Sudbina DOS-a bila je određena samim njegovim osnivanjem. Onog trenutka kad je Milošević izgubio izbore, ova glomazna koalicija odigrala je svoju istorijsku ulogu. Nju sa političke scene sada uklanja dijalektika, negacija negacije, a vlast će morati da dele tri-četiri relevantne stranke i nijedna neće moći da se izdigne iznad drugih. I to će biti bolje za sve nas i oko nas

      Bilo je tužno slušati priču, koja je u poslednje vreme, kao krilatica, počela da kruži Srbijom, da opozicije u Srbiji nema i “neće je bude”. Podsećamo čitaoca da je ovako govorio čuveni Mile Ilić, prvi niški socijalista, pre sedam godina, a onda mu se desio Zoran Živković. Današnji premijer Srbije obezbedio je autoru redova koji slede i onu famoznu fotografiju gde se Ilić, sa velikim brkovima, kao gospodin Foka, sa još tri drugara, bez brkova, kupa u velikoj kadi na Halkidikiju. Pričalo se, posle, da su dve dame - Mira i Gorica, zapanjene prizorom, Ilića najurile i iz redova socijalista.
       Zašto je bilo tužno slušati priču o izumiranju opozicije? Svakako ne zbog poznanstva i kućnog prijateljstva sa liderima opozicije (priznajemo, poznanstvo postoji, kućnih poseta nema), nego zbog neverovatnog neshvatanja da u državi u kojoj nema opozicije ne može biti ni demokratije, a kamoli građanskog društva. Samo veliko neznanje ili totalitarna politička propaganda mogu da šire priču o nepostojanju opozicije u Srbiji, uništavajući, tako, i svaku pomisao da ćemo jednog dana, a možda i pre, postati sastavni deo demokratskog i građanskog evropskog sveta.
       Napisali smo, ne baš davno, na ovom mestu, da opozicije u Srbiji ima i da će je biti - u svesti samih građana. Mogu režimske televizije i novine da ignorišu opozicione političke stranke, njihove prvake, njihove izjave i govore, kritiku vlasti, ali ne mogu građanima, koji će na izborima glasati, reći da žive dobro, da žive bolje i da će živeti najbolje, dok ljudi žive sve teže. Ako im se, do izbora, ne ponudi nikakva perspektiva (ne lažna, nego realna, da čovek, konačno, može da kupi nešto za jelo a da ga od računa ne zaboli glava), ova vlast će morati da se pakuje. Nema ljutnje, to je život.
       Nama se čini da novinarski urednici, vernici vlasti, čine medveđu uslugu i novoj vlasti i samom društvu, jer nepotrebnim presoljavanjem pameti narodu (u njihovim emisijama gostuju samo ljudi iz vlade i vladajućih partija), dosađuju narodu istim licima i može se desiti da narod poželi (ako već nije poželeo), da čuje i vidi i neka druga lica i neke druge priče.
       Kažu da je Pašić, krajem devetnaestoga veka, bio izgubio izbore, ubedljivo, a onda se potpuno povukao iz političkog života, tri godine gotovo iz kuće nije izišao, pustio je pobednike da vladaju, a kad su dodijali narodu, izašao je na izbore i dobio ih.
       Da li se danas događa nešto slično?
       Šta su pokazali dopunski lokalni izbori?
       Na naslovnoj strani, Blic Nenjs krupnim slovima, većim od inča, konstatuje: poslednja opomena za DOS i DSS. I kaže još kako podrška DOS-u i DSS-u opada, SPS i SRS se oporavljaju, SPO se vratio, a G17 plus predstavlja značajnu političku snagu. To su pokazali rezultati junskih dopunskih izbora.
       Ako se podsetimo ne dopunskih, nego vanrednih lokalnih izbora u Leskovcu, na kojima su stranke iz vladajuće koalicije apsolutno izgubile izbore i sad su u ovom velikom gradu na vlasti Srpski pokret obnove, Demokratska stranka Srbije, Nova demokratska stranka, Nova Srbija... (dakle, niko iz DOS-a), onda sumnja da stranke koje su još ostale u DOS-u, pod uslovom da jedinstveno izađu na izbore, neće pobediti, neće ostvariti parlamentarnu većinu, postaje opravdana.
       Ta sumnja dobija na snazi kad se pogledaju procenti koje su stranke na vlasti dobile na lokalnim izborima. Većina stranaka nije ni blizu pet odsto, jedino je Demokratska stranka, kad je na izbore išla samostalno, prelazila dvadeset procenata. Slično, ili procenat-dva više, imao je DOS, ali se i Socijalistička partija, sa devetnaest odsto glasova, opasno približila neprikosnovenima. I šta zaključujemo? Jednostavno, ako pogledamo procente (a oni su jedini važni za republičke izbore), opozicija danas vuče tri četvrtine glasova! Do izbora može vlast i da popravi svoj rejting, ali da sama osvoji vlast, to će biti više nego neverovatno. I prema rezultatima nedavnih lokalnih izbora i prema najnovijem istraživanju jedne provladine agencije, ni dve stranke neće moći da sastave većinu, biće potrebno najmanje tri.
       To se i očekivalo. U Srbiji su birači uglavnom bili navijači i glasali su za svoje, bez obzira na sve, a evo, kako vreme prolazi, birači napuštaju verništvo stranci, lideru, i glasove daju onima za koje veruju da nešto mogu promeniti.
      
       Nedavni izbori u Požarevcu, rezultati njihovi, prete da ugroze opstanak dosovske gradske vlasti. Socijalisti su dobili, na dopunskim izborima, tri nova odbornička mandata (ostale stranke ostale su kratkih rukava) i sada, zajedno sa julovcima, imaju trideset i sedam, od šezdeset i osam odbornika opštinske skupštine. Socijalisti ne kriju, javno već govore, kako nameravaju da preuzmu vlast u Požarevcu.
       Ako bi se rezultati opštinskih vanrednih i dopunskih izbora preslikali na republičku skupštinu (ovo je, naravno, samo uslovno poređenje, neka vrsta neobavezne ilustracije), onda bi DOS imao 70 poslanika, DSS u koaliciji sa NDS 64, SPS 57, radikali 27, SPO 20... Ostali ne bi ušli u parlament.
       Ljudi koji ozbiljno gledaju na naše političke prilike nisu ovim izbornim rezultatima nimalo iznenađeni. Sudbina DOS-a bila je određena samim njegovim osnivanjem. Onog trenutka kad je Milošević izgubio izbore, ova glomazna koalicija odigrala je svoju istorijsku ulogu. Nju sa političke scene sada uklanja dijalektika, negacija negacije, a vlast će morati da dele tri-četiri relevantne stranke i nijedna neće moći da se izdigne iznad drugih. I to će biti bolje za sve nas i oko nas.
      
       PETAR IGNJA