“Organizovani kriminal” je pozicijski slogan, deo jednog marketinga. Teško će se naći neko ko će biti protiv ovakve reklame srpske policije. Ali, ni u toj stvari ne treba preterivati

      Automobil Raje Rodića odleteo u vazduh, nema ga više. Valjda je bila neka opomena. Nekako u isto vreme, ministar Mihajlović izjavljuje da poseduje pouzdane informacije o pripremama još nekih atentata na viđenije političare...Da li se to Sablji uzvraća udarac?
       Posle 12. marta, tog tragičnog dana srpske istorije, ovdašnja politička scena je obogaćena novim terminom: borbom protiv ogranizovanog kriminala. Neki su i uhapšeni. Pa će im se suditi.
       Ali - s oproštenjem - slogan organizovani kriminal je pleonazam. Jer, da nije reč o pleonazmu oksimoronske provenijencije, to bi onda moralo da znači kako postoji i neorganizovani kriminal. To je, po prilici, ono kada pijani kreten, u afektu, ubije babu sekirom za 20 evra. Zato ga uvek brzo uhvate, često na mestu samog zločina. Ruke mu krvave. I on obavezno kaže kako nije imao nameru, ali, eto, pao mu mrak na oči.
       Elem - da se vratimo temi - svako ko se smišljeno, u vidu zanimanja, bavi kriminalom, mora se prethodno organizovati za svoj planirani zločinački poduhvat. Pljačka banke ili napad na poštara koji raznosi penzije, jesu organizovane operacije. Takvo pravilo bilo je poznato još braći Dalton, Dilingeru, Boni i Klajdu...
       Ali je, u osnovi, pljačka banke danas dečja igra, nešto što neopozivo pripada prošlosti. Iz knjige Mafija - prvih 100 godina Balzama i Kapučija, inače loše napisanoj (ali, svejedno, veoma instruktivnoj), može se saznati da su se počeci razbojničke istorije Amerike zbili u sirotinjskim predgrađima upravo pristiglih useljenika bez posla, uglavnom Italijana i Iraca. Krali su paprike sa uličnih tezgi ne bi li prehranili decu. Deca su, pak, kao dobri đaci, reketirala obližnje aščinice i menze Vojske spasa.
       Kako je onda postao najmoćnija investiciona delatnost Novog sveta? Uspon uličnih bandi u kontinentalnu mafijašku našu stvar počeo je 17. septembra 1917. godine, na dan donošenja XVIII amandmana, kojim se zabranjuje proizvodnja, uvoz, promet i uživanje alkohola, to jest, uvodi znamenita prohibicija. Takav je, prosto, bio redosled stvari. Pola Amerike se obogatilo švercujući (loš) viski. Otac Džona Kenedija, na primer. Eliot Nes, koji je decenijama pre Bonda imao dozvolu za ubijanje, nije im mogao ništa.
       Obrt novca je bio vrtoglav. Mogli su svi da se podave pod plimom novčanica depresivne zelene boje. Zato su svoj prljavi novac ulagali u legalne poslove: hoteli, kockarnice, građevinarstvo, filmska industrija, asfaltiranje puteva, tu i tamo korupcija. Kontrolu prostitucije nisu, međutim, napuštali. Takva je bila društvena potreba. Gde nema organizovanog društva, nema ni kriminala, takođe organizovanog.
       Ovdašnja policija i srpska vlada u celini uporno ističu da su, tokom vanrednog stanja, operacijom Sablja, slomili kičmu organizovanom kriminalu i da je naša zemlja bez granica definitivno očišćena od mafije. Bez obzira na jezičku problematičnost - podržavam ovakvu vrstu reklame. Vladi je bio neophodan bilo kakav uspeh u očima javnosti. A i lakše se diše.
       Ali, ipak, ovaj se policijski uspeh u javnosti primio sa više oduševljenja nego što bi to bilo normalno. Tom demokratskom amoku su najviše skloni oni intelektualci, časni ljudi inače, koji su se davno opredelili za drugu Srbiju. Njihova euforičnost bila je slična transu delija kada Pjanović postigne gol.
       Ono što opisano oduševljenje ipak stavlja pod znak pitanja jeste vruće uverenje slobodnih intelektualaca da će, hapšenjem svih ubica i lopova, njihovih logističara, jataka, finansijera i inspiratora, biti otklonjena glavna kočnica prelaska revolucionarnog 5. oktobra u institucionalni 6. oktobar. Da će naš duhovni horizont konačno zadobiti nužnu proporciju mere, da će se svakodnevni život upristojiti.
       Ovo je, međutim, opasna greška u razmišljanju. Jer su stvari upravo obrnute. Naši dragi intelektualci misle da su mafijaši, iskovani davno u evropskom podzemlju, glavna smetnja tranziciji, koja će ih (po samoj svojoj definiciji) ukinuti. To uverenje počiva na staromodnoj definiciji kriminalca, takozvanog samuraja asfalta, koji sâm ili u društvu neke još veće budale pljačka banku i posle beži iz zatvora. Takvi više ne postoje. Mrtvi su. Viđaju se međusobno jedino u čituljama.
       Ono sa čim Srbija trenutno ima posla, jeste kriminal (organizovan, nego šta) sasvim novog tipa; on je amerikanski - ništa lično, sve je samo biznis. Njegovi koreni mogu se, doduše, delimično detektovati u ideologiji poništavajućeg nacionalizma, u lažnom patriotizmu paravojnih pljačkaša. Ali su dimenzije počinjenih zločina toliko monstruozne da sva kvaziopravdanja (ostajući to što jesu) automatski otpadaju u poslu nove definicije zla.
       Razdrtost ovdašnjih modernih bandita beše uzrokovana nemilom situacijom, situacijom koja je jedino njima išla u prilog. Sasvim konkretno: ubice koje su sa dugim cevima i eksplozivnim napravama vršljale po Srbiji, nisu ti koji su usporili tranziciju, nego je, upravo obrnuto; tranzicija je ta koja je njih stvorila. Prosto je tako. “Nema leka, ne pomaže apoteka.”
       Jer, u tome je suština, nema tranzicije bez porasta nezaposlenosti, smanjivanja plata, socijalne bede i - mafije. Primeri iz istorije zemalja koje su pre nas stupile na tranzicijsku džadu to samo potvrđuju. Plan da se Rusija primora na hvatanje u kolo globalizacije tako što će postati slaba država, završio je kao država u rukama mafije. O tome se već pišu romani (Crveni trg).
       Najveći ruski mafijaš ovog vremena Berezovski živi u Londonu, plaćajući mirno svaku kauciju uvek kada dospe u zatvor, što mu se često dešava. Moskva je, bez obzira na spoljni sjaj, moderna Sodoma i Gomora; mlade narkomanke vešaju se po stepeništu, pijani studenti po klizavici padaju pod tramvaj, ubistva su se prilagodila maloj privredi/sivoj ekonomiji, a postoje i elitni restorani samo za novu gangstersku elitu, naslednike kradljivaca krompira i pljačkaša banaka, u kojima skromna večera, više dizajn tanjira negoli hrana, košta 1000 dolara. Tranzicija je mafijaška majka. Ili tetka. Ne prave oni pitanje.
       Nema ničega što je, samo po sebi, sasvim pozitivno. Možda tranzicija nije drugo ime za gubitak slobode (Boris Buden), ali je uvek hod po trnju. Oduševljenje tranzicijom je otud lakomisleno. Gangster se uvek vraća kući. Samo što je u međuvremenu izvršio plastičnu operaciju i stekao diplomu neke više mafijaške škole. Sve u skladu sa promenjenim društvenim zakonitostima. Srpska policija mora, dakle, biti na večnom oprezu. Ostalo je, kako rekosmo, zgodna reklama.
       Kraj prvog poluvremena!
      
       BOGDAN TIRNANIĆ