Kako je moguće da je vlada Srbije kod kuće, na domaćem terenu, medijski nokautirana od Džejmsa Lajona koga je u Vašingtonu zimus do nogu potukla “na strani”

      Ko ste vi, gospodine Lajon, ko vas je poslao i šta je vaš cilj? Pre nego što je to učinila srpska vlada, ovo pitanje službeniku Međunarodne krizne grupe (ICG) Džejmsu Lajonu isto tako ljutito postavila je Stranka demokratske akcije (SDA) u Sarajevu. U njegovu odbranu i tamo je ustala nezavisna štampa, koja se radovala njegovoj bespoštednoj kritici bosanske vlasti koju je proglasio kastom lažljivaca što su se obogatili korupcijom i stranim donacijama. U julu 1999. godine nedeljnik “Dani” obasuo ga je komplimentima i tepanjem: dobronameran, pragmatičan, “do bola iskren”, “simpatični buco visokog čela”, čovek “sa prezimenom lava”.
       Nešto slično desilo se pod sličnim okolnostima i u Srbiji, gde se izvodi iz njegovog još neoficijelnog izveštaja o vezama srpske vlade sa kriminalom preštampavaju u velikim tiražima, a uvodničar “Blica” od nedelje 13. jula misli da posle izjave Džejmsa Lajona, u Srbiji “ništa više ne bi smelo da bude isto”. Niko ga ovde, doduše, ne sumnjiči da je preterano dobronameran, jer je još u sećanju njegov lanjski izveštaj o srpskom “naoružavanju Sadama”. Tada se desilo dotad neviđeno: da američka administracija stane na stranu Beograda u sporu sa jednom moćnom, u Americi osnovanom i od Amerike podržavanom, međunarodnom nevladinom organizacijom. Optužbe Džejmsa Lajona bile su za to vreme, u jeku histerije pred rat u Iraku, najteže moguće: da je Beograd naoružavao Sadama i da je na tome zaradio možda i cele tri milijarde dolara. Kao grom iz vedra neba odjeknula je tada vest iz Vašingtona da “američka vlada ne prihvata kao istinitu sliku” Lajonov izveštaj jer sadrži “spekulativne ocene i tvrdnje i materijalne greške”.
       Vašingtonska nevolja čoveka “sa prezimenom lava” bila je u tome što nije mogao da dokumentuje niti dokaže senzacionalne tvrdnje kojim je sebi pribavio veoma mnogo publiciteta. Istu stvar (srpsko “naoružavanje” Sadama) istraživale su tada sa najvećom mogućom pažnjom i američke vlasti, a NIN-u je tim povodom američki izvor “iz prve ruke” pomalo podsmešljivo rekao da za tako krupne optužbe kakve je Lajon tada izricao protiv srpskih vlasti, nije dovoljno pozivati se na “Blic njuz”: treba imati jače dokaze. (U tom se izveštaju Lajon doduše pozivao i na brojne intervjue sa vodećim srpskim političarima, uključujući tu i Gorana Svilanovića. Lajon se, u stvari, do skandala sa naoružavanjem Iraka, nije loše kotirao u ovdašnjoj vlasti, ali je pre Iraka najčešća meta njegovih napada bio Vojislav Koštunica, za koga je u ranijim analizama tvrdio da nije jedina, ali jeste “najvažnija pretnja daljim reformama”. U martu 2002. tvrdio je da su mu “visoki izvori u vladi” rekli da Mladića u Beogradu čuva 70 vojnika VJ pod Pavkovićevom komandom. Za Lajona je prošle godine radila Jelena Milić, supruga Nenada Milića, zamenika srpskog ministra policije, pa je teško verovati da on u to vreme nije imao prolaznu ocenu u vrhu srpske vlasti.)
       Analize poput Lajonovih i inače se najčešće zasnivaju na lokalnoj štampi (zato su se ambasade u Beogradu posle prvih nekoliko sedmica vanrednog stanja počele žaliti da su zbog cenzure naglo “oslepele”). Čini se da je to slučaj i sa njegovom najnovijom analizom, koja vrvi opštim mestima kao što su “opšte shvatanje je” (primera radi, “opšte je shvatanje” da su ti i ti pojedinci i kompanije koje Lajon navodi, povezani sa Miloševićevim režimom, direktno profitirali od njega), ili “beogradska štampa često” (konkretno, “beogradska štampa je često povezivala Dragoljuba Markovića sa surčinskim klanom”). Mnogo je pažnje u Beogradu dobila Lajonova tvrdnja da je srpska oligarhija povezana sa organizovanim zločinom, ali u njegovom izveštaju dokazi se svode na slične tvrdnje: “Četvorica od šestorice muškaraca koji su na sahrani nosili premijerov kovčeg (Vladimir Beba Popović, Dragoljub Marković, Miodrag Kostić i Čedomir Jovanović) ili su članovi ove (nove srpske) oligarhije, ili su ih beogradski mediji kritikovali zbog njihovih veza sa ovom oligarhijom i organizovanim kriminalom.” Evo i jednog primera Lajonove deduktivne metode: on u izveštaju koji prenosi beogradska štampa (i od kog se distancirao utoliko što tvrdi da ne predstavlja konačnu verziju) konstatuje da srpske vlasti još nisu podigle optužnice protiv Mirka Marjanovića i Dragana Tomića i zaključuje da “to može samo da znači da su tragično nesposobni, korumpirani ili pod uticajem finansijskih oligarha”.
