politički i ekonomski slabim vladama to nije bila prepreka da tokom poslednjih nekoliko godina dođe do značajnog napretka regionalne saradnje, uglavnom u onim oblastima koje ne zahtevaju veća materijalna ulaganja i koje povećavaju njihove šanse za podršku Evropske unije i Sjedinjenih Država. Za razliku od ranih devedesetih kada je pažnja Brisela i Vašingtona bila okrenuta istoku Evrope i kada nije bilo mnogo interesa za ono što se događa na evropskom jugoistoku, zemlje “zapadnog Balkana” danas mogu računati na istina skromnu ali ipak realnu podršku Unije i to je potvrdio i poslednji samit EU u Solunu. Uz malo sreće, čak i zemlje zapadnog Balkana mogle bi posle 2010. računati da postanu članovi Unije. Zbog toga je malo onih koji bi danas bili spremni da rizikuju postojeću krhku stabilnost u interesu onih koji i dalje veruju da bi granice trebalo promeniti pre nego što se utope u Evropsku uniju. Ovo utoliko pre što se iza većine današnjih radikalnih ideologija i pokreta zapravo kriju sasvim prozaični i najčešće kriminalni interesi. Makedonski predsednik Trajkovski je verovatno u pravu kada kaže da glavni problem Balkana nije u etničkim sporovima nego u kriminalizaciji politike pa čak i etničkih sporova.
       Konačno, time se dolazi i do pitanja da li ove promene otvaraju neke nove mogućnosti rešavanja kosovskog problema. Iako EU nije ponudila univerzalno rešenje etničkih sporova u Evropi ona se u pojedinim slučajevima ove vrste ipak pokazala kao uspešan okvir za rešavanje etničkih i teritorijalnih sporova. Možda je najbolji primer ove vrste italijansko-austrijski sporazum o Južnom Tirolu iz sredine devedesetih kada su, uoči prijema Austrije u Uniju, Rim i Beč postigli komplikovani ali delotvorni sporazum o ovom problemu koji je preko sedamdeset godina opterećivao odnose dve zemlje. Pored originalnih pravnih rešenja ovom sporazumu je doprinelo i to što granica na Breneru više ne razdvaja Severni i Južni Tirol i što je Unija posredstvom programa Interreg i drugih instrumenata duboko zavukla ruku u svoju kasu da bi ovo područje učinila jednim od najprosperitetnijih regiona u Evropi. Kada evropski političari poput Petera Šidera govore o specijalnoj autonomiji za Kosovo i Metohiju možda na umu imaju upravo ovo, ali i druga slična vlastita iskustva. Kritičari “tirolskog modela za Kosovo” su svakako u pravu kada upozoravaju na razlike između Južnog Tirola i Kosova, neuporedivo manje resurse kojima raspolažu vlade u ovom regionu i, naročito, na visoku cenu ovakvih rešenja (vlada u Rimu svake godine kroz poreske olakšice i različita socijalna davanja izdvaja oko 3 000 dolara po stanovniku ove regije) ali to još uvek ne umanjuje značaj ovog modela u trenutku kada i Srbi i Albanci svoju budućnost vide u evropskoj integraciji i kada su u tom cilju političari i u Beogradu i u Prištini spremni da sednu za pregovarački sto. Kada je, inspirisan ustavom Habzburške monarhije, skicirao nacrt nove srpsko-crnogorske zajednice Havijer Solana je u tom pravcu možda otišao i najdalje verujući da perspektiva ulaska u Uniju može biti realni politički činilac rešenja inače nerešivih sporova.
       Deveto, sve ovo nije moguće postići preko noći ali bi u ovom trenutku trebalo biti zadovoljan početkom srpsko-albanskog “detanta”, razvojem međusobne trgovine i, svakako, konačnim početkom povratka izbeglih i raseljenih kao i normalizacijom odnosa u političkim institucijama. Da ni kosovski Albanci nisu imuni na zov Evropske unije govore njihove izjave “da je Kosovo za poslednje tri godine doživelo takve demokratske promene da se nalazi na vratima evropskih institucija” (propuštajući, svakako, da nešto više kažu o karakteru novostvorene demokratije) ali i pomalo iznuđeni poziv “svim iseljenim Srbima da se vrate”. Možda bi u ovom trenutku bilo najbolje uhvatiti ih za reč i pružiti im priliku da svoje izjave i ostvare.
       Deseto, sve to ne uliva nadu u skori pozitivan ishod eventualnih srpsko-albanskih pregovora ali nudi jednu strategiju koja bi u jednom dužem vremenskom periodu smanjila tenziju u međusobnim odnosima, uklonila prepreke na putu evropske integracije obe zemlje i, ponajpre, dala šansu za izgradnju demokratskih institucija i u Srbiji i u Albaniji i na Kosovu. Ključevi jedne takve strategije, međutim, danas se nalaze koliko u regionu isto toliko, ako ne i mnogo više, u Briselu i Vašingtonu koji u ovom trenutku jedini imaju ono što svi balkanski narodi žele i zbog čega su spremni da makar privremeno zaborave svoje stare velikodržavne ambicije.
      
       PREDRAG SIMIĆ