Izgradnja Jugoslovenskog dramskog pozorišta i rekonstrukcija Beogradskog dramskog pozorišta svojim značajem obeležili su sezonu u kojoj gotovo da nije bilo drugih događaja

      Umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta Gorčin Stojanović prirodno drži do toga da ne postoji ništa osim otvaranja zgrade JDP što se može nazvati pozorišnim događajem protekle sezone. I da će to i ostati dok se ne završi ciklus obnove beogradskih teatara.
       U ovom pozorištu, najpre na sceni Bojan Stupica, a potom na velikoj sceni obnovljenog pozorišta, premijerno su izvedene četiri predstave: Šine, Govornica, Rodoljupci i Galeb:
       - U ovoj sezoni mi nismo otkrili neku novu klasiku, niti smo otkrili nešto apsolutno novo, ali je etabliran jedan mladi pisac - Milena Marković, autor Paviljona i Šina. Predstava Šine po mom mišljenju predstavlja postavljanje standarda. S druge strane, Jagoš Marković je prvi put uradio jedan stopostotno autorski projekat, pisac je i reditelj Govornice, čime smo dobili definitivno pokopavanje negativnog nasleđa onoga što se zvalo političko pozorište kod nas. Sa ovog stanovišta mogu da razumem zašto se mom dragom profesoru Vladi Stamenkoviću ta predstava nije dopala, jer je ovo udarac u ono tkivo koje je on briljantno uspostavljao pre dvadesetak godina, naročito bivajući na čelu Sterijinog pozorja.
       Rodoljupci, predstava kojom je otvoreno novo pozorište, u režiji Dejana Mijača, i Čehovljev Galeb koji je izveden na kraju sezone u režiji Slobodana Unkovskog, sigurno ne spadaju u dostignuća o kojima će se pričati, ali naš sagovornik to pravda činjenicom da su Rodoljupci izvedeni namenski, za otvaranje, a da je visok estetski nivo Galeba nesporan.
       Sledeću sezonu JDP otvara Bulgakovljevim Molijerom u režiji gosta iz Slovenije Dušana Jovanovića, što će u velikoj i reprezentativnoj glumačkoj podeli označiti i veliki povratak na scenu Mikija Manojlovića. Egon Savin režira Mletačkog trgovca sa Predragom Ejdusom u naslovnoj ulozi, Dejan Mijač će prvi put raditi Ibzena, Divlju patku, prvi put u nas igraće se integralna Lulu u režiji Gorčina Stojanovića, a Jagoš Marković će svojom fantazijom na temu Ričard III, zapravo zaokružiti trilogiju započetu Skupom i nastavljenu Govornicom.
       Na Stupici će se igrati Plava soba Dejvida Hera u režiji Alise Stojanović, britanski tekst koji je u pozorištu igrala Nikol Kidman, zatim Moskva, Frankfurt Alekseja Šipenka, realistična priča o dvojici ljudi koji na krilima aviona putuju iz Moskve za Frankfurt, u režiji Tanje Mandić-Rigonat. Pisac Nil Labjut, poznat kao reditelj filma Sestre Beti, autor je komada Beš koji će režirati Iva Milošević. Reč je o savremenoj priči koja se događa u Njujorku danas, a centralna tema je homofobija.
       Ljubivoje Tadić, glumac na čelu Narodnog pozorišta, smatra da je Faust iz dva dela koji je odigran na sceni ovog pozorišta, bez premca pozorišni događaj, i on ga naziva Gete u Srbiji 2002-2003. U ove dve predstave sublimirana je najpotpunija definicija opredeljenja Narodnog pozorišta koju Tadić objašnjava sledećim rečima:
       - To je naš etički i estetski znak pitanja nasuprot stvarnosti i odgovor na zahtev vremena i savesti. Obe te predstave ispunjavaju i zahtev koji pred naše pozorište predstavlja tradicija kao pogled unazad, ali one su ujedno i predstave za budućnost zbog načina na koji smo postavljali pitanja o sebi i našoj stvarnosti. Cela sezona u Narodnom pozorištu bila je u znaku našeg cilja da se promene energija i ritam, da se ide uprkos okolnostima i uprkos uslovima, i da se ostvari napredak u sva tri ansambla.
       Više nego druge beogradske kuće, ansambli Narodnog pozorišta su gostovali u inostranstvu što po rečima upravnika predstavlja otvorenost kao pretpostavku modernosti. Publika je pozdravila beogradske umetnike u Moskvi, Skoplju, Zagrebu... Prvi put, to je planirano za iduću sezonu, glumci jednog beogradskog pozorišta će se pojaviti na sceni najčuvenijeg švedskog teatra, Dramatena, gde igra jedan Erland Jozefson a režirao je Ingmar Bergman. Sa dve predstave, Dramaten će se predstaviti na sceni Narodnog pozorišta. Inače, sledeću, 135. sezonu, ovo pozorište će početi gostovanjem Fausta u Mariboru. A kad je o velikim najavama reč, upravik Narodnog ne želi da otkrije ko će biti Gospođa ministarka san većine ozbiljnih glumica. Međutim, Tadić upozorava:
       - Situacija u Srbiji neuporedivo je lošija nego u Beogradu i mene to veoma brine. Naše pozorište ima predlog saradnje sa pozorištima u unutrašnjosti, ali to je samo jedan mali segment pomoći koja inače, izostaje.
       Iz prakse u radu ovog pozorišta malo je poznato da je Narodno postalo jedan od najagilnijih pripadnika porodice od 12 nacionalnih teatara u ovom delu Evrope, odnosno Balkana i da ta saradnja predstavlja dobru investiciju za budućnost,
       Obnovljeno JDP kao i renovirano Beogradsko dramsko pozorište, za Nebojšu Bradića, reditelja i upravnika BDP predstavljaju ne samo događaj sezone već i investiranje u kulturu koje ohrabruje buduće sponzore i publiku:
       - Ujedno, kaže Bradić, to i daje nade da će kultura u narednim vremenima biti bolje tretirana. I kad smo kod toga, pozicija kulture, odnosno pozorišta u Beogradu mnogo je bolja nego u širem, republičkom kontekstu gde nedostatak strategije u kulturnoj politici ponekad nepotrebno zamućuje i viziju umetnika i delatnost određenih kulturnih institucija.
       Uprkos rekonstrukciji pozorišta, od aprila do kraja juna na Crvenom krstu je izvedeno sedam premijera koje su pokazale da je Beogradsko dramsko vratilo publiku u svoje udobne fotelje i da dovodi nove, mlade posetioce. Pre svih, Bradić izdvaja Frederik ili bulevar zločina, predstavu kojom se Dragan Nikolić posle godina neigranja vratio na scenu, Kaj sad Borivoja Radakovića i Glengeri Glen Roz Dejvida Memeta u režiji Alise Stojanović.
       Za prvog čoveka Ateljea 212, glumca Svetozara Cvetkovića otvaranje JDP je više od događaja sezone:
       - To šta je urađeno i kako je urađeno daje pozorišnim radnicima bitne vere za optimizam kad je reč o pozorišnom životu generalno. A kad je reč o onome što je obeležilo sezonu u Ateljeu 212, a bilo je 10 premijera na obe scene, to je pre svega pojava Dušana Jovanovića, doduše pod pseudonimom, kao autora teksta Egzibicionisti u režiji Milana Karadžića. Jovanović se posle dugo godina vratio u Beograd, Karadžić je izašao iz onoga što je već bio njegov uobičajeni rediteljski nastup, a dugo se na sceni ovog pozorišta nije pojavila tako velika glumačka ekipa kao što je bila ova na čelu sa Branimirom Brstinom. Sa male scene izdvajam dve predstave koje su pomalo prevratničke: Fantomi Jelene Kajgo koje je režirao Gorčin Stojanović i Dvije Tene Štivičić u režiji Snežane Banović. Te dve teme, jedna iz Beograda a druga iz Zagreba praktično su iste, govore o vremenu koje smo neposredno prošli, i jedna bez druge prosto ne idu. Ove dve predstave bitno menjaju profil onoga što igramo na maloj sceni.
       U ovom pozorištu traju probe predstave Strah i njegov sluga po romanu Mirjane Novaković u dramatizaciji i režiji Kokana Mladenovića. Premijera će biti 6. avgusta, na Kalemegdanu, i u okviru Belefa će biti izvedena šest puta.
       Najveća provokacija kojom će biti otvorena iduća sezona, po Cvetkovićevim rečima je praizvedba novog komada Biljane Srbljanović Amerika II deo, koji režira Dejan Mijač. Novi tekst Gorana Stefanovskog Svako, radiće mlada rediteljka Đurđa Tešić, a dramaturg Ivana Dimić se upušta u avanturu da od avantura barona Minhauzena napravi dramsko štivo Kazimir ili smrt za Branimira Brstinu u liku ovog zabavnog lašca...Ukupno, desetak premijera na velikoj i maloj sceni u sezoni koja će se zvati Pozorište kao umetnost zaborava.
       Zvezdara teatar je publici ponudio samo jednu premijeru, engleski savremeni komad Pogled u nebo u režiji Ljiljane Todorović. U idućoj sezoni, velika su očekivanja od Povratka Harolda Pintera, gde će se na sceni naći respektabilna grupa glumaca: Bora Todorović, Đuza Stojiljković, Nataša Ninković, Nenad Jezdić, Aleksandar Alač...Reditelj je Nikita Milivojević. Prvi čovek ovog pozorišta, dramski pisac, akademik Dušan Kovačević, kao događaj sezone izdvaja pre svega završetak zgrade JDP-a i obnovu Beogradskog dramskog pozorišta. I objašnjava:
       - To je obeležilo i mnogo godina unazad kao što će obeležiti i decenije unapred. Sada je na redu izgradnja drugog dela Zvezdara teatra što će, verujem, obeležiti iduću sezonu. Ukloniće se stara dotrajala scena koja je već osam godina pod zabranom igranja i na njenom mestu sagradiće se u tehničkom smislu supermoderna scena koja će u ovom delu balkanskog pozorišnog prostora biti jedinstvena po svojim mogućnostima korišćenja. Takve scene u Evropi već postoje, ali ni tamo ih nema u svakoj zemlji.
       I za Anju Sušu upravnika Malog pozorišta “Duško Radović” renovirane zgrade beogradskih pozorišta su najveće dostignuće jer su mnoge zgrade bile toliko zapuštene da se rad u njima graničio sa nemogućim. Od domaćih predstava, ona izdvaja Kazimir i Karolina Narodnog pozorišta iz Sombora u režiji Ive Milošević kao i Majstor i Margarita istog pozorišta u režiji Kokana Mladenovića. Kad je reč o kući koju vodi, Anja Suša ističe prvenstveni uspeh od sedam izvedenih premijera (uključujući dve koprodukcije sa festivalom BELEF:
       - Rekla bih da smo uspeli da definišemo pravac u kome će se, nadam se, pozorište ubuduće kretati. Akcenat je stavljen na pozorište za “mlade ljude” ili “mlade odrasle” kao i na adolescente koji su do sada bili sasvim zanemareni u uobičajenim koordinatama u kojima je u protekloj dekadi egzistiralo pozorište za decu i mlade ljude u našoj sredini.
       Bavili smo se temama koje do sada nisu bile uobičajene u pozorištu za decu i mlade ljude - u predstavama Seks za početnike Jasminke Petrović i Jelene Mijović u režiji Alise Stojanović, ili Beli, beli svet, romske bajke sa Kosova i Metohije u dramatizaciji Milene Marković i režiji Rahima Burhana. Zadržali smo i tradiciju klasičnih predstava, spektakala za decu kao što je Kapetan Džon Piplfoks Duška Radovića u režiji Gorčina Stojanovića.”
      
       RADMILA STANKOVIĆ
      

Dobar ukus Bez neke velike dileme, rekla bih da je događaj sezone otvaranje zgrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Nije uopšte samo reč o u tome da je izgrađena jedna nova zgrada i da je uložen novac - mada je i to važno - nego je reč o jednom značajnom mestu u ovom gradu gde su prethodnih decenija mnogi ljudi formirali svoje kriterijume i umetnički ukus. Za mene je JDP simbol ustanove koja je umela da zadrži dobar ukus čak i u onim (srećom, ne naročito čestim) trenucima kada nije napravila dobru predstavu. E, to je već nešto i to ne može svako.        Od predstava, bojim se da ne bih posebno nijednu izdvojila, i nadam se da time neću srpskom teatru naneti neku nepravdu. Jednostavno, kao i sve druge oblasti života, tako je i naše pozorište odlična ilustracija toga šta se dešava kada počnete da se poredite sa samim sobom. A to je jedna druga, veoma široka tema. S druge strane, znam da je teško uopšte napraviti predstavu - ljudi su demotivisani, klima nije naklonjena nekom ozbiljnijem umetničkom radu - i verujem da nikome od pozorišnih upravnika trenutno nije lako. Teško je i pronaći kvalitetan novi domaći dramski tekst - znam koliko mi u časopisu “Teatron” ulažemo napora da pronađemo nešto što bi mogli štampati.        Takođe, ako već govorimo o našoj produkciji u kontekstu jedne pozorišne sezone, ne vidim poseban smisao u tome da se - što takođe ovde primećujem - za događaje sezone proglašavaju gostovanja svetskih zvezda na Bitefu. To je, praktično, isto kao da zaključite da je Bob Vilson, zvezda prošlogodišnjeg Bitefa, bio bolji, recimo, od pozorišta u Kikindi, uz dužno poštovanje prema potonjima.               KSENIJA RADULOVIĆ, dramaturg