       Možda je za Međunarodnu kriznu grupu i uputno čvrsto se držati navoda iz beogradske štampe, jer je njihov izveštaj iz avgusta 2000, u kome su potpuno zanemarili tu štampu (proglasivši je neprofesionalnom i nekredibilnom) ostao zapamćen kao kardinalni promašaj. (Reč je o izveštaju ICG u kome se prognozira Miloševićeva pobeda na izborima u septembru 2000. i zahteva izborni bojkot, jer opozicija tobož u narodu ne uživa nikakav ugled, a jedino SPO i radikali imaju šansi da profitiraju posle glasanja.) Kada je Lajon za službovanja u Bosni zbog korupcije iskritikovao bosanske vlasti, “Hrvatska riječ” je o njegovim optužbama pisala: “Budući da su te tvrdnje na tragu mnogih novinskih napisa na ovu temu, Lajonov nastup djeluje prilično uvjerljivo.”
       Lajon danas i u Srbiji deluje prilično uverljivo, a javnost mora da se upita zašto joj tvrdnje domaće štampe i domaćih političara (opozicionih ili državnih funkcionera koji su u zavadi sa vlašću) deluju uverljivije kada ih pročitaju u analizi Međunarodne krizne grupe. To može da ima veze sa autoritetom Zapada, provincijskom svešću, a možda samo sa radošću što nam neko “iz sveta” potvrđuje da smo u pravu kad verujemo u ono u što volimo da verujemo.
       Vlada Srbije, međutim, mora da se zapita o nečemu mnogo važnijem. Kako je moguće da je kod kuće, na domaćem terenu, medijski nokautirana od Džejmsa Lajona kog je u Vašingtonu zimus do nogu potukla “na strani”, i to, da se poslužimo omiljenom američkom metoforom, sa jednom rukom vezanom iza leđa? Zbog cenzure medija javnost u Srbiji nikad nije saznala da je proletos Lajon u Vašingtonu izgubio još jednu bitku protiv srpske vlade. Čovek “sa prezimenom lava” koji je pre nekoliko dana u TV emisiji “visoko ocenio lični doprinos premijera Zorana Đinđića u procesu promena u Srbiji” (Tanjug u “Balkanu” 10.jula), proletos je u emisiji CBS “Šezdeset minuta”, desetak dana posle Đinđićevog ubistva, rekao da je moguće da je i sam vrh srpske vlade direktno profitirao od prodaje srpskog oružja Iraku. Drugi sagovornik CBS-a Zoran Kusovac insinuirao je da je nekoliko milijardi dolara od prodaje verovatno otišlo u privatne ruke ljudi iz vlasti. Asošijeted pres je posle toga javio da je možda i sam Đinđić učestvovao u prodaji, a rezultat je bio da je 2. aprila privremeno povučena rezolucija kojom je američki Kongres trebalo da oda priznanje Đinđiću. Kongresmen koji je predložio povlačenje rezolucije gledao je Lajona na CBS televiziji. Kao što je poznato, nekoliko nedelja kasnije rezolucija je ipak usvojena, verovatno posle intervencije Stejt departmenta.
       Za razliku od pre, najnovija konfrontacija sa Lajonom došla je u trenutku sukoba dela vlade sa Vilijemom Montgomerijem, koji je posle posete NIN-u izložen strašnim napadima u novosadskom “Svetu” i “Nedeljnom telegrafu”. Ti napadi po svemu sudeći prevazilaze ne samo granice pristojnosti već i onog što je dopušteno po Bečkoj konvenciji koja štiti diplomatsko osoblje (i na koju se vlada vrlo mnogo zabrinuto pozivala prilikom hapšenja Momčila Perišića, zbog spornog tretmana Amerikanca Džona Nejbora). Ima ironije u tome što je u sukob sa američkim ambasadorom vlada ušla posle Montgomerijeve podrške NIN-u u sudskom procesu po tužbi Vladimira Popovića. Popović je tužio NIN nakon što smo objavili kritične, ali lako dokazive i proverljivo tačne navode o Popoviću. Tada se sudario sa Montgomerijevom odbranom svetog američkog principa slobodne štampe. Džejms Lajon je protiv Popovića i pojedinaca iz srpske vlade izneo, ne kritične opaske već veoma krupne optužbe. Ali ko i gde da ga tuži? Sprema se Vladan Batić, koji još nije proučio sve pravne modalitete slučaja. Zasad se zna toliko da je srpski biznismen Zoran Drakulić svojevremeno tužio Međunarodnu kriznu grupu i dobio spor.
       Džejms Lajon u najnovijem izveštaju, u stvari, najviše piše o biznismenima. To je tema u koju bi trebalo da se dobro razume, jer je i sam, izgleda, pokušao da se bavi biznisom. U tome, u stvari, i jeste problem: srpska vlast je nagovestila da je njegovo bavljenje biznisom, uspešno ili neuspešno, pravi predmet njenog spora sa Lajonom. On je to energično negirao. Sarajevski “Dani” su 1999. o njegovom poslovnom životu sa najvećim simpatijama pisali: “Malo je poznato da je ovaj Amerikanac odmah poslije rata bio predstavnik jedne engleske firme u Sarajevu koja se bavila trgovinom stakla. Da je onda početkom ‘98. formirao Bosansku asocijaciju za strane investicije, skrhan i iznerviran dotadašnjim bezuspješnim pokušajima da probije birokratsku mrežu mita i korupcije. Nije uspio i evo ga sada u ICG, nevladinoj organizaciji za političku analitiku, s nakanom da preko globalnog nivoa utiče na promjenu politekonomskog sistema u BiH.”
       Teško je, posle svega, ne saosećati sa srpskom vladom koja se možda s razlogom pita sa kakvom je namerom Lajon došao u Srbiju.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