Šef vladinog Biroa za komunkacije Vladimir Popović tužio je NIN, uprošćeno rečeno, zbog toga što je 17. aprila 2003, u vreme vanrednog stanja, preneo tada aktuelno zapitkivanje u javnosti: otkud da on vodi brifinge kad “nigde nije objavljeno da je ponovo imenovan na funkciju šefa Biroa i u čije ime i sa kojim ovlašćenjima on nastupa”?
       Sud treba da utvrdi da li su takva pitanja kod nas zakonom zabranjena, a ako jesu da li ovo pitanje nanosi duševnu bol tužiocu i da mu novine - plate naknadu.
       Na drugom ročištu 7. jula pojavio se Popović, koji je inače već u javnosti objavio svoju ostavku na mesto sekretara Biroa - i u raspravi koja je trajala pet sati - sam skrajnuo svoju duševnu bol i održao politički miting objašnjavajući dugo, agresivno svoj politički program i svoje shvatanje novinarstva. (Nešto slično je Srbija već videla u emisiji RTS-u “Licem u lice”.)
       Ipak, kad se došlo i do konkretnog problema i smislenog pitanja - šta je netačno u našem tekstu - tužilac Popović je rekao: da je natačan nadnaslov teksta (“Enigma Popović”); da nije tačan potpis za sliku (“Tajna povratka: Vladimir Popović”); i da nije tačno da smo mi tražili objašnjenje čitavog slučaja iz Biroa za komunikacije, jer smo tražili intervju/razgovor sa njim, a poznato je da on intervjue ne daje!?
       Da li je ovom potreban komentar? Mislimo - ne.
       Ali ročište nije moglo da prođe da Vladimir Popović pokaže pravo lice. Usred suđenja, dok je sudija bila zauzeta diktiranjem u zapisnik, on je poluglasno, ali direktno pretio glavnom i odgovornom uredniku NIN-a Slobodanu Reljiću. Psovački sadržaj pretnje nam ne dozvoljava da u ovom listu Vladimira Popovića citiramo doslovno. Pretnja je ušla u sudski zapisnik, svedoci postoje i ovo će biti predmet tužbe. Nažalost, u ovakvim situacijama drugog izlaza, izgleda, nema.
      
       R.N.