Blagoje Grahovac smatra da Vojska Srbije i Crne Gore ne treba da ima mornaricu i da joj je dovoljno 25 000 ljudi, Boris Tadić tvrdi da je i mornarica neophodna, a ranije je pominjao brojku od oko 50 000 pripadnika VSCG

      Da li to možete da zamislite: do kraja 2007. godine zemlje zapadnog Balkana - Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija i Crna Gora, Makedonija i Albanija napravile su zajednički korpus. Svaka od tih zemalja ima i svoje odbrambene snage, ali je zbir njihovih vojnika manji od broja pripadnika zajedničkog korpusa. Odbrambene snage Srbije i Crne Gore broje 25 000 ljudi i nemaju ratnu mornaricu.
       Blagoje Grahovac, pilot, general-potpukovnik u penziji, ovo je zamislio i zapisao u vojnički preciznom tekstu naslovljenom sa “Odbrambeni problemi na prostoru zapadnog Balkana”. Ipak, na njegovom kraju, general je dao oduška svojim emocijama i zaključio: “U početnom periodu većina će biti protiv ove ideje. Sredinom perioda većina će biti za ovu ideju. Krajem perioda svi će žaliti što se ideja nije pojavila i realizovala mnogo ranije. Tako je to na ovim prostorima.”
       Da Blagoje Grahovac nije savetnik Svetozara Marovića, predsednika državne zajednice Srbija i Crna Gora, njegov tekst, kome je dao vizionarski podnaslov “U susret budućnosti”, napisan maja 2002. godine, ostao bi tek puka senzacija za medije. Ali, ni to što je savetnik predsednika nije najveći problem. Veći je što je njegova vizija reforme Vojske Srbije i Crne Gore postala stav crnogorske vlade i što se Grahovac našao u četvoročlanoj komisiji koja će razmatrati strategiju odbrane državne zajednice i što ministar odbrane državne zajednice Boris Tadić budućnost ne vidi kao savetnik predsednika te zajednice.
       Tadić je i prošlog ponedeljka govoreći i stranim vojnim atašeima na Fakultetu za civilnu zaštitu rekao da Vojska SCG mora da ima i vazduhoplovstvo i mornaricu i kopnene snage. O brojnosti oružanih snaga tada nije govorio, ali je ranije pominjao cifru od 50 000 vojnika i oficira.
       Mnogo pre Tadića svoje naslaganje sa Grahovčevom vizijom iznosili su i sadašnji aktivni oficiri, a među njima i načelnik Generalštaba Vojske SCG general-pukovnik Branko Krga. Ali, sve što misle i Grahovac i Tadić i Krga postaće manje ili više važno onoga trenutka kada bude usvojena strategija odbrane iz koje će proizaći i vojna doktrina. Jer, kako je, u intervjuu NIN-u (NIN br. 2721, 20. februar 2003.) objašnjavao general Krga, reforma vojske ( brojno stanje, profesionalizacija, vidovi vojske...) “visi u vazduhu” ako nema strategije nacionalne bezbednosti i strategije odbrane, ako se ne zna da li se odbrana ostvaruje na nacionalnom nivou, u partnerstvu sa nekim ili koaliciji, u savezu, u vojnom bloku, da li vojska ima samo zadatak odbrane zemlje ili i učešća u mirovnim misijama ili posebne obaveze prema stanovništvu ili privredi.
       Strategija nacionalne bezbednosti je već napravljena u Ministarstvu inostranih poslova SCG i sadrži tri bitna stava: da SCG ne preti ratna opasnost od susednih država, da SCG sebe vidi u međunarodnim integracijama pa i u vojnim savezima i da SCG ima ozbiljan bezbednosni problem - Kosmet.
       Ove strateške postavke nacionalne bezbednosti uopšte nisu daleko od polaznih stavova generala Blagoja Grahovca. I on misli da SCG ne preti spoljna agresija bilo koje susedne države i da su problemi sa kojima ona može da se suočava terorizam, oružane pobune, ekonomsko i ekološko ugrožavanje (prvenstveno kroz organizovani kriminal) i prirodne i veštački izazvane katastrofe.
       Ni Generalštab u svom Nacrtu strategije nacionalne bezbednosti na osnovu kojeg je planirao reformu vojske do 2010. godine nije odredio mogućeg protivnika/agresora. “Mislimo da je to jedan politički doktrinarni stav koji treba da ostane”, rekao je Krga u rečenom intervjuu NIN-u. Tako nije bilo najjasnije da li Generalštab misli da SCG niko od suseda neće napasti, da to neće učiniti NATO po drugi put, ili on samo ne želi da imenuje mogućeg napadača.
       Grahovac, MIP i Generalštab se očigledno slažu da će Vojska SCG biti integrisana u međunarodne sisteme bezbednosti i odbrane, prvo Partnerstvo za mir, potom i NATO. Dakle, SCG ne mora više da planira odbranu samostalno, ne mora da pokušava da njena vojska ima sve što imaju vojske svetskih velesila, ne mora da u svakom trenutku ima skoro jedan odsto stanovništva u vojnoj uniformi i u kasarnama.
       Ta dva stava koja dele Grahovac, MIP, Ministarstvo odbrane SCG i Generalštab - da nema ratova na Balkanu i da će SCG biti u vojnim partnerstvima i savezima - svakako da vode ka smanjenju brojnog stanja njene vojske.
       Ali, za razliku od MIP-a i Ministarstva odbrane SCG, Grahovac u svojim razmatranjima nigde ne ističe Kosmet kao veliki bezbednosni problem, o kome govori i general Branko Krga. Kako je rekao Krga, Vojska se ponaša kao da je Kosmet deo SCG, “tako i jeste po Rezoluciji 1244, a kakav će biti konačan status Kosova, niko ne zna”.
       I u Ministarstvu odbrane SCG svesni su problema Kosmeta. Bojan Dimitrijević, savetnik ministra odbrane, tvrdi da u svakom trenutku prema Kosmetu mora da bude “okrenuto oko 10 000 vojnika. Jer, taj posao prema Kosmetu i na delu granice sa Makedonijom niko osim vojske ne može da odradi”.
       Naravno da je teško poverovati da general Grahovac ne vidi problem Kosova. Međutim, treba znati da je njegov početni stav bio da Srbija i Crna Gora treba da se razdvoje, a potom da prave zajedničke oružane snage sa ostalim zemljama zapadnog Balkana. Otuda on, verovatno, problem Kosova doživljava isključivo kao brigu samo jedne od dve članice državne zajednice, dakle kao problem Srbije. Ili, što je druga opcija, veruje da će brzim stvaranjem zajedničkog korpusa i potpunom profesionalizacijom vojske, Kosovo prestati da bude bezbednosni problem, kakav sada jeste.
       Možda je neslaganje s jedne strane Grahovca a sa druge Ministarstva odbrane SCG i Generalštaba povodom broja vojnika, profesionalizacije vojske i vidova koje Vojska SCG treba da ima posledica procene brzine promena na zapadnom Balkanu. Ako bi se sve dešavalo po Grahovčevom tajmingu, gde su do 2007. godine vojske država zapadnog Balkana potpuno profesionalizovane i gde zajednički korpus ima više vojnika nego sve zemlje zajedno, onda i nije nelogično da Vojska SCG tada ima 25 000 ljudi i da nema ratnu mornaricu.
       Ali, ne sporeći da će budućnost izgledati poprilično onako kako je opisao Grahovac u svojim “Odbrambenim problemima”, Bojan Dimitrijević misli da je, ipak, reč o “olako obećanoj brzini”. On je uveren da je nemoguća toliko hitra profesionalizacija vojske, jer jednostavno nema novca za to, ali i da je nemoguće tako drastično brzo smanjenje broja vojnika. To ne očekuju ni zapadni vojni stručnjaci, koji misle da bi u Vojsci SCG trebalo da bude oko 40 000 ljudi.
       Nečelnik Generalštaba Vojske SCG general pukovnik Branko Krga je u intervjuu NIN-u objašnjavao da su izjave o smanjenju broja pripadnika Vojske populističke, i da oni koji ih iznose računaju na političke poene u javnosti. Vojska, koja je u tom trenutku brojala između 77 - 78 hiljada ljudi imala je zadatak Vrhovnog saveta odbrane da to svede na 60 - 65 hiljada. Očigledno, novi zadatak za Generalštab biće smanjenje Vojske na oko 50 hiljada pripadnika, što ne mora da bude veliki problem ako policija preuzme čuvanje granica (oko 7 000 vojnika manje) i ako se država opredeli za profesionalizaciju vojske (dodatno smanjenje vojnog kontingenta za oko 20 odsto).
       Načelnik Generalštaba je mislio i da je nemoguće u kratkom roku potpuno profesionalizovati vojsku i ukinuti regrutnu obavezu. Pominjao je i da posle rušenja Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, 11. septembra 2001. godine, stručnjaci uviđaju da ne mogu sve probleme bezbednosti da reše policija i vojska i da je potrebno da i građani budu obučeni izvesnim vojnim veštinama.
       Ako bi se razmišljalo bez mnogo strasti svi će se složiti da je Grahovac dobro video put u budućnost, ali se neće saglasiti o brzini kretanja tim drumom. To naravno ne mora da bude veliki problem, osim ako se ne pretvori u politički ultimatum. Ako, na primer, Crna Gora kaže da, sledeći Grahovčevu viziju, hoće odmah da ukine regrutnu obavezu, ili zatraži da za godinu dana na njenoj teritoriji ne bude više od tri hiljade vojnika.
       U Beogradu, međutim, ne znaju tačno šta misle u Podgorici. Možda će to saznati 2006. godine. Sada u Ustavnoj povelji piše da je zadatak Vojske da brani Srbiju i Crnu Goru, nema onog starog nabrajanja: da brani teritoriju, suverenitet, nezavisnost, ustavni poredak. U Ustavnoj povelji piše i da strategiju odbrane SCG donosi njena Skupština. U Ustavnoj povelji i zakonu o njenom sprovođenju ne piše do kada mora da bude doneta strategija odbrane, niti ko je predlaže. Ministarstvo odbrane i Generalštab su napisali strategiju odbrane i ona je sada pred komisijom u kojoj su Nebojša Čović, Dušan Mihajlović, Blagoje Grahovac i Aleksandar Moštrokol. Pred Komisijom su i Grahovčevi “odbrambeni problemi...” Već će se na Komisiji pokazati koliko je važno što se u stavovima razlikuju savetnik predsednika SCG i ministar odbrane SCG.
       A Bojan Dimitrijević sasvim mirno kaže: “Čak i da se 2006. godine razdvoje Crna Gora i Srbija one će imati zajedničku odbranu. Imale su to i ranije i sarađivale su i ranije iako su bile odvojene države.”
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ
      

Vojske ko šaše Jugoslovenska narodna armija imala je 1991. godine 179 000 ljudi u 24 korpusa. Danas Slovenija i Makedonija imaju po dva korpusa, Hrvatska i Bosna i Hercegovina po šest korpusa, SCG - devet korpusa, a jedan zaštitni korpus postoji i na Kosmetu. U tih 26 korpusa je oko 190 000 ljudi. Tome treba dodati i međunarodne vojne snage u BiH i na Kosmetu.

      

Albanci i ostali Po Grahovčevim podacima godišnji regrutni potencijal Hrvatske i Bosne i Hercegovine je po 30 hiljada regruta, Srbije i Crne Gore 82 000 (a od toga Kosmeta 31 000), Makedonije 18 000 (od toga 6 000 Albanaca) i Albanije 36 000 regruta. Tome treba dodati i međunarodne vojne snage u BiH i na Kosmetu.