(“Srbija špijunski raj”, NIN br. 2738)

      Bojim se da vaš broj od 19. juna zaista izaziva osećanje onoga što vi u svom intervjuu sa sagovornikom Ivom Batajem nazivate u naslovu “Srbija, špijunski raj”.
       Pitam se da li je gospodin Iv Bataj, “francuski geopolitički analitičar i istoričar”, onaj isti koji je još septembra 1996. dolazio u Beograd, tada pod režimom Miloševića, da govori o “orkestriranoj satanizaciji srpskog naroda”. I to u društvu tada neizbežnih likova kao što su Patrik Beson i Danijel Šifer, kojima se tadašnji režim lepo oduživao za njihovu “solidarnost”.
       Šta tek reći o članku Franciska Veige, profesora Autonomnog univerziteta u Barseloni, osnovanog nedavne 1986. godine, pod naslovom “Balkan, Bušova odskočna daska prema Bliskom istoku”. Da li je to isti mladi doktorand iz istorije Rumunije koji je u maju 1995. godine - u Beogradu pod režimom Miloševića - govorio o sličnostima i razlikama između Rumunije i Jugoslavije na skupu Instituta za savremenu istoriju? Sada ispade da je on, kako kažete, ne samo “najbolji španski balkanolog”, već da pouzdano zna i šta Amerika u stvari hoće i sa Albancima, i na Bliskom istoku. Možda iz ugla katalonske autonomije on ima šta da ponudi kao rešenje.
       Na sreću, u istom broju objavili ste i poruku Alekse Đilasa kako treba da zapamtimo da su prava prijateljstva između naroda retka, a da su prijateljstva između velikih i malih naroda još ređa. Zato mi se čini da nije dobro da u novom demokratskom okruženju upadamo u suvišan i lažan izbor između “stare” ili “nove” Evrope, ili između Evrope i SAD. Treba, u stvari, biti svoj na svojim i zdravim nogama i okrenuti se ostvarenju demokratije i svojih nacionalnih interesa u iskrenoj saradnji sa partnerima iz celog demokratskog okruženja, a ne u traženju pogrešnih i sporednih istomišljenika buđavih misli i loših namera.
      
       NEBOJŠA DIMITRIJEVIĆ
       Ženeva, Švajcarska