Za svog političkog gazdu, Tonija Blera, Alister Kembel preti da postane balast koga se treba ratosiljati. Kembelova namera da optužujući novinare maskira suštinska pitanja i zamerke upućene na politiku predsednika britanske vlade, pokazala se kao kontraproduktivna

      Alister Kembel, direktor za komunikacije i strategiju Dauning strita broj 10, istovremeno je jedna od najuticajnijih i jedna od najomraženijih figura u režimu britanskog premijera Tonija Blera. Moćniji i nepopularniji i od samog lidera Novih laburista, skloni su da tvrde pojedini analitičari. Ljubomorni na njegov privilegovan položaj i dugogodišnje prijateljstvo sa ‘velikim vođom’, ne vole ga ministri i poslanici vladajuće Laburističke stranke. Zbog ogromnog uticaja na britanske medije, plaše ga se politički protivnici. Ovdašnji novinari još od dolaska laburista na vlast, maja 1997. godine, posle osamnaest dugih godina provedenih u opozicionim klupama, gospodinu Kembelu posvećuju medijsku pažnju nesrazmernu njegovom zvaničnom položaju.
       Kao sin lokalnog veterinara, Kembel je pre 46 godina rođen na padinama Peninskih planina. Diplomirao je moderne jezike na Univerzitetu u Kembridžu, a pišući ‘mekane’ pornografske priče za muški časopis “Forum” zaradio je svoje prve honorare. Sa samo 29 godina postao je glavni i odgovorni urednik lista “Sandej tudej” i na tom mestu stigao da doživi nervni slom. Ostavivši potom alkohol, Kembel je vrhunac novinarske karijere doživeo kao politički urednik “Dejli mirora”, jednog od najtiražnijih londonskih tabloida. Sa visoke uredničke plate u popularnom “Miroru”, Kembel 1994. godine odlazi na slabo plaćeno mesto portparola tek novoizabranog lidera opozicione Laburističke stranke, Tonija Blera.
       Sa oreolom jednog od nekolicine kreatora ‘projekta Bler’ i Nove laburističke partije, ovenčan slavom glavnog stratega pobede levice na izborima 1. maja 1997. godine, Alister Kembel od portparola vođe opozicije postaje zvanični portparol šefa britanske vlade. Jedan od razloga neobično velikog uticaja koji ovaj glasnogovornik ima na politiku svoje vlade svakako leži u ogromnom nepoverenju Blerovog režima prema državnim činovnicima nasleđenim od prethodne, torijevske vlade, koja je u 20. veku, sa neznatnim prekidima, vladala Britanijom čitavih osamdeset godina. U vakuumu nastalom između demokratski izabranih političara i politički neobojenih državnih činovnika, Alister Kembel pripada nedefinisanoj grupi takozvanih specijalnih savetnika, koja je dolaskom Blera na vlast preplavila državnu administraciju. Drugi razlog Kembelovog silovitog uspona jeste gotovo patološka opsednutost medijima i medijskom promocijom vladajuće garniture. Kembelovo iskustvo, dobro poznavanje medijskih prilika, kao i neophodna hladnokrvnost koju je stekao dugogodišnjim radom pod velikim pritiskom u svetu žurnalizma, priznati su i od strane njegovih najljućih oponenata.
       Ipak, najvažniji izvor moći ovog ‘istinskog potpredsednika britanske vlade’ (kako Kembela često definišu pripadnici britanske sedme sile) predstavlja njegovo višedecenijsko prijateljstvo sa samim predsednikom vlade. Činjenica da je dugogodišnji životni partner Alistera Kembela, novinar Fiona Milar, istovremeno i dobra prijateljica i lični portparol britanske ‘prve dame’, učinila je sponu između premijera i njegovog direktora za komunakacije i strategiju još čvršćom.
       Iako se još pre poslednjih parlamentarnih izbora, održanih maja 2001. godine, sa mesta Blerovog zvaničnog portparola povukao na znatno diskretniju funkciju direktora za komunikacije i strategiju, Alister Kembel ne prestaje da intrigira ovdašnju političku javnost. Kršeći sve davno uspostavljene uzuse, ovaj ‘čovek iz senke’ svojevremeno se na Trgu Tjenanmen u Pekingu, odmah posle Tonija Blera, a pre prisutnih britanskih ministara i ambasadora u Kini, za televizijske kamere rukovao sa celokupnim kineskim rukovodstvom. Na sahrani pokojnog jordanskog kralja Huseina, na primer, Kembel je mimo svakog protokola stajao tik uz britanskog prestolonaslednika.
       Veliki broj ovdašnjih javnih poslenika, a pogotovu onih iz redova bliskih Toniju Bleru i vladajućem režimu, nije spreman da javno govori o ‘najopasnijem čoveku u Velikoj Britaniji’. Dvojica sagovornika, koja su pristala da o gospodinu Kembelu razgovaraju za NIN, iznela su potpuno oprečne stavove. Gaj Rubin, dugogodišnji aktivista i funkcioner londonskog ogranka Laburističke partije ne krije svoje ogorčenje ponašanjem desne ruke premijera Blera. Za Rubina, najveći problem predstavlja činjenica da Kembel nije demokratski izabran predstavnik naroda, a da kao takav ima veću stvarnu moć od većine ministara u britanskoj vladi. “Kembel je proizvod Blerovog predsedničkog stila vladanja, nespojivog sa vekovnom tradicijom parlamentarizma u ovoj zemlji. Ovakav pristup doprineo je da premijer postane izolovan od većine članova sopstvenog kabineta. Bler odluke donosi sam, okružen koterijom najpoverljivijih savetnika predvođenih Kembelom” - revoltirano naglašava Gaj Rubin. S druge strane, za Robina Klarka, saradnika vladajućoj partiji naklonjenog Instituta za istraživanje javne politike, do januara meseca i samog zaposlenog u kabinetu predsednika britanske vlade, dolazak Kembela među laburiste značio je rešenje ogromnog problema koje je ova partija imala u komunikaciji sa britanskim javnim mnjenjem. Prema Klarkovim rečima, Kembel je vladin spor i zastareo sistem odnosa sa javnošću promenio iz korena i učinio ga visokoprofesionalnim i efektnim.
       Imajući u vidu presudnu ulogu Kembelove propagandne mašinerije u medijskim ratovima koji su prethodili ratničkim pohodima aktuelnog britanskog premijera (srpskoj javnosti nije nepoznata činjenica da je Kembel u velikoj meri doprineo pobedi koju je NATO odneo u propagandnom ratu protiv SR Jugoslavije, kada je sa nekolicinom svojih najbližih saradnika pritekao u pomoć zbunjenom i neiskusnom Džejmiju Šeju), šef Blerovog agitpropa često je, po službenoj dužnosti, dolazio u sukob sa svojim bivšim kolegama novinarima. Čuvena je Kembelova svađa sa jednom od Bi Bi Sijevih perjanica spoljno-političkog novinarstva, Džonom Simpsonom. Naime, Simpsona je Kembel optužio za neprofesionalno (čitaj: nepatriotsko) izveštavanje iz Beograda tokom bombardovanja 1999. godine. Kada su u britanskoj štampi osvanuli izveštaji koji kritikuju Simpsonov profesionalizam, a pozivaju se na neimenovan vladin izvor, i neupućenima je rukopis Alistera Kembela bio lako prepoznatljiv.
       U najnovijoj aferi, koja već nedeljama iz temelja potresa britansku političku pozornicu, Alister Kembel ponovo igra glavnu ulogu. Na prvom mestu britanska državna radio-televizija ga optužuje da je, delajući u korist Blerovog ratno-huškačkog lobija, “našminkao” septembarski izveštaj ovdašnje tajne policije, umetnuvši u njega izmišljenu tvrdnju da je Irak sposoban da u roku od 45 minuta oružjem za masovno uništavanje izvede napad na Veliku Britaniju. U svom predratnom obraćanju Parlamentu, Toni Bler je insistirao upravo na ovom detalju iz pomenutog izveštaja, navodeći ga kao jedan od ključnih razloga za napad na Irak. Za drugi izveštaj, kojim je britanski režim domaću javnost ubeđivao u neophodnost vojne intervencije - takozvani klimavi dosije, u međuvremenu se ispostavilo da predstavlja nevešto krivotvoreni plagijat doktorske disertacije iz 1991. godine. Naravno, i ovaj izveštaj je svetlo dana ugledao tek pošto je prošao rigoroznu kontrolu propagandne mašinerije iz Dauning ulice broj 10. A na toj adresi, zna se, glavni cenzor je upravo gospodin Kembel.
       Vodeći se starom poslovicom da je napad najbolja odbrana, Kembel je kontraoptužbom i zahtevom da mu britanska državna radio-televizija uputi formalno izvinjenje iz sve snage uzvratio na optužbe Bi Bi Sija. Njegova prava namera bila je, u stvari, da jednim udarcem ubije dve mušice. Da na sebe preuzme političku odgovornost za predratno obmanjivanje britanske javnosti i tako sačuva obraz britanskog premijera i istovremeno skrene pažnju sa suštinskog pitanja: zašto, ni posle skoro tri meseca otkako okupacione snage kontrolišu Irak, nema ni traga ni glasa od toliko pominjanog oružja za masovno uništavanje?
       Prečestim i, za ukus ovdašnje publike, neuobičajenim javnim istupima, Alister Kembel je od veštog operativca u plasiranju vladine propagande, postao predmet novinarskog interesovanja i sam po sebi tema brojnih kritika upućenih na račun vlade Tonija Blera. I Rubin i Klark saglasni su da je nekadašnji ‘čovek iz senke’ postao žrtva sopstvenog uspeha. Nekada neprevaziđen u satanizovanju političkih protivnika, šef Vladinog biroa za medije Alister Kembel je postao lovina sopstvene propagande. Dok je do pre samo nekoliko meseci iračkim funkcionerima delio posprdne nadimke ‘hemijski Ali’ i ‘komični Ali’ (nadimak plasiran za iračkog ministra informisanja), Alister Kembel je ovih dana od britanskih novinara i sam dobio sličan nadimak - ‘cinični Ali’.
       Za svog političkog gazdu, Tonija Blera, Alister Kembel preti da postane balast koga se treba ratosiljati. Kembelova namera da optužujući novinare maskira suštinska pitanja i zamerke upućene na politiku predsednika britanske vlade nije proizvela željeni efekat i dovela do očekivanog rešenja. Štaviše, umesto rešenja, Kembel je postao deo problema koji Bler sada mora lično da reši, ako namerava da i dalje ostane na adresi Dauning strit broj 10.
      
       DUŠAN SPASOJEVIĆ